Policijski glasnik

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 3

вима, и хиљада ових малих пламенова играше као душе, које лутају по сребрној магли. Марија Казимирова нађе гроб госпође Дембинске, клече пред овим и мољаше се Богу. Када се подиже, угледа пред собом једнога младог човека, који своје велике тавне очи жалосно на њу управи. — Собјеславе! —• Марија ! Она хтеде бежати, али њене ноге изгледаху јој као укоиане. — Не бој се, Јзече он, ја те не оптужујем. Ја те љубим, љубићу те вечито, па ма те отерали и прогнали. — Собјеславе! Смилуј се! Она подиже руке к њему, молећи га: Помисли на Бога, на моју част ! — Ја од тебе не тражим ништа, продужи он, клекнув пред њом, ја те нећу одузети твоме мужу. Ја те љубим, то је све, и ти ми не можеп! забранити да те љубим. Он обгрли њена колена и притисну своје усне на њене ноге. — Боже! Боже! повика она, саже се к њему. да га у чело иољуби, али од једном дође к себи, отрже се и хиташе кроз редове гробова ка излазу. Када се окрете и баци још једном поглед на драгана своје младости, углбда једну сенку, која иђаше по снегу. Када би то био њен муж ? Она се отресе и побеже кроз вратнице. * * * Беше ноћ, када се Староста са својом младом супругом повезе натраг. Месец сијаше, дрва и ђермови од бунара, крај пута, бацаху велику сенку, и само у даљини светљаше се магла, налик на зидине сребрна града у руским скаскама. И опет гаврани. —■ Ама шта значи то ? упита Старостиница тужно и суморно. — Можда су осетили лепи плен, који ће им данас у део пасти, одговори Староста прегећим погледом. Сада је била на чисто лепа жена, која задркта под краљевским хермелином, да је осуђена, да је пропала. Она сенка на гробљу, то је био Булгарски. Он ће је убити. Она стеже зубе и стиште иесницу. Беше се решила да се бори за свој живот. Староста спусги своју руку на појас, и она остаде тамо, тамо где су његови пиштољи, њој добро познати. Она тихо одреши гајтан којим је њена бунда опасана. Кочијаш седи непокретно на своме седишту, снег веје и баца бели застор између њега и ње, холуја бесни и гаврани гачу. Марија Казимирова'од једном окрете главу и повика: — Курјаци! Староста извуче брзо пиштоље иза паса и окрену се на своме седишту У том тренутку баци му његова супруга гајтан око врата и затеже замку. — Змијо ! То беше последња реч, коју изусти Булгарски, а у истом магновењу га Марија Казимирова удави. Она узе његове пиштол^е и избаци мртваца у снег. Гаврани поздравише жртву, јасним и веселим криком и навалише жудно на исту. Сада тек кочијаш окрете главу. — Гледај преда се, заповеди му Старостиница. Он послуша. Она одапе ороз на ништољу, подиже се у саоницама и намести уста од цеви испод леве плећке кочијашу. Један пуцањ, који се изгуби у холуји и већ испадоше узде из руку несрећникових. Он паде на страну у снег и обоји га својом крвљу. Старостиница узе чврсто узде и опет иојурише сањке напред по снегу кроз ноћ. Гаврани су мвђу тим гракћући навалили на жртву, боре се са зимом, која са учешћем простире свој бели мртвачки покров над мртвацем, а у даљини одјекују зконца на саоницама, као носледњи уздах умирућега.

САМОУБИЦЕ (Оиу с1е МаираззапЦ С ФРАНЦУског од Ј (СВРШЕТАК) Кад се наслоних у Фотељу где се сваки дан пре 30 година одмарам и бацих погледе око мене, мене спопаде тако силна жалост, да ми се учини да ћу полудети. Шта да чиним да се спасем ? Свако ми се заузимање одби колико досадно толико беспослено. Најносле намислим да уредим моје артије. Одавно мислим, да очистим моје Фијоке, јер од тридесет година моја писма и рачуне бацам растурене на једно место и њихов неред често ми је проузроковао непријатност и бригу. Али, и осетих такву моралну и Физичку тегобу у самој мисли да уредим ствар, за коју никад нисам имао куражи ни да је започнем. Опет седох за писаћи сто и отворим га, хтевши да одаберем моје старе хартије и да велики део њихов уништим. Најпре се збуних нред овом гомилом жутих листова а после неке и узех. Ох! не дирајте никад ову оставу, ово гробље вајкадашње коресподенције, ако мислите да живите. И ако га случајно отворите шчепајте обема рукама та писма, зажмурите да ни једну реч не прочитате, да вас ни сам рукопис не баци у море сећања и успомена; баците у ватру те убитачне иапире и кад буду сагорели згњечите и њихов пепео у нераспознату прашину... да не би и ви пропали.... као што сам ја пропао. Прва писма, која сам загледао нису ме ни мало интересовала. Она беху скорашња, која сам примао од живих особа које још врло често сретам и којих ме присутност ни мало не дира. Алм ме изненада један завој иотресе. Ту беше један крупан рукопис упућен на ме и одмах ми потекоше сузе на очи. То беше мој драги пријатељ, онај — дру г моје младости, поверених мојих нада и ишчекивања. Ја га видех са свим лепо са његовим детињским осмејком и руком пруженом мени која ми грозничавом језом кости задрма. Јест, јест видео сам га! Наше тувљење је савршеније но васелена, — оно оживљује и оне, који не постоје. Дрхтавом руком и мрачним ногледом ја сам поново прочитао све што ми је он говорио и у мом бедном и узбурканом срцу ја осетих притиске тако тешке да једва и стењући гутах удисаје као онај, коме ноге ломе. Ја тако понављах цео мој живот, као што се једна велика река понавља. Ја нонова познадох људе давно заборављене, којих ■ни имена не знађах. Само се њихово лице у мени оживљаваше. У писмима моје матере ја нађох старе слуге, изглед и Форму наше куће, па и ситне незнатне појединости, уз које се привезала успомена на детињство. Да, ја сам понова и ианенада угледао целу стару ношњу моје матере са разним њеним Физиономијама по моди, коју носаше и украсима, које редовно имађаше. Она ме обилажаше и надгледаше понајвише у једној свиленој хаљини са старим шарама и ја се сетих једне изреке, коју ми је она, једног дана, носећи ову исту хаљину казала: »Роберте, дете моје, ако не идеш право, ти ћеш осгати вечито грбав®. За тим отварајући другу Фиоку ја се и неочекивано нађох пред мојим љубавним успоменама: једна балска ципелица, једна. подерана марама, једна сама подвезица, прамени косе, сасушено цвеће: Ови слатки романи мог живота,, којих су витешкиње још живе али и оседеле, мене предаде у горко туговање за стварима, које су за навек свршене. Ах! млада лица око којих се коврчила злаћаиа косица, миловање рукама, поглед који говори, срца која бујно бију, оно смешење, које обећава усне, — оне усне што обећаваху загрљај.... и — први пољубац, онај пољубац без краја, који очи затвара и ништи све мисли у неизмерној срећи блиског узкивања. Узев у обе руке ове старе залоге одмакле њежности ја их обасух сувишном милоштом и сећањима у мојој разореној души, ја загледах још једном у сваку, па је спустих, и ја претрнех страшнију муку, но што су све уображене паклене муке. Осгало је једно последње писмо. Ја Сам га писао, а диктирао пре 50 година мој проФесор писања.