Policijski glasnik

ВРОЈ 49

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

383

— То јест, не баш управо о грудвицама. Не би она ништа ни разумела! Али ја говорим ово: ако човека уверимо логички да он у самој ствари нема вашто да плаче. То је јасно. А ваше је уверење да неће престати? — Сувише би се лако онда живело, одговори Раскољњиков. — Допустите, допустите тако; Катарини Ивановној доиста је доста тешко да разуме; али да ли вам је познато, да су у Паризу чинили веК озбиљне опите односно могућности излечивања полуделих, дејствујући једино само логичним уверењем? Један тамошњи професор, који је недавно умро, озбиљно научан, уобразио је, да се тако може лечити. Основна је његова идеја, да нарочитог растројства у организму полуделих нема, и да је лудило, тако рећи, логична омашка, омашка у суђењу и мишљењу, неправилан поглед на ствари. Он је болесника поступно побеђивао, и представите себи, веле да је имао резултала! Али пошто је при том употребљавао и тушеве, то се резултати тога лечења подвргавају, дакако, сумњи... Вар тако изгледа... Раскољњиков давно већ не слушаше. Дошавши до своје куће, он климне главом Лебезјатњикову и окрене у капију. Лебезјатњиков се тргне, осврне се и оде даље. Раскољњиков уђе у своју собицу и застане на сред ње. »Рашта сам се овамо вратио?® Он погледа те жуте, истрвене и похабане облоге зидне, ту прашину, свој диван за спавање... Слоља, из авлије допираше некакво оштро непрекидно куцање: то су негде, нешто, као побијали, као неки клин да су закуцавали... Приђе прозору, придиже се на прсте, на је дуго, с изгледом необичне пажње, разгледао по авлији. Али авлија беше празна, и они који су куцали не могаху се видети. Лево, у крилу, издвајају се овде онде отворени прозори, на прозору стајаху мале саксије, са ретком геранијом. Лево, на једном крилу куће, виде се овде-онде отворени прозори; на прозорским дашчицама беху саксице са танушном геранијом. Иза прозора овешано рубље... Све је то знао напамет. Окрене се и седне на диван. Никад, никад није се осећао тако усамљен као сад! Јест, још једанпут је осетио, да је можда одиста омрзнуо Соњу, и то баш сад, када је учинио још несрећнијом. »Зашто је ишао к њој да моли њене сузе? Зашто му је тако потребно да трује живот њен ? О, то је ниско!" — Бићу сам! рече намах одлучно, — неће она ићи у тамницу! Кроз пет минута подиже главу и чудновато се осмехну. То беше необична помисао. „Можда је на заточењу одиста боље«, паде му на ум. Не сећа се, колико је времена остао тако сам са својим неодређеним мислима, које се тискаху у његовој глави. Намах отворише се врата, и уђе Авдоћа Романовна. Прво се заустави и с прага погледа на њ, као малочас он Соњу; потом уђе и седе наспрам њега на столицу, на јучешњем своме месту. Он је ћутао, и гледао је некако као без мисли. — Не љути се, брате, само ћу на часак, рече Дуња. Израз њена лица беше замишљен, али не суров. Поглед ведар и тих. Видео је, да је и она дошла к њему с љубављу. — Брате, ја знам све, све. Димитрије ПрокоФић ми је све разјаснио и испричао. Тебе ће да узнемирују и да те муче ради глупе и одвратне сумње... Димитрије ПрокоФић рече ми, да нема никакве опасности, и да се ти залуду плашиш. Ја тако не мислим, и иотиуно разумем, да је у теби све узбуњено, и да го негодовање може за увек оставити својих последица Тога се ја плашим. Не осуђујем те и не смем те осуђивати за то, што си нас оставио, и опрости ми, што сам те пређе прекорила. Ја сама осеКам, да бих и ја отишла од свих, када бих била под притиском тако велике несреће. 0 томе нећу матери ништа да причам, али ћу јој о теби говорити непрекидно, и рећи ћу јој у име твоје да ћегл ти доћи к нама врло брзо. Не мучи се због ње; ја ћу њу да умирим; али ни ти немој њу да мучиш, — дођи бар једном; сети се, да је она мати ! А сад сам дошла тек да ти кажем (Дуња се диже), ако случајно штогод устребаш ти мени, или ја теби,... сав мој живот, или што... ти ме зовни, ја ћу доКи. Збогом ! Она се круто окрете и пође вратима. — Дуња! заустави је Раскољњиков, устане и приступи јој. — Тај Разумихин, Димитрије ПрокоФић, веома је добар човек... Дуња малко порумене.

