Policijski glasnik

182

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 23

За доказ тужбе тужилац је поднео од власти оверен рачун из потврђене трговачке књиге његове радње, као полудоказ, а на случај одрицања туженога, обећао је, у допуну поднетог рачуна и заклети се. Тужени у одговору своме тражио је, да се ова парница, на основу застарелости одбаци, јер је вели поднешени рачун из радње тужиоца, према трговачком закону изгубио силу полудоказа и застарио, пошто је од дана учињеног дуга до дана тужбе, протекло 2 године дана, а рачун од узетог еспапа није му никако од стране тужиоца поднашан на признање, као шго то прописује § 15. трг. закона. Тужилац је, на рочишту, према оваквом одговору туженога, одустао од поднешеног доказа (рачуна) по трговач. књизи, и као доказ за своју тражбу обећао главну заклетву коју и туженоме нуди. Тужени је остао при свом првом одговору. Понуђену заклетву не прима нити је одобрава туженоме, пошто је вели дуг, по трговачком закону застарио. Општински суд, усвајајући разлоге туженога Ђуре, одбацио је ову парницу својим решењем, са ових разлога: 1, Што по | 14. трговач. закона, пограживања трговаца према нетрговцу застаревају за годину дана од дана задужења, а овде задужење датира од пре две године, и 2, Што се тужилац по истеку једне године дана од дана задужења, није користио правом које му даје § 15. помен. закона, да поднесе туженоме на признање рачун из трговачке књиге од узиманог еспапа, па, ако овај не хтедне рачун признати, онда да га у тамо означеном року тужи за овај дуг. А, кад он то није у своје време учинио, онда му је, према томе, и ономе што је означено горе под 1. и ово потраживање застарило. Овај оишт. писар пита нас сада, да ли је ова одлука општинског суда правилна и закону саобразна, или није? На то питање ми му одговарамо: да је гореизложена одлука општинског суда, по нашем мишљењу, неумесна и противна закону. Ево зашто: Кад је тужилац на рочишту одустао од поднетог доказа по трговачким књигама, па, за доказ своје тражбине иоднео главну заклетву, коју прима и нуди, онда није имало места примени § 14. трговачког закона, нити је тражбина тужиоцу, према § 16. истога закона застарела, већ су по томе законском пропису — само трговачке књиге, од којих се овде одустало, изгубиле полудоказну силу у смотрењу ове тужиочеве тражбине, чију истинитост може он у овоме случају другим средствима па и заклетвом доказивати, док иста тражбина не би застарила по § 298. под ж. грађанског законика. ИЗ ДНЕВНИКА ЈЕДНОГ КРАДЉИБЦА „ . , 8 јуна. Украо сам! И најзад! Имам овај нортФељ. Он је сада мој. У њему држим папире од вредносги, који но јучерашњем берзанском курсу вреде 117.328 Франака. Имам даље пет хиљада Франака у упутницама са још две стотине других што сам све у овом истом портфељу нашао. Богат сам! Не могу даље од узбуђења. Вечерас сам у својој собици на крову разгледао све те папире и неонисани, некакав страх беше ме из реда обузимао. Таман сам био разастро на малом асталчићу црвене и беле листове акција и облигација мојих, а учини ми се као да неко јако лупи на вратима, и да ме неко три пут песницом више трбуха удари. Угасим одмах светлост и седнем на столицу не мичући се. Дисање беше од страха престало, а крв ми се у лсилама заледила. Спроћу мене у другој соби изгледало ми је као да чујем дисање мога суседа. Дуго, дуго после тога стајао сам тако непомичан. На послетку хтедох са највећом опрезношћу да помакнем сголицу. И ако сам био пажљив ипак случајно испустим на патос држаљу од пера. То ме чини ми се још више пренерази. Ионово седнем не мичући се и не смед^х више ни да иокушам да се покренем.

Напослетку устанем полако и прислоним уво на кључаоницу од врата. Чујем како се у другим собама моји суседи забављају. Један кирајџија, који је исиод мене становао, баш онда дође кући. Полако и врло смотрено, машим се за браву и одшкринем врата. Нема никога! Поново запалим лампу, али наступи страха не дају ми да радим. Нисам имао више чега да се илашим јер сам све мере опрезности употребио Ире месец дана био сам код мога ујака у околини Париза. Две године је већ како не радим ништа. По каткад добијам позоришне комаде на конирање по 3 Франка од чина. Ујак ми дао 5 Франака, задржао ме на ручак и преноћиште. У вече, кад сам хтео лећи угледам на једонм прозору од суседове куће где нешто светлуца. Спазим тамо једног човека, који беше у том тренутку бројао ове исте банкноте и облигације које су сада моје. Иошто је свршио бројање видео сам лепо како исти човек све ове банкноте и облигације мету у један портФељ и с лампом га нестаде. Неколико минута доцније опет се угледа с лампом на вратима од коњушнице, и за пет минута било је у кући све мрачно. Не знам ни сам како тек ја остадох и сутра дан код ујака. Чим је легао ујак нрескочим преко ограде, која његову башту од суседове дели, прикријем се код врата од коњушнице, и ту сам дуго непомично стајао. (Наотавиће се).

ЗЛОЧИН И КАЗНА РОМАИ Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА (СВРШЕТАК) С њима није никад о Богу говорио, ни о вери, али они су га хтели убити као безбожника; ћутао је и није им одговарао. Један заточник полети на њ у одсудном наступу гњева, Раскољников га чекаше мирно и ћутом; не мрдну ни обрвом, не уздрхта му ни једна црта. Конвојни стиже да на време стане између њега и убице, — иначе би се пролила крв. Још једно му је питање неразрешљиво : зашто су сви они заволели Соњу ? Она им се није удварала: виђали су је ретко понекад само при раду, кад је она само на часак долазила да њега види. Међутим, већ сви су њу познавали, знали су и то, да је она за њим дошла, знали су како живи, где живи. Новаца им она није давала, особитих услуга није им чинила. Једном само, на божић, свима у затвору донела је пирога и колача. Али мало помало између њих и Соње сгворише се неки ближи односи: она им је писала писма за родбину и пошиљала на пошту. Њини сродници и сроднице, кад у град приспу остављали су, по њихову упуству, код Соње ствари па и новаца за њих. Њихове жене и љубазнице познавале су је и похађале је. А кад се она јави на раду, долазећи Раскољникову, или кад се сусретне с одељењем заточника који иду на рад, сви скидају капе, сви је поздрављају: »Матушка, СоФија Семјоновна, мајко наша, нежна, добра, болећива!" тако веле ти сурови, жигосани заточеници овоме мајушном и слабачком створењу. Она се осмејкивала и отпоздрављали их, а сви су волели кад се она осмејкивала на њих. Волели су и њен ход, освртали су се за њом да виде како она иде, и хвалили је, хвалили је и зато што је тако мала, па већ нису ни знали зашто би је похвалили. Ишли су њој чак и на лечење. Раскољников лежаше у болници све до краја поста и недељу ускршњу. Кад је већ прездравио, сетио се својих снова, док је био у ватри и заносу. Причињало му се у болести као да је цео свет осуђен да буде жртва некаквој страшној, нечувеној и невиђеној куги, која долазаше из далеке Азије у Европу. Сви су морали пропасти, осим неколиких врло мало на броју, изабраних. Иојавиле се некакве нове трихине, микроскопска бића која се усељаваху у људска тела. Али та бића беху духови, обдарени умом и вољом. Љ>уди у које су ушли постадоше одма помамни и луди. Али никад, никад људи нису сматрали себе за тако умне и непоколебљиве у истини, како се сматраху ти заражени. Нису никад сматрали за тако тврде,