Policijski glasnik

БРОЈ 5

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

монију песме и мириса својим рапавим гласом, или лет дивљих пловака заФијуче више главе, просецајући ваздух. И десно и лево, према ведроме небу, гледате високе лужњаке или церове са сувим овршинама, како се понајлак нихају, покретани ноћним поветарцем. Гледате све то, а саниас осваја, док најзад, опијени мирисом а занесени песмом, не паднете потпуно у наручја Морфеју. И Марко је ћутао. Само, он није осећао красоту ове иоћи, ни благодет расхлађујућег ветра. Круиан зној беше га свега облио. Није осећао мирис. Није чуо песму. Он се беше занео у мислима. Још у Дебрцу он се решио да свога друга Петра опл.ачка. Али како? У почетку чинило му се да ће олако моћи учинити то, али је доцније назрео многе тешкоће. Тек у Шапцу решио се да Петра убије и опљачка га, да ствар изврши вешто да нико не види, а затим још вештије уклони све трагове по којима би могао бити пронађен. Решен на то, он се у тој цељи испред „Сокине" механе и скинуо са Петрових кола и, тобож, отишао у Дебрц. У ствари, он није хтео да га у механи виде са Петром, јер је одмах испод механе испао оиет на друм и у заседи чекао на Петра. Но овде му се учинило незгодно да намеру изврши. Пре свега није био сигуран да ће добро погодити из пиштоља, а сем тога, може се у механи, која није далеко, чути пуцањ, па људи поћи да виде који је и зашто пуцао. Он то није желео. Као што смо видели, доиста је и сачекао Петра и — поново сео у његова кола. Оставио је, да намеру изврши на другом згоднијем месту. У овај мах размишљао је о томе, како ће и где учинитп то. Даље, ватао је рачун, колико нов.аца може имати Петар и вреди ли за то крвавити руке. — Ако је имао 40 дуката а дао капаре за кола и коња 100 динара, онда мора имати најмање још 30 дуката, мислио је Марко. То баш није тако мала сума... Докле је Марко размишљао кад ће и како да угаси живот овоме другу свом, дотле је овај мислио да живи. Он ,;е правио рачуне: шта ће и но коју цену у Београду куповати и по коју продавати, и колико ће му од чега асне остати. »Други пут, планирао је он, нећу ићи ни у Београд празан као сад, већ ћу ионети што одовуд, па се и на томе може ћарити". Па је већ назирао да 1>е доцније трамиити кола, иа и коња, па и на томе зарадити нешто. »За годину, две, мислио је, могу стећи толико капитала да отворим дућан у Београду или Шапцу", па онда узе сањати као да се већ обогатио. Оженио Јзе као други срећни људи. Озидао кућу, иа кућа пуна свега и свачега, а но кући трче дечица, црвена и пуначка као лубенчићи и то су, као, његова деца. Радња иде да не може бити боље. Сваки посао му напредан... Милина га нека обузела и он тако сањаше будан дуго времеиа. , . Међутим месец за^е,иза врхова Цера. Још мало па се навуче мрак, на целу васиону. Коњ захрза а Петар се пробуди из сањарија. Нешто хладно као лед такну га на дно- срца. Он дубоко уздахну. — 0 Марко ? — Ој. ' — Је си ли заспао? — Це Вога ми, одговори Марко. Дремам еамо:. — Тако и ја. Носле неколико тренутака Петар се прекрсти: »Божемолим ти се окрени на добро«. Марко опази да се Петар крсти. •— Што се крстиш ? рече му. — Ништа, одговори Петар, а по.сле кратког ћутан.а настави: — Слутња ме нека обузима. Дај Боже да ми се какво зло не догоди! — Мани чочече, какво зло, примети Марко. Окани се слутње па мисли на добро... . . ■ " Прођоше ћуприју на Вукодражи. Ушћанска механа била је затворена те нису ни свраћали њој. Беху се прикучили месту, које у плану Марковом беше означево као најзгодније. Марка обузе дрхтавица по целоме

телу. Ударајући зуб о зуб, за мало не одаде своје узбуђење. После дрхтавице нестаде а у место ове обузе га нека ватра. Да га је тада који могао иогледати, видео би како му је на очи наишла крв. Беше се прометнуо у звера... Кад дођоше за једаи и по километар до села Скеле, он рече Петру: — Заустави коња, хоћу мало да сиђем. Петар заустави. Марко устаде, као да би хтео сићи с кола. Петар је седео на нредњем седишту. Обрхван неким злослутним мислима, он се је сав у њих занео и несвесно гледао преда се. Окренут лицем Петру и као скидајући се са кола, Марко у трснутку извади пиштољ из појаса. Севну ватра. Нуцањ се разлеже. Одјекну дубрава... Коњ се поплаши и кидиса напред, но Марко брзо довати дизгине и задржа га. Нетар само што рече: „Не..." па се ућута. Затим настаде кркљање, па и оно одмах иреста. Он бегпе мртав. Онако како је седео, само је пао назад... Марко иостоја неко време на томе месту. Онда измаче кола неколико корачаји напред, и оно место где са кола беше јго друму истекла Петрова крв, ггосу дебелггм слојем ирашине. Маши се левом руком у џеп Петров и извади кесу с новцима па је узе. Извади и пасонг Петров. — Ово треба узети, рсче у себи. Могу га наћи па нека се не зна који је. И узе и пасош. (Наставиће се).

ПАРИСКА ПОЛИДИЈА за в ладе ,Луја XV Од ф. Мајстера (свршетак) Просто одевен, у пратњи Леноара, упути се принц у шетњу; избегаваху живље крајеве варошгг, и најзад доспеше на једно сасвим празно поље, где су хтели да нодигну нов булевар. Судећи гго свему, рекао бих, да су били сами самцати. После неколико корака паде шетачима у очи једна удаљена колибица, одакле се чула нека дрека. Затим угледаше једну постарију, у ритама одевепу жентурину, како немилосрдно туче једног десетогодишњег дерана. Нринц приступи брзо, и загговеди маторој да остави дете. »Ах, мој лепи господипе, рече жена, це знате ви какав је то окачењак! Кад га не би воштила сваког дана, ниједан човек не би остао миран од његових несташлука®. Међутим, дечак, урличући и грцајући у сузама, докотрља се до принчевих иогу, као да би га молио за заштиту. „Монсињеру", шану Леноар принцу, „надам се да сте сада уверени да сте опкладу изгубили". Принц га зачуђено погледа. „Шта значи то (< ? уггита га. »Прегледајте своје шнагове, па ћете видети«. Принц уради како му Леонар рече, и нађе да му је гтестала једина ствар од вредности, коју је са собом имао, дувањара искићена дијамантима. Пренеражен толиком одвратном покваренопгћу тако млада дечка, рече да ће га одмах повести са собом, и подвргггути строгом надзору, да би га, ако је иоле могуће, снасао од пропасти. „Учипите што желите, Монсењеру«, примети Леноар, али дечко мора најпре да одлежи још мало у затвору, из којег сам га јутрос нарочито извео, да Вашој Краљевској Светлости украде дувањару«. Али, при свем том, није увек био усиех иа страни овог оштроумног и духовног управника полиције, као што се види из примера који ћемо сада испричати. Леноар је у млађим годинама живео у интимном пријатељству са шпанским племићем, гроФом од Менкаде. Како се гроФ поодавно одселио из Париза, и настанио на своја добра у блИзини Севиље, Леноар се веома изненади, кад једног дана доби гшсмо којим га гроф моли, да свим срествима која му иа