Policijski glasnik

БРОЈ 18 и 19

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

14 7

челе оузе и молбе, да им се допусти, да нред херцега на коленима изиђу и да покажу, где су сакрили своје благо. При томе они су често одавали и своје пријатеље. Иосле таква иризнаваљЛ често су имућни људи одлазили као проејаци. Једанпут беше херцег особито рђаво расположен. Беше то, прво, услед ружних извешћа, што их је добио из Немачке, где су се дигли јеретици, а највише због незгодна краљева нисма, у коме је краљ, ако је и било међу њима велико растојање, давао упутства и наређивао војничке операције, а херцегу замерао, што је спор. Још у очи тога дана, будуКи добро расположеп, херцег је нозвао на вечеру уметника, који је његову штабу био придат. Добар младић, весео, врло смео и даровит, он је особито лепо умео на платну да износи најзнаменитија дела великога освајача. Уметник се звао Пекено. Када дође херцегу и у собу уђе, одмах осети у ваздуху буру. Патер Ириго мрмл^аше своје молитве, Лас Гардас заподео врло досадан разгцвор са младим људима о нагтдању на тврдиње, а сви крадом погледаше на херцегово мргодно лице, његове иервозне покрете и сурови му изглед. Уједанпут се отворише висока врата. Два фратра уведоше у собу једну женску. Оа плавом косом, правилним цртама, она изгледаше лепша од свих осталих Холанђанака. Крсз издрто јој одело видело јој се бело, пуно тело. Фратрови показаше, да је она нрошле ноћи допустила у својој кући убиство два госта, шпањолских солдата. Убица је био њен муж, који их је угушио, када су били у дубоку сну. Сам он скрио се, оставивши жену шпањолској освети. Изгледаше, да је судба несрећне жене била свршена. •Уметник, човек добра срца, са гнушањем је опазио животињску чуственост, која се показала у очима оФицира, духовника, коморника, па и у самога Кристовала, када је у време трагична причања почео свлачити несрећну жртву. Херцег Алба подиже на њу своје хладне очи, у којима не беше никакве страсти. Он је мрзео на тело, јер га је држао за вечито мамило у рукама ђавола, и та мржња често је узимала размере похотљивости, којом се умиривала његова заморена душа. Али пошто би попустио искушењу, он би после тога дуго проводио у топлој молитви. — Где ти је муж? запига херцег. 'Гри пута понови ово питање, које је преводио један од Фратора. Она иодиже на њега своје дивне плаве очи, не одговарајући, одваживши се, да издржи све муке. Али видећи, да херцег не попушта, она у по гробовскога ћутања рече разговетно и просто: — Холанђанке нису пси, оне не траже ловцима лов. Муња севну у херцеговим очима. — Можда у ње има каква хартија скривена у одело ! Свуците је ! Фратрови радосно послушаше.. Жељно јој здераше одело са ње... Пред жудним погледима стаде прекрасно тело, стројно и витко, са кожом белом као млеко, местимице ружичастом, по којој нрелеташе и играше светлост од запаљене буктиње. Израз похогљивости на свима тим лицима грубим дотпао је до највећега степена. У тај пар изгледали су као оно огри, који само чекају на го-сподарев миг, па да се залете на лов. Пекењо, као уметник, загледао се у дивне облике овога младога тела. иа му нехотице до^е па ум Магдалена у клоштарској цркви у Мадриду, која илаче код крста. Као да је прочитао, шта је бивало у уметииковој души, херцег изненада рече: — Пре но што ће она да умре, узми, Пекењо, кичице и постарај се, да јој лице обесмртиш... Па додаде озбиљно: — Пред тобом е уметнички модел. Међу тим жена беше стидљиво покрила своје лице танким својим леиим прстима. На једном прсту блисташе се скупоцен прстеи са рубином. Духовник га брзо скиде и предаде га херцегу да га види, али овај са презирањем ирошапута: — Осгави га за твоју сиротињу! Међу тим у глави Пекења, кога туга беше обузела и у тај нар на све готов беше, изведе се смео план. Он изађе из сале, попе се у своју собу на горњем спрату, узе платно и боје, а кичицу умочи у бешичицу, пуну најјача отрова, који је увек

имао уза се а који му је дала љубазница за случај, ако би јеретицима пао шака. За тим се спусти доле. Стање ствари није се променило. По лицу у официра разумео је, да им је херцег предао жену, која ће после тога доћи у крвникове шаке. — Тако ми пречисте Богородице, неће они њу имати ! рече уметник у себи. Он сам намести је на ћилиму у лепој позитури, а поред ње метну сребрн пехар. Херцег, као љубитељ уметности, предлагаше, да се спреда метне нож, или уопште ма какво мученичко оруђе. — То би јој понизило лепоту, када би се показивала кратковечност, примети уметник. Херцег не наваљиваше више. Пекењо лати се посла, и сви, чак и крвник, с радозналошћу пратише кичице — тако се дивно показивао сам живот на платну. Прво се показа општи облик, меке, гипке контуре целога тела, онда буста, ноге, руке, из опште сенке почеше истицати се груди; најпосле распустише се и богати праменови косе, који су као златом покривали дивне беле груди, а у тим грудима куцало је зацело топло, младо срце... Несретница се не мицаше. Докле се мало одмарао, Пекењо, са кичицом у руци, упре у младу жену дуг, сталан поглед. Она беше разумела, да у његовим мислима бива нешто озбиљно, па се осмехну таквим тужним осмехом, да уметник у мало што није изгубио сву своју одважност. Али поглед у крвника и мрска, цинична лица оних око њега, уједанпут му поврати срчаност. Нестрпељиво чекаше ОФицири на своју добит и почивке им се чинише сувише дуге. — Скица је готова, остала су још два три потеза, које ћу довршити на тенане. рече Пекењо. Уметников глас пробуди херцега, који дремаше. Пекењо, нагнувши се над моделом, као тога ради, да би боље одредио размере, немарно приближи своју кичицу њеним руменим уснама, онда уступи, градећи се, да проверава свој рад; али не прође ни неколико тренутака, а очи у лепотице уједаниут преврнуше се, руке и ноге грчевито опружише се... Тај млади, пун животне силе живот, беше одлетео... Она беше спасена од злоставе.

Пекењо беше уверен, да је погинуо ; у она груба времена смртна пресуда није била ништа. Али је херцег љубио јунаЈптво. Он је разумео жел^у младога човека, па рече присутнима: ■— Наш уметник, господо, повиновао ми се. Узео је овај живот, да би га учинио бесмртним. С Фраицуског.

ЗЛОЧИН И КАЗНА РОМАН Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА с руског Јефта Угричи^. 50 Кад Раскољњиков дође пред своју кућу, слепе очи биле су му влажне од зноја и тешко је дисао. Попе се уз степенице, прелазећи све по четири басамака, уђе у своју собу која беше остала отворена, и одмах затвори резом врата. Затим, као изван себе од страха, притрча углу, завуче руку испод тапета и брижљиво испитиваше рупу. Испитао је све углове и буџаке, и пошто не нађе ништа, подиже се н лакше одахну. Мало пре, баш у тренутку кад је нриспео до куће Бакаљејевљеве, беше му пало на памет, да је који од покрађених предмета могао запасти у пукотине зида: кад би се једног дана ту нашао какав ланац од сахата, дугме, или чак и какав листић, у коме су биле завијене те драгоцености, на коме су могле бити записане белешке руком старичином, ала би то били страховити докази противу њега! Он оста неко време задубљен у сањарије, и неки чудповати, готово глуп осмех, заигра му на уснама. Најзад, узе своју качкету и без икаквог шума изиђе из собе. Мисли му се побркаше. Замишљен сиђе низ степене и дође под кагшју. — Гле, ево њега самог! повика неки снажан глас. Он издиже главу. Вратар, стојећи на прагу свога стана, показа Раскољњикова неком човеку омаленог стаса и по варошки одевеном. Тај