Policijski glasnik

БРОЈ 23

110ЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

183 "

непоколебљиве, своје пресуде, своје научне закључке, своја морална убеђења и веровања. Читава насеља, градови и народи заразише се и полудеше. Сви беху у немиру и нису један другог разумевали, сваки је мислио да се само у њему налази истина, и мучио се и патио гледајући остале, био се у груди, плакао и кршио руке. Нису знали кога и како да осуде, нису се могли сложити шта да сматрају за зло, а шта за добро. Нису знали кога да окривљују, кога да оправдају. Људи су убијали једно друго у некој беспаметној озлојеђености. У читавим армијама скупљаху се једни против других, али те армије, пошто би већ пошле иротив других, намах стану саме себе мучити, редови се растураху, војници нападаху један другога, клаху се и секоше, уједаху и једоше једаи другог. У граду по ваздан су звонили на ларму: све су сазивали, али ко и зашто зове нико није знао, а сви су били у страху и немиру.Оставише најобичпије занате и радове, јер је сваки предлагао своје замисли, своје поиравке, и нису се могли сложити; застаде земљорадња. Овде онде збегли се људи у гомиле, сви скупа присгајаху на штогод, заклињаху се да се неће раставити, па опет оног часа почињаху нешто сасвим друго, а не оно што су таман у тај мах предложили били, стадоше једап другог бедити, тукоше се и клаше. Пожар, глад. Сви и све је пропадало. Зараза је расла и ширила се даље и даље. У целом свету могоше да се спасу само неколицина људи, а то су људи били чисти и изображени, којима је одређено да од њих почне нов људски род и нов живот, да они обнове и очисте земљу; али нико и нигде тих људи није видео, нико не чу њиних речи ни њинога гласа. Раскољникова је мучило то, што се то бесмислено бупило и занос тако тужно и тако мучно одзива у његовом сећању, што тако дуго траје утисак тих грозничавих тлапња. Била ј§ већ настала и друга недеља носле ускршње; беху топли, ведри, пролетњи дани; на дому затвореничком отворише прозоре (с решеткама, под којим прозорима ходаше стражар). Соња, за све време његова боловања, могла је тек само два пут да га походи у дому; сваки пут ваљало је измолити допуштење, а то је било тешко. Али она је често долазила у болничко двориште, под прозоре, особито у вече, а понекад тек само да може постојати малко у дворишту, и макар издалека да погледа па прозоре дома. Једанпут, пред вече, Раскољников, који је већ готово сасвим оздравио, заспа; кад се пробуди приђе ненадно прозору, и наједном угледа у даљини Соњу, код болничких врата. Стоји, и као да нешто чека. Нешто као да га штрецну у срце; уздркта и брже се одмаче од прозора. Сутра дан Соња није долазила, ни прекосутра; он опази да је очекује неспокојно. Напослетку, иустише га из болнице. Вративши се у затвор дозна од заточпика да се СоФија Семјоновна разболела, да лежи код куће, и да никуда не излази. Био је врло узнемирен, пошиљао је к њој да се извести. Врзо сазна, да болест њена није опасна. Кад је Соња чула како се он о њој брине и жали, пошаље му писамце да га извести, како је њој много лакше, да је то просто ништаван лак назеб, и да ће скоро, врло брзо доћи да се с њиме на раду види. Док је то гшсамце читао срце му је силно и болно лупало Дан опет беше ведар и топал. Рано с јутра, у шест часова. он оде на рад, на обалу реке, где је у једној стаји удешена била пећ за печење алабастра и где су свега три радника послата. Један од заточеника са конвојним оде у тврђаву по неке инструменте; други спремаше дрва и меташе у пећ. Раскољников изађе из зграде на саму обалу, седе на дрва сложена код зграде и стане посматрати широку и пусту реку. Са високе обале види се пространа околина. С далеке друге обале једва допиру звуци неке песме. Онамо, на стени, коју сунце осветљаваше, и која се догледати не може, виде се и то једва, као црне тачке, јурте скитачких насељеника. Тамо је слобода, тамо су живели други људи, ни налик на овамошње, тамо као да се и само време зауставило, као да још нису