Policijski glasnik

ВРОЈ 3

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

21

подвучени црвенилом. Значи, да оно што је изговорио, беше као неки предговор, као нека ириирема ка правој клетви! Од једном диже виооко свећу и започе викати: »Внегда судит' са јему, да изидет осужден, и молитва јего да будет ва грех! <( *) Па изврну воштаницу и додаде : »А-мин!® Звоно јекну, језичац удару само једном: дам ! Свећице дигоше се у у вис, пламичци се извратише и затутњи по цркви аминање. Бабама грунуше сузе на очи. Калуђер настави пређашњим начином: Нека буду дани његови кратки, и власт његову нека добије други!... Деца његова нека буду сироте, и њена његова удовица!... Деца његова нека се потуцају и просе, и нека траже хлеба изван својих пустолина!... Нека му узме-дужник све што има и нека разграбе туђини муку његову ! Нек се не нађе нико ко би га љубио, ни ко би се смцловао на сироте његове!... Натражје његово нека се затре, у другом колену нека погине име њихово !... Везакоње старих његових нек се спомене у Господа, и грех матере његове нек се не избрише!... Љузио је клетву нека га и ностигне; није марио за благослов, нека и отиде од њега!... Нек се обуче у клетву као у хаљину, и она нек уђе у њега као вода, и као уље у кости његове !... Нек му она буде као хаљина, у коју се облачи, и као појас, којим се свагда паше ! Амин! Амин! Амин! викао је народ за калуђер ш, кроз јецање и уздахе, а звоно је иотврђивало клетву.... Изидоше сви ћутљиви; не би пића ни весеља као другда, него се разиђоше но обронцима пданине, веома погружени!

ГАВРАНИ Од Л. Сахер-Мазоха • ш ■/ бревео д-р М. М. Веше то из јутра на задушнице. Саонице беху спремне, када Старос!а са својом младом супругом си^е са широких степеница у замку. Достојанство Старосте у Самбору припадало је већ од три стогине година породици Булгарскога, те тако он задржа ову тгггулу и тада, када је ово звање већ одавна било укинуто. Велики, горди племић носаше ]1ољско одело црне боје, огртач од медвеђе коже и калпак од асграхана. Његова сунруга, Марија Казимирова, беше одевена црном кадифом. Она дркташе од зиме, када је муж иопе у саонице јг стеже јаче свој вео. Булгарски је покри курјачином, а затим саонице полетеше бесно ка пространој равници. Докле се год могло оком догледати, свуда се простираше само снег, велики тужни мртвачки покров, и сива меланхолична магла. Из ове магле иојави се сада једно јато гавранова, које долажаше у правцу од замка. Када се ови весници несреће сусретоше са саоницама, окружише три пута око њих, зашм ћутећи следоваше задувацим коњима. — Шта значи ово? Запита суируга Старостина најежено, и зави се јаче у своју велику бунду од црне кадифе. која је била постављена и оперважена хермелином. Староста слеже раменима и погледа на страну, где шума беше. Услед холује, лелујаху се мале јеле, које беху локривене снегом, очајном борбом, која личаше на дивљу игру мртваца, а преко њихових црних врхова прелетху облаци, као духови. — Тужан дан, промрмља Старостина супруга. — А шта би ти хтела, одговори њен супруг, овај дан припада мртвима. Пред њима се указа сада један црн брег, који изгледаше као какав велики мртвачки сандук, а сунце излажаше над њим у црном велу. црвено, као Фењер који осветљава какву гробиицу Већ се указаше и торњеви града Самбора. • Једно звонце јекну тужно, као глас детета које плаче, када се загуби у леденој пустари. Лагано, из живога мора магле,

*) Кад се отане судити, нека изађе крив, и мозитва његоиа нека буде грех.

појавише се сањке, у којима сеђаше један свештеник, а затим опет друге сањке са једним сиромашким мртвачким сандуком. Пзгледаше као да обоје саонице но снегу пливају, тихо, као Харонов чун, који вози сеике у пакао. — Погреб, рече Старостина супруга, и прекрсти се. Хрђаво предсказање! — Уображење, одговори Булгарски. Ако ће нам се догодити какво зло, оно ће бити, па ма ми ерели и какве сватове. — А гаврани? Староста погледа натраг на мрачну пратњу, која за њима ваздухом пловљаше, па не одговори ништа. * * * У СамбоЈзу. као и сваке године о задушницама, беше се скупило све нлемство из околине у старој готској цркви. Средина цркве и олтар беху застрти црном чохом, на којој се блистаху сребром извежене мртвачке главе и прекрштене кости. У средини стајаше велики мртвачки еандук, застрт црном кадифом . Свештеник, у црној одежди, служаше тихо службу њред олтаром, на коме горијаху само две свеће, и ова служба не беше пропраћена ни звуком оргуља, ни песмом, једино, што звонце с времена на време одјекиваше, слично оилакивању мртвих. Староста одведе своју супругу, после задушне мисе, њеној мајци, госпођи Туркуловој, а ои затим оде кући Декановој, код кога ове вечери, по старом обичају, беше чудиоват обед. Иријатељи из младости скупљаху се увек код узвишенога свештеника, који се заједно с њима школовао у језуитском зазоду и с њима као дечак проводио време у веселој игри. У великој сали, застртој црном чохом, беше постављен један дугачак стб. На зиду, иза седишта декановог, који као најстарији председаваше, могла се видетн једна мртвачка глава. На столу беху само два светњака сваки са по седам свећа, а било је постављено за четрдесет особа, и ако од верних пријатеља беше присутно само њих 28. Нико није изостао, али постављено беше и за оне, којих одавно не беше више, јер њима бепте посвећено ово вече, овај обед. Пре, но што одоше за сто, стари декан прозва све редом, па када год он прозва име иокојног друга, одговараху сви остали у хору: Бог да му душу прости! Затим заузеше места и обед отиоче. На свршетку сви очиташе једну молитву за покојне пријатеље, а последњи устаде декан, да. по старом обичају. принесе умрлима једну дирлшву жртву. Ћутећи, он нодиже пехар и принесе га устима. Сви следоваше његовом примеру и последње капљице просуше на земљу, као жртву умрлима. * * * Докле сутон овај тужни дан чињаше још суморипјим, сеђаше Старостпница са својом матером поред великог камина, у коме букташе једно читавб јелово дрво. — Тн ниси сретна. Марија Казимирова, рече јој мати, ти бн требала да имаш деце. — Бог ме је казнио, промрмлиа лепа бледа жена, што сам погазила верност и изневерила љубав. — Будалаштина, рече мати, заборави већ једном тај детињасти роман из твога девојаштва. — А зар се нисам заклела Собјеславу. да нећу никада бити жена другога? — То је дечија заклетва! — Не, мати, ја сам крива а и ви са мном, ви сте раздвојили два срца, које је Вог једно за друго одредио; то није добро — Па ти си љубила свога мужа! — Тако сам мислила, али сада, сада га мрзим. Мати заћута, аМарија Казимирова иодиже се, обуче бунду и нође к вратима. — Куда ћега ? — На гробље. Хоћу да се молим Богу на гробу његове мајке. Она корачаше брзо кроз мрачне улице, нађе још отворена врата од гробља и уђе унутра. Не беше никога више, до једна стара бакица која сеђаше на једном малом гробу. Свуда беше цвећа са венцима и свугде горијаху мале свећице по гробо-