Policijski glasnik

92

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 12

— Опростите, господине Глаче, али откуда да дође убица и како је могао да отвори тако добро закључана доња врата? Како је могао да гурне риглу, због које је бравар морао да обије браву? Ето појединости, које сте ви заборавили у вашем набрајању. — Ви сте дакле за самоубиство! љутито упита Глак. — Ја сам за истину, одговори хирург. — Али, рече дебели месар приближивши се, Самуел Штауфер имао је једнога слугу. — Слугу!... и ја то заборавио, повика комесар и триумфујући погледа хирурга. Брзо да се нађе и да се преметне његов стан. Можда ће појединости које сам заборавио у моме набрајању скоро бити излишне. — То значи желети злочии, не могаде се уздржати хирург, — Зар би ви већма волели некажњен злочин 9 — Али где се налази стан слугин? — Доле. Херман, комесар и један жандарм брзо сиђоше у једну приземну собицу у којој становао слуга Јован Милер. У једном углу собе видеше слугу, младића од двадесет и пет година, у пола обучена, како се ничице, као дивља звер, простро по поду, држећи се рукама за главу, без гласа, без покрета. сломљен и сатрвен под неким страшним утиском. — Шта ви ту радите? повика из далека комесар, који се није усуђивао приближити се. Нема одговора. Милер се није ни мицао. Нодигоше га на ноге, он се једва држао; придржали су га испод руку, и он се дао водити потпуно равнодушно, као нека ствар. Доведоше га до лешине господареве. Када познаде собу Самуелову, нагла језа подиђе његово тело, и брзим покретом покуша да се истргне и побегне, али гвоздена рука Херманова само га још јаче стеже. Комесар ману главом; његова сумња изгледала је да се све више потврђује. Милер, доведен пред ладну и поплаветнелу лешину гледао ју је узневерено, али када се окрете и спази кукавицу и кобни ланац којим је злочин извршен, неодољив ужас спонаде га. Он стаде силно дрхтати, зуби му почеше цвокотати, паде на колена, као да моли за милост. Али никакав глас не изиђе из његових уста, и само је чинио неразумљиве покрете. — Да ли је овај младић и пређе био нем ? Ј -нита комесар, — канда је пре говорио. — Сасвим је тако! одговорише Блох и Херман. — Хајде, Јоване, одговори, рече му месар, ко је убио твога господара, старога Јеврејина? Слуга ништа не одговори и ни за један тренут не изађе из свога тупога ћутања. — Или је полудео или онемео? лремишљао је хирург. — Видећемо докле ће трајати његово ћутање, рече комесар Глак, намрштивши се. — Изгледа да тај човек није у стању да говори, рече хирург који је брижљиво испитивао Милера. Канда га је убиство страховито и неочекивано потресло. Има сличних примера код сведока какве страховите сцене. — То може да важи за мене и за вас, додаде Глак, али да ли ви држите да исто дејство може бити и на убици, пошто је извршио злочин. — Не знам. — Да ли ће истрага нримити ту могућност? У скоро ћемо видети. Ви треба да знате да су умна поремећеност и онемљење два велика начина одбране код криваца: има примера где су симулирали лудило за читаве месеце, обманули науку и лекаре, и најзад тако избегли казну која их је ишчекивала. —- Ипак ја не могу да се слоншм с тиме да је морао бити злочин, моја се са савест томе противи, одговори хирург. — Ви дакле констатујете самоубиство ? — Не; то би значило да тврдим оно што не знам. — Како било да било, и у име правде коју представљам и која треба да је одбрана друштва, ја затварам Јована Милера, због убиства, можда с предумишљајем, његова господара Самуела ШтауФера, трговца и телалина јеврејскога. Слуга се није ни најмање опирао, и није изгледао ни најмање потресен: жандарми га узеше у своју средину да га спроведу и сачувају од злостављања руље.

Комесар састави протокол извиђаја, и као доказ, понесе кукавицу о којој је обешен несрећни телалин. Власт полако исчезе међу тешким и масивним вратима тамнице, и гомила се иолако разиђе, објашњавајући на хиљаду начина страшни догађај. Сутрадан саранише Самуела ШтауФера; прекосутра продаше лицитацијом све његове ствари и робу, јер није имао ни наследника, ни завештања. Само се никако није могао наћи купац за кућу, која је од тога дана остала херметички затворена, и оглашена као опасно и нечието место. — Њу су обилазили чим ноћ падне, и бакалин Блох, који је становао преко пута, често је цвокотао зубима када је чуо како ветар лупа капке на кући покојнога Самуела ШтауФера. II. Прошла су два месеца, два дуга месеца, за које је време живот у X... пошао сво.јим обичним током, мала кућа са завезаним очима никако није могла да нађе купца, и држало се да се никада и неће наћи. И цео свет се изненади када се јави Јеврејин ВолФман, стари торбар, који изјави жељу да настави трговину свога једноверца Самуела ШтауФера. Али и он још није отворио капке на којима се ухватила двомесечна прашина. Варошица X... била је у узбуђењу ; грозничаво расположење оживљавало је њене сгановнике који су се гурали око суднице. Сала је била дупке пуна; на пољу се свет ваљао као талас, и са нестрпљењем ишчекивао. Судиће се Јовану Милеру, и љубопитство, које се сваки дан увеличавало и расло, достигло је свој врхунац. Јован Милер још није проговорио; чак ии његов адвокат није могао да га истргне из тога немога ћутања које је чисто неприродно изгледало. Чему се могао оптужени надати ? Суд, по утисцима ужаснога злочина, биће немилосрдан према таквој тврдоглавости, ако то јест, лудило Милерово не буде доказано. То је била идеја адвокатова, сем ње ои није видео другога начина да спасе свога клијента. Судије и иоротници заузеше своја места. И живље него икада публика почиње разговоре; означају поротнике и судије по имену, хвале се што се познају са њима. Ту је комесар Глак који је отворио врата куће Самуилове и који верује у злочин Јована Милера; они тамо, то су бакалин Блох и месар Херман, сведоци који су присуствовали; оно је пак хирург. И сви показују прстом, поносити што познајУ" целебритете парнице. У десно, о зиду, укочена је кобна кукавица, која је била оруђе смрти а сада и доказ злочина. Тај неми и злослуши сведок још и сада непомично показује три часа, час убиства, оба ланца затегнути су тешким оловом. Тај часовник, много већи но остали, што објашњава како је могао одржати тело човечије представља сељачку кућу са шареним кровом и дрвеним тремовима. Једно гнездо, које је било затворено, мора да је скривало тицу која је откукавала часове и која је дала своје име тој врсти часовника. Часови су означени црном бојом на белој основи, шеталица је од позлаћенога бакра. Та кукавица личила је дакле по свему на своје имењакиње, изузев по својој величини. Али ипак публика ју је погледала са неким оујеверним страхом. Откуда је долазио тај неразјашњиви утисак ? Да ли отуда што је била оруђе злочина ? Да ли због иеке друге непознате ствари ? Цео свет је под утиском тајанствености у коју је цела ствар умотана, и сваки у напред држи да суђење неће бацити ни мало више светлости, сем ако оптужени не почне говорити. Председник се диже : — Доведите оптуженога! рече. Гомила се заталаса као зрело влаће под поветарцем. Сви се вратови искривише на једну страну, све очи упреше се на мала врата кроз која уђе Јован Милер. Све је било умукнуло и гробна тишина распрострла се над том тако немирном и тако шумном светином. Милер уђе праћен са два жандара. (Свршиће ое).