— Па? упита она, сачекавши мало. — Он је човек делатан, вредан, поштен и способан јако да воли... Збогом, Дуња. Дуња сва поцрвене, па се намах узнемири: — Али шта је то, брате, ми као да се за навек растајемо, кад ми... такве завештаје чиниш? — Свеједно. . Збогом... Он се окрене и пође од ње прозору. Она постаја, гледаше га неспокојно, и изиђе узнемирена. Не, није он према њој био хладан. Беше један тренутак (потоњи), кад је силно зажелео да је загрли, п да се оирости с њом, па и да јој оно наже, али се ипак не усуди ни руку Да јој пружи. После би се ваљда и стресла, кад се сети, да сам је сада загрлио, рећи ће, да сам јој пољубац украо!" „А хоће ли она да поднесе, или неће?" дода он, мало затим, у себи. — »Не, неће поднети: такви никад не подносе...« Помисли на Соњу. Кроз прозор се осети већа хладноћа и свежина. Напољу већ није било јасно. Он узме капу и изиђе. Није доиста могао, а није ни хтео да се брине о свом болесном стању. Али сав тај непрекидни немир и страхота у души не могаху проћи без последица. И што још није пао у постељу у правој грозници, то је, можда, баш с тога, што га је та унутрашња, непрекидна узнемиреност одржавала на ногама и и свести, али некако извештачено, донекле. Лутао је без цељи. Сунце залазаше. Некаква особита чама се показиваше у њему у потоње време. У њој не беше ништа особито јетко, што нагриза; али је из ње пробијало нешто стално, вечито, предосећало се, да настају бескрајне године те х.ладне чаме која умртвљује, предосећала се некаква вечност на „аршине пространства«. У вечерњи час то осећање обично га мучаше још јаче. — С таквим глупим, чисто физичким слабостима, које зависе од некаквог заласка сунчева, ето ти, па се савладај да не учиниш глупост! Не ћеш ићи Соњи, него Дуњи! промрмља он злобно. Зовнуше га. Осврте се; Лебезјатњиков. — Замислите, био сам код вас, тражим вас. Замислите, она је испунила своје, и одвела је децу! Ја и Софија Семјоновна силом смо их отимали. Она удара у таву сама, а децу тера да играју. Деца плачу. Заустављају се на раскрсницама и пред радњама. За њима иде глупи народ. Хајдемо. — А Соња? запита Раскољњиков немирно, хитајући за Лебезјатњиковом. — Просто се обезумила. То јест, није се обезумила СоФија Семјоновна, него Катарина Ивановна; у осталом и СоФија Семјоновна је у безумљу. А Катарина је Ивановна потпуно у безумљу. Кажем вам, сасвим је полудела. Њих ће одвести у полицију. Можете представити, како ће то утицати... Сад су на каналу код —ског моста, не веома далеко од СоФије Семјоновне. Близу је. На каналу, недалеко од моста, ни за две куће далеко од куће где је живела СоФија Семјоновне сабрало се света. Нарочито беше мушкарчића и девојчица. Храпав, исцепан глас Катарине Ивановне чује се још с моста. И одиста то је била необична појава, у стању да занима уличпу публику. Катарина Ивановна у свом старом, овешталом оделу, у оној марами од вунене материје, у изломљену сламном шеширу, који је спао накриво као нека гужва без облика, бејаше доиста у наступу правог безумља. Бејаше уморна и задувана. Измучено јектичаво лице њено изгледаше напаћеније него икада (уз то још, на улици, на сунцу, јектичави увек изгледају слабији и нагрднији него код куће); али њена узбуђеност трајаше још, Катарина Ивановна сваким тренутком биваше све раздраженија. Налеташе на децу, викаше их, наговараше их, и ту пред гомилом учила их како да играју и шта да певају, стала им објашњавати зашто је то потребно, долазаше у очајање због њихова неразумевања, била их... После, не довршивши, пође публици; ако угледа мало што добро одевена човека, који би се зауставио да гледа, она се одмах упути да му објасни, до чега су, ето, доведена деца »из куће отмене, може се рећи и аристократске". Ако у гомили чује смех или какву заједљиву речцу, она одмах нападне на те дрске и стане се с њима ружити и вређати. Неки се доиста смејаху, неки махаху главама;