Policijski glasnik

1Т0ЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 2

Пошто је наместио Мармеладова, Раскољњиков приђе Катарини Ивановној: — За Бога, умирите се, не плашите се! рече јој живо — прелазио је преко улице, па су га кола прегазила, не узиемиравајте се, освестиће се, ја сам наредио да га овамо доиесу... ја сам већ долазио вама, сећате ли се... Он ће се освестити, ја ћу платити! — Добио је, дакле, што је тражио! узвикну очајно Катарина Ивановиа п баци се на мужа. Раскољњиков је брзо увидео, да оиа није била од оних :кена, које одмах падају у несвест. У трен ока нађе се јастуче под главом несрећииковом, на које још нико пије нп помишљао; Катарииа Ивановна га отпоче свлачити п разгледати; сва се нредаде старању п није губила присебпост. Заборављајући на саму себе, гризла је своје уздрхтале усне и угушивала крике, који јој се у мало не отеше из груди. Раскољњиков међутим наговори некогада отрчи ио доктора. Као што се сазнало, доктор је становао нреко пута. — Послао сам по доктора, понављао је он Катарини Иваиовној: — не брините се, ја ћу платити. Зар нема воде?... и дајте салФету, убрус или тако што год, само брзо; још се не зна како је рањен... Рањен је, али иије убијен, будите уверени... Да видимо, шта ће доктор рећи! Катарина Ивановна притрча прозору; онамо у углу сгајала је на проваљеној столици велика земљаиа чинија с водом, спремљена за ноћње нрање дечијега и мужевљега рубља. Катарина је Ивановиа обављала то поћно прање сама, својеручио , најмање двапут недељно, а по кадшто и чешће, јер су досиели дотле, да пресвлаке готово већ никако иису ни имали, и било је у свакога члана нородице само по један егземплар. А Катарпиа Иваиовна није могла да трпи нечистоћу и више је волела мучити се ноћу н иаирезати се, док свн сиавају, да бп стигла јутром просушитн • мокро рубље на затегиутом ужету и дати га чисто, него да гледа ирљавштину у кући. Она дохвати чииију, да би је донела на захтев Раскољњиковљев, али у мало не паде с њом заједно. Ну дотле је овоме пошло за руком да иађе убрус. Ои га иакваси водбм и стаде мити окрвављено лице Мармеладову. Катарииа: је Иваиовна стајала норед н.ега једва и с муком дишући н држећи се рукама за прса. И њој је самој била потребна помоћ. Раскољњикову се стаде чинити, да је, може бити, погрепшо, што је казао да се прегажени пренесе овамо. Полицајац је такође стајао у иеодлучностп. — Поља! викну Катарина Ивановна, — трчи Соњи, брзо. Ако је не застанеш код куће, свеједно, кажи, да су оца прегазили коњи и да одмах дође овамо... чим се врати. Брзо, Поља! Иа, огрни се марамом. — Трци, сто мозес брзе! викну паједанпут мали дечак са столице и, рекавшп то, паде опет у нређашње ћутање, седећи право на столицп, разрогачивши очице и заузевпш у свему свој првобитан положај. Међутим се соба напунила тако, да јабука не бп могла пастн на земљу. Полицајци су изишли опет на стеиенице, оснм једнога, који је још мало остао и трудио се да истера светину, нагрнулу са степеиица, опет наиоље. Али зато су из унутрашњих соба нокуљали готово сви* обитаваоци г-ђе Лапевехзел, и с почетка су се само тискали на вратим.а, али затим се гомилама натрнаше у саму собу. Катарина Иваповиа дође изван себе од гпева: — Пустите га бар да на миру умре! нодвикну она целој гомили: —• као да сге овде наишли на представу какву! Па још са цигарама!... К-хе, к-хе, к-хе!... Уђите још и с каиом на глави!... И један је одиста под шеширом... Наноље! Имајте уважења бар према мртвом телу! Кашаљ је загушивао , али је претња помогла. Катарине су се Ивановне очевидно чак и иобојавали; обитаваоци се један за другим прогураше до врата са оиим чудноватим упутрашњим осећањем задовољства, које се свагда онажа, чак п код најближих људп, при изненадној несрећи њихових ближњпх, и којега није лишен ни једаи човек, без изузетка, не гледећп чак ни на најискреније осећање сажаљења и учешћа. Иза врата, зачули су се, у осталом, гласови о болницн и да овде није ред узнемиравати никога за бадава.

— Умрети нпје ред! цпкпу Катарина Ивановна, п већ потрча да отворн врата и да на њих сручн све громове своје ; али се на вратима судари са самом г-ђом Лииевехзел, која тек што је чула о несрећи, иа потрчала да васиоставп ред. Била је то веома будаласта, цандрљпва и неваспитаиа Немица. — Ах, Бог мој! пљесну она рукама : — вага муж иијан коњ изгазио. У болница с њим! Ја газдарица! — Амалија Лудвиговна! Молим вас размислите о ономе што говорите, отноче ионосито Катарина Иваиовна (са газдарицом је она увек говорила високим тоиом, да би ова„ разумела своје место", па чак ни сад није могла да ускрати себи то задовољство), Амалија Лудвиговна... — Ја вам казао једаи-за-увек, да ви никад није смео говорио мене Амаљ Лудвиговна; ја сам Амаљ-Иван ! — Ви нисте Амаљ-Иван, него Амалија Лудвиговна, н ногито ја не с.падам међу ватпе подле ласкавце, као господин Лебезјатњиков, који се сад смеје иза врата (за вратима се одиста зачу смех и узвик: »дохватиле се! (< ), то ћу увек и назпвати Амалијом Лудвиговиом, ма да никако не могу да разумем, загато вам се такав пазив не допада. Ви видите п сами, шта се догодило са Семјоном Захаровићем; он умире. Молим вас да одмах затворите ова врата и да пе пуштате овамо никога. Доиустите бар да се умре мирно! Ииаче ће, уверавам вас, сутра о вашем поступку знати и сам генерал-губернатор. Кнез ме је познавао још девојком и врло се добро сећа Семјона Захаровића, коме је много пута чинио добро. Свима је познато, да је Семјон Захаровић пмао много пријатеља н покровптеља, које је сам напустио из племените гордости, осећајући своју Јгесрећну слабост, али сад (она иоказа на Раскољњикова) пам помаже један великодушан, млад човек, који раснолаже средствима н везама, п којега је Семјоп Захаровић познавао још у детињству, и будите увереии, Амалија Лудвиговна... Све је то било пзговорено изванредно живо и брзо, што даље, то брже, али капгаљ на мах прекиде красноречивост Катарине Ивановпе. У том тренутку самртпик дође себи и засгења, и она отрча њему. Болесник отворп очи, и још пе разабирајући и не схватајући, загледа се у Раскољњикова, који је стајао више њега. Дисао је тешко, дубоко п ретко; на угловима од усапа указа се крв; зној му изби на чело. Не позиавши Раскољњикова, он је немирно гледао унаоколо. Катарина Ивановна га је гледала тужним, али оштрим иогледом. а из очију су јој текле сузе. — Боже мој! Њему су све груди пзгажене! Колико крви, колико крви! проговори она у очајању. Требало би му свући све „горње одело! Окрени се мало, Семјоне Захарпћу, ако можешј' внкну му оиа. (Наотавиће ое). < I ■ ■ П 0 Т Е Р А Илинка Вукићевић, ])Одом -из Гор. Милаиовца, решењем гор. милаиовачког првостепеног суда стављена је иод суд и у притвор због убпства ванбрачног детета... Не зиа се, где се Илинка сада налази, па с тога иоменутп суд моли све полпц. власти, да је у својим домашајима иотраже и у случају нроиаласка њему стражарно спроведу. Пронађена Илинка хможе се снрбвеоти и Управи гр. Београда с позивом иа Бр. 497. Димитрија Анђедконића — »Црновунца", који је до скора живео на државном сувату званом »Мала Иољана«, среза пишавског, округа ииротског, тражи иачелство округа пиротског актом № 10Г24Ј99. Проиађеиог треба спровести помепутом начелству. илп Управи града Београда с позивом на Бр, 23

ИЗЈАВЕ, ПОРУКЕ И 0ДГ0В0РИ УРЕДНИШТВА Као што је читаоцима познато, ово је јединн наш број без олике од како поотоји „Иолициоки Гдасник". Ма да омо ове употребиди да тако не буде, оиет није могдо друкчије бити. За посдедњих 10 и више дана бидо је у БеОграду обдачно, магдовито и кишовито време и то јс онемогућавадо да ое израде одике намењеие овоме броју, јер за израду клпшеа потребпа је светлост. Чекајући с дана у дан да се време мадо пролепша, ми омо и са бројем закасниди, те га тек данас издајемо. Али, ми ћемо ово накнадити нашим читаоцима, као што омо то увек у сдичним олучајевима чинили и прошдих година.-

ШТАМПА КРАЉ. СРП. ДРЖАВНА ШТАМПАРИЈА

ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Н. ДИМИТРИЈЕВИТ.