Policijski glasnik

382

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 49

или друге какве сличне ломљиве ствари, а на то морам да пазим«. Сатови! Та реч одјекну у ушима Мандубовим и он се одмах решио. Прстом својим почео је лупкати по поклопцу од сандука, подражавајући куцање дуварскога сата; пас је дотле био само режао, а на тај мах стаде лајати и гребати по сандуку. »Мир!« рече трговац својим слугама, можда Кемо слухом пронаћи узрок овоме чуду. И сви су слушали. »Збиља! У сандуку има један сат, који још није престао да ради; ето нам најпосле узрока, за што је пас лајао". Сви, па и тврдоглави покућар, уверише се, да у сандуку има један сат, који је правилно откуцавао тик-так, и ресултат је свега био: истерати то глупо псето, које не може да трпи ларму дуварскога сата. И тако сањиви слуга извуче силом сиротога Пакана, који се једва одвојио од онога сандука. Сво друштво изађе из дућана, један другоме пожеле лаку ноћ и свако оде својој постељи. Шта је се доцније збило, то се већ може и погодити. Чим се све у кући смирило, извуче се наш јунак из свога кавеза, тихо отвори све браве и ригле и добро се наплати за претрпљени страх мењачевим кесама. Са немачкога

ЗУБ0Б0ЉА — ЈЕДАН ВЕЛ.ИКОВАРОШКИ ДОГАЂАЈ К једном берлинском зубном лекару дошла је пре извесног времена једна отмена дама и испричала своју невољу. Оиа је била удата за једног барона и живела до пре кратког времена у срећном браку. Међу тим, барон се једнога дана разболи од ужасне зубобоље, која му и сад, и дан и ноћ, не даваше мира. , — А сад долази оно што је најужасније, — продужи дама, — не могу никако мужа да наговорим, да покварене зубе да извадити !... Болови су тако ужасни, да се плашим, да није од тога са свим полудио! — То је, Бога ми, рђаво, — одговори чувени зубни лекар, — код таквог пацијента тешко да и моја вештина помогне. Немогуће је некога приволети противу његове воље, да вади зубе, и то је могуће извршити само тако, ако се опије. Пре свега треба да вашег душевно оболелог мужа покренете да посети мој атеље!... — То ће бити већ моја брига... ја ћу се већ промислити под каквим би га изговором овамо довела! — одговори тешко намучена жена. — Да би свога мужа спасла, мораћу и да лажем. А када га већ овамо будем довела... — Онда будите уверени да мора оздравити! — увераваше је зубни лекар. — Према душевно оболелом човеку ја имам права и да силу употребим, ако само иде у његову корист. Чим господин барон буде овамо дошао, моја ће га два асистента прихватити и везати. Остало већ поверите мени... за неколико тренутака ваш ће муж бити исцељен... него, који га зуби највећма боле? — Очњаци, господине докторе. — Ослоните се ви само на моју сигурну руку. У осталом ја и сам имам довољно праксе да распознам с места болесне. Ја вас дакле очекујем сутра по подне око пет часова. Можете се у напред надати најбољем исходу! — Безгранично сам вам захвална, господине докторе! рече бароница. — Ја ћу у означени час допратити овамо свога мужа. Али, као што вам рекох, он ће се отимати и... — 0, ја ћу наредити све што буде требало!... Моји су асистенти снажни људи... само... — Молим? — Желети је, да се ви одмах удалите, јер таква операција не би била згодна за ваше нерве! И са искреним и срдачним поздравом и захвалношћу опрости се јадна жена од овог чувеног лекара. * * * Сутра дан по подне стаде пред једном од најелегантнијих јувелирских радња екипаж из кога се појави једна отмена дама аристократског изгледа. Јувелир је био занешен новом

муштеријом, јер је за непуно пола сахата госпођа бароница одабрала драгоцености на 80.000 марака и после малог цењкања и погодбу утврдила. Наравно, да отмена дама није могла носити толику суму при себи. — Али, ваљда ће ме моћи пратити који од ваших помоћника до стана, како би могао новац примити? — рече она. Господар радње изјави лично да је готов да је прати. Одабране драгоцености брзо спакова у једну шатулу и пресрећни јувелир радујући се овом масном »кшеФту« седе поред баронице у кола. Кочијаш мора да је знао куд треба да тера, и на скоро кола стадоше пред кућом — чувеног зубног лекара. Са пуно поверења пође јувелир за отменом дамом која је хитала уз степенице. Један младић јако развијен беше им одмах отворио врата. То је био камердинер. Бароница даде знак јувелиру лаким покретом руке да уђе; али у истом моменту затворише се за њим врата. „Камердинер« и још један младић јурнуше на јувелира, који у страху испусти шатулу. — У помоћ!... Лопови!... Убице!... — дерао се нападнути. Славни зубни лекар само се осмејкиваше. — Мора да га је опет спопало беснило! — рече он бароници. — Ако смем молити, треба да се удалите и за пола сахата имаћете мужа потпуно здрава!... Бароница, која беше већ дигла шатулу, стеже доктору руку и остави тужно собу. * * * Јувелир је лежао опијен у столици за оперисање. Један од асистената беше му брзо принео к носу. један сунђер и полудели на скоро клону у дубоку наркозу. Када је се после једног часа пробудио, било му је тешко у глави и некако празно у устима. А иред њим се пријатељски осмејкиваше чувени зубни лекар. — Честитам, господине бароне! — отпоче он и показа на сто, који је био поред столицр. — Погледајте, то су та четири очњака, који су вам толике муке задавали!... Имате ли иначе још каквих болова? Трговац гледаше укочено у лекара као да не беше при себи, па за тим тури прст у уста. Одмах по том било му је све јасно! — Госпођа бароница особито ће се радовати, кад чује, да сте се тако брзо опоравили, — продужи лекар — она ће одмах доћи! — А где ли је та варалица? — дрекну измучени јувелир. Где су моји дијаманти ? У помоћ, лопови, разбојници ! Доктор опет даде знак својим асистентима, а сам докопа кљеште. — Опет га је спопало лудило и беснило! — узвикну он. — Морам и пети извадити! Али се несрећни јувелир беше отео и што је могао брже појурио низ степенице. — — — — — — — — — — — —

Своје адиђаре и драгоцености није никада више видео. Чувени зубни лекар пак, који је и нехотице постао сакривац једне беспримерне подвале, морао му је послатн квитирани рачун о извађеним зубима... По немачком.

ЗЛОЧЖН И КАЗНА РОМАН Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА 78 Лебезјатњиков би и даље наставио, али Соња, која га је слушала једва дишући, на мах дохвати огртачић и капицу, па оде из собе узгред их навлачећи. Раскољњиков изиђе за њом, Лебезјатњиков за њим. — Свакако је полудела, рече он Раскољњикову, излазећи с њиме на улицу, — ја само нисам хтео да плашим СоФију Семјоновну, па сам рекао: „изгледа", али нема ни сумње! Веле да таке грудвице искачу, у јектици, по мозгу, жао ми ј.е што не знам медецину. Ја сам, уосталом, огледао да је уверим, али она ништа не слуша. — Ви сте јој о грудвицама говорили ?