Policijski glasnik

148

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 18 и 19

човек носио је неку врсту халата и један прслук; из далека рекао би човек да је жена. Глава му беше погнута а на њој масна капа, и сав је изгледао погурен. Судећи по његовом набраном и увелом лицу, као да беше иретурио педесету. У његовим малим очима огледало се нешто злобно и пакосно. — Штаје? запита Раскољњиков приближујући се вратару. Варошанин га погледа са стране, подуже га испитиваше, за тим, не говорећи ни речи, окрену му леђа и изиђе из куће. , —■ Па шта је? повика Расколљиков. — Та неки човек, који је дошао да се извести да не станује овде какав ђак; именовао је г.ас и питао код кога седите. На то сте ви сишли, ја сам вас показао и он је отишао: ето то је! Вратар је такође био мало зачуђен, али не сувише; па онда, иошто се за тренутак размислио, уђе у свој стан. Раскољњиков пође за варошанином. Чим изиђе из куће, оиази га где иде другом страном улице; непознати је ишао лагано и одмерено, гледао је у земљу и изгледао као какво сањало. Он га наскоро стиже, али се за неко време задовољи да у сгопу иде за њим; најзад пође упоредо с њим и загледа му као у лице. Овај га одмах опази, брзо га промери, затим опет обори очи. Читав минут ишли су тако један поред другог, не говорећи ништа. — Ви сте питали за мене... вратара? поче Раскољњиков тихим гласом. Грађанин му не одговори ништа па га чак и не погледа. Настаде поново ћутање. — Долазили сте... питали о мени... и ћутите... Шта ће то да значи? поче опег Раскољњиков испрекиданим гласом: рекао би човек да су му речи једва излазиле из уста. Овог пута грађанин подиже очи и погледа Раскољњикова погледом злокобним и мрачним. — Убицо! рече он тихим гласом, али јасно и разговетно. Раскољњиков, је ишао поред њега. На једаред осети како му ноге ослабише и нешто хладно пође му уз леђа; за тренутак као да му преста срце да куца, а затим стаде ударати необичном жестином. Обојица су ишла тако једно сто корачаји један поред другог не говорећи ни речи. Грађанин га није ни гледао. — Ама како то ви... гата хоћете... Којеубица? прогаапта Раскољњиков готово нечујним гласом. — Ти си убица, одговори овај јога разговетније и енергичније; а у исто време као да му на уснама победоносн > заигра пакостаи осмех, и он опет погледа право у бледо лице Раскољњиковљево, и у његове обамрле очи. Обојица се нриближише неком раскршћу. Грађанин узе пут лево и продужи даље и не осврнувши се. Раскољњиков остаде на месту, али га дуго ираћаше погледом. Пошто је прешао једно педесет корака, непознати се осврну и погледа га, а он стајаше као закован непрестано на истом месту. Из далека се није могло добро видети, али се ииак Раскољњикову чинило да се онај и сад насмешио хладним, злобним и иобедоносним осмехом. Укочен од страха и клецајући коленима врати се опет своме стану и оде у своју собу. Ваци качкет на сто и оста тако неко време стојећи. Затим изнурен прући се на диван и дубоко уздахну ; очи је затворио и тако пролежао по сахата. После тОга зачугае се ужурбани кораци, и Раскољњиков познаде глас Разумихинов; загвори очи и учини се као да спава. Разумихин отвори врата и застаде малко на прагу; не знајући у први мах, на. шго да се регаи. Затим уђе лагано у собу и приђе лагано дивану. — Немој га будити, пусти га да се сит иаспава, јегаће доцније, рече лагано Настасија. — Имаш право, одговори Разумихин И они изађогае на прстима из собе и затворигае врата. Прође јога пб часа, и Раскољњиков отвори очи, нагло се извриу на леђа и метну руку вигае главе... »Ко ли је то? Ко је тај човек, гато је као из земље изникао? Где је био и гата је видео ? Он је све видео, то је несумњиво. Где ли је био тада и одакле ли је видео ту сцену? Како се то десило, да није раније дао о себи каква год знака живота? Иа како ли је могао видети. Зар је могуће?... Хм!... к продужи Раскољц>иков а хладаи га зној проби, — »а кутија коју је Николај нашао иза врата: зар је и то могуће?"

Он осети да малаксава, да га Физична снага напушта и осети како се гади на самог себе: »Ваљало је то знати, помисли он с горким осмехом; како сам се усудио познавајући себе и слутаћи себе, како сам се усудио да узмем сикиру и да пролијем крв? Морао сам то унапред знати... А, у осталом, ја сам то и знао! прошапта очајнички. Он се сада заустављао непомично пред ма каквом мигаљу : »Не, они људи нису тако начињени: прави госао.дар коме је све допуштено, разорава Тулон, чини сечу по Паризу, заборавља војску у Египту, губи пд милијона људи у поход на Москву и извлачи се каламбуром у Вилни; и њему се после смрти подижу споменици, — а може бити и све му опроштено. Не, не, такви људи насигурно нису од меса, већ од бронзе ! <с Наједаред му паде на памет мисао због које се готово насмеја: »Наполеон, пирамиде, Ватерлб, — и мршава, гадна регистраторка, бабетина, зеленашица, који има сандучић од црвеног саФтијана под постељом, — како ли би Порфирије Петровић схватио овако упоређење ?... Естетика се томе противи: »Зар би се Наполеон подвукао под кревет једне бабетине?« рекао би он. Ех ! каква ништарија!" По кадшто је осећао готово као да бунца; био јеугрозничаво занесеном стању. »Баба није нигата, говораше он ватрено и нагло: оставимо бабу на страну, није реч о њој! Баба је била само болест... хтео сам брже да преступим... Ја нисам убио човека, ја сам принцип убио. Ја сам убио и начело, али нисам умео да прекорачим, остао сам с оне стране... Умео сам само убити ! Па и то нисам умео, како изгледа... Начело! Зашто је отоич онај будаласти Разумихин нападао на социјалисте !? Та они су вредни и предузимљиви људи, они се брину о »опгатој срећи." Не ја имам само један живот, који се неће никад новратити, те нећу да дочекам на »свеоггшту срећу". Ја хоћу да живим сам, или боље да и не живим никако. Ја само нисам хтео да пролазим поред гладне матере, а у џепу да стегнем своју рубљу, очекујући »свеопшту срећу." „Приносим, веле, камичак за оншту срећу и зато осећам мир у души." Ха-ха! Па загато сте ме пропустили? Та ја живим само једанпут, па хоћу и ја свој део... Р]х, ја сам естетична вага и ништа вигае, додаде наједанпут засмејавши се, као суманут. — Јест, ја сам одиста вага, настави он, пакосно се дохвативгаи за ту мисао, ријући но њој. играјући се и тегпећи се њоме, — и већ само зато, што сад размигаљам о томе, како сам вага, а друго и зато, гато сам целога месеца досађивао премилостивом провиђењу, призивајући га за сведока, да ово нисам отночео ради својега задовољства и уживања, него да сам имао на уму прекрасну и велику цељ, — ха-ха! Па онда, треће, и зато, што сам одлучио, да при извршивању пазим на пгго већу праведност, тежину и меру, и аритметику: од свих вашију изабрао сам пајнекориснију, и убивши је, имао сам намеру, да од ње узмем управо толико, колико ми треба за први корак, ни више ни мање (а остало би дакле одиста отигало на манастир, по њеном тестаменту — ха-ха!.,.). Зато, зато сам напослетку јога ваш, додаде шкрипећи зубима — зато, што сам ја, може бити, јога поганије и гадније од убијене ваши и пре -тога слутио, да ћу то себи рећи аосле тога, кад је убпјем! Та да ли се може са оваким ужасом још гатогод сравнити!... 0, лудости! 0, неваљалства!... 0, како сад разумем »пророка", са сабљом, на коњу: Алах заповеда, гговинујсе „уздрхтали® створе ! Праведан је, праведан је в пророк к , кад постави гдегод преко улице добр-бр-ру батерију па коси праведника и грешника, не удостојавајући их ни милости, да се објасне! Повинуј се уздрхтали створе и — не жели нигата, јер, — то није твоја ствар !... 0, ми за гата, не ћу опростити бабетини!" Коса му бегае влажна од зноја, уздрхтале усне сасугаене, укочени поглед био је управљен тавану. »Моја мати, моја сестра, колико сам их волео! Одкуд то да их сад мрзим? Јест, ја их ирезирем, мрзим их физично , не могу да их сносим поред себе... Мало час сам пришао својој матери и загрлио сам је, сећам се тога... Загрлити и мислити у себи, кад би она знала... Ох! ала мрзим сад бабу! Мислим, кад би се још једаред родила, опет бих је убио! Сирота Лизавета, запгго је случај доведе онде ? Међутим, то је