Policijski glasnik

№0Ј 17

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

а/ , 133

живу гомилу људи, која му спречаваше пролаз, не би ли доспео до једне дугачке. високе и огромне грађевине, чије црне зидине, као са неким суморним и немим пркосом, гледаху на ову разуздану хуку-буку. — Согро сН Вассо ! повика он бојажљиво, ја још данас нећу моћи ни доспети до Викарије.*) Несносни бумбари' Гурајући рукама и лактовима, а и целим телом мичући се, испаде му најзад за руком, да се догура до главног уласка државне тамнице. -— Поглед на ову палату ужаса пије ни мало примамљив. Стари, масивни зидови, који су услед зуба времена тако поцрнели, да сунчани зраци, који се од њих одбијаху, губљаху свој сјај, подизали су се високо и страховито у вис. Тешки покретни мост, који је водио преко једног блатњавог јендека, служио је само у случају преке потребе, као веза између спољњег веселог света и овога усамљенога замка. кроз чија, гвожђем ограђена, окна, могаху се видети с времена на време бледи и испијени изметници човечанства, деца злочина и очајања, како као авети иду тамо амо. На чудноват начин, који готово вређа појам о лепоти, у целокупној структури ове грађевине налазе се спојени племенито и узвишено са ниским и ропским, — што је уједно било знамење њеног поступног деградовања од краљевске налате ка судници, а најзад ка тамници. Веома журно прође одај посетилац трем и прво главно двориште, у коме беше по доста судских послужитеља, стражара и слугу сваке руке, па се упути ка једном усамљеном задњем дворишту. Ту закуца он два пута на једна сниска споредна врата од тврде растовине, окована тешким гвожђем, а отегнути одјек, који, чим би тешки звекир пао на гвоздену плочу, као из даљних дубоких сводова уздисаше, наговетптавао је сасвим јасно, куда овај улазак води. За мало отвори се један прозорчић с решетком, који беше у вратима, и једно мртвачко лице указа се, кезећи се отуда. Беше то човек непријатна изгледа. Испод густих обрва лежаху дубоко сјајне мачије очи, у којима се огледаше пркос и дивљина, а напротив подругљиве усне давале су доњем делу лица такав тип, који је чудновато изгледао наспрам мрачног погледа, ћелаве главе и јастребовог носа. — Но, но, не лупајте тако горопадно, јер човек има и друга посла, а не само да вама отвара, мумлаше одвратни сгарац унутра. — А, шта видим? Сињор Саталари, наш највештији бранилац, не би се без нужде тако ужурбао. •— Хвала лепо, добри Катенијо! Свакојако ствар се тиче једног великог дела по скупу цену, великог господина и једне очајне ствари. Но ја ћу по свој прилици дати и вама да много, много зарадите. Али кроз решетку не да се говорити, а сем тога ја морам к једном од ваших заточеника. Тешки кључ окрете се у брави са чегртањем и Саталари уђе кроз тамничка врата, која зашкрипеше. Дакле ствар се тиче великог господина 9 понови вратар и тамничар у малој и мрачној собици. Како овде нема иного таквих, то ви без сумње мислите на Херцега од Г. који је овде две године затворен, п вештином својих моћних пријатеља поштеђен до сада од главне истраге, која би му донела смрт. —- Ви сте лукави као лисица, Катенијо, с вама се може отворено говорити. Даље одлагање немогуће је. Ствар је осведочена и докази су тако очити, да се сада ускоро мора прећи на главну истрагу, а брзо за тим оде и његов живот. Његова породица обратила се већини мојих колега ради одбране, и сви осећају да му не могу помоћи, а ја ипак хоћу да нокушам. — Мучан иосао, одговори Катенијо хладно. —■ Али није немогућ, ако ми ви помогнете. •— Ја вама. да помогнем? прекиде га овај, погледав га неповерљиво. Ви ме познајете као човека, који верно врши своју дужност; како, дакле, да вам помогнем? — Ми се знамо. Овде може да се заради велики новац; па ко би други до ви, требао да заслужи један добар део тога? Треба да се згрну шест хиљада дуката, и половина тога је већ у моме џепу. Може се задобити признање једне од најмоћнијих породица, а што је најбоље, нема никакве опасности, ни сенка најмање сумње не може на вас пасти.

*) Тако се звада зграда, у којој је била еудница и тамница.

После овога говора он изброја новац на Катенијев сиромашки сто. Овај стајаше немо. — На цртама тамничаровим огледаше се сада чуђење, страх, сумња, а највише грамжљивост. Све ове страсти раздираху сада његову душу, и — доста глупаво, тражаше он у очима Саталаријевим одговора. Катенијо је био најнижега порекла, и по свој прилици случајно, због своје Физичке снаге, постао тамничаром. Његово звање изгледало му је веома ваншо, а ова важност могла се равнати са оном, која се полагала на његову личност, када му се овакво зван.е поверило. Ко је умео да му чува ту слабу страну, могао га је на све навести, што је ишло у његову корист; али када би што год ишло противу ове, тада би он био гвозден и неприступачан у вршењу дужности. И Саталари беше нижег порекла, али од мајке природе обдарен необичном умешношћу и лукавством, способности, које су се, услед његовог нозива као адвоката, усавршиле до највећег ступња. Он је умео да искуша слабости свога ближњега тако брзо, као што је умео и брзо да се њима користи. Његова начела беху увек на површини савести, и да би своје велике планове потпомогао, није зазирао, да све на коцку метне. Саталари је добро знао надмоћност новца иад Катенијевим одлукама. Он је веома лукаво извео одсудан напад на упорнога противника сјајем и звуком новца ; па пошто противник још увек оклеваше да се преда, то се он учини као да сматра предлог за одбијен, и правио се, као да хоће да покупи свој новац. — Но, но, не наглите, рече Катанијо, ухватив га за руку, ја још нисам казао : не. Но најпре бих хтео да знам, шта ви управо од мене захтевате. — Да узмете шест хиљада дуката од мене — без икакве опасности и одговорности. — Да узмем шест хиљада дуката, без икакве опасности и одговорности! иромрмља овај за њим. То није рђаво, само ако је истина. — Без икакве опасности, па и без икакве неверности,јер — како бих вам ја инач^ то и могао предлагати? Катенијо се задовољно насмеши, и ласкање његовој сујети приволи га, да чује предлог. Зидови немају ушију, те нико не чу, шта се овде ради; али се ипак инстииктивно један другом ириближише, да би могли лакше говорити. — Тако опи шанутаху једно пола сата. — Да се удали за три сата? рече најзад тамиичар мало гласније. Али шта ће бити, ако би управник - града баш за време та три сата дошао да врши преглед? Истина то није вероватно! Три хиљаде дуката сада и исто толико доцније, а при томе скоро никакве опасности! — Добро, дакле, хајдемо пашем заточенику! ТријумФОваше Саталари, и значајни миг са новчаним завијутком на врата допринесе, да чувар немо слушаше. Они прођоше кроз многе такве ходнике и најзад преко неких степеница на више. Херцегов велики положај прибавио му је нека преимућства над обичним заточеницима. Саталари уђе у доста пристојну одају. Тамничар, према уговору, затвори за њим врата, и остави их на само. Херцог сеђаше крај прозора, забављајући се писањем. Држећи, да то чувар обилази, по обичају, заточенике, не нађе за вредно ни да погледа ко је ушао. Саталари, који је међу себи равнима дрзак, осећаше се обузет неким инстинктивним страхом према високом племству онога, који према њему сеђаше. Он стајаше немо и посматраше га пажљиво. На херцеговом лицу огледаше се дубока мирноћа, која му беше колико немојмљива толико и добродошла. Човек, обузет очајањем и пун одважности, био би му добро дошао за његове планове. —- Екселенцијо! екселенцијо! рече најзад, приближујући му се са страхопоштовањем. Херцег се окрете к њему, и, угледав страно лице, рече гордо : — Ко сте ви? Шта хоћете ви? Зашто ми доса^ујете? Саталари приступи ближе. Херцегово грубо предусретање пробуди у њему лични понос; он је добро испитао важност повереног му посла и своју моћ у том послу. — Ја сам Саталари, правозаступник, коме је иородица ваше екселенције новерила вашу одбрану. Екселенција ће бити спасена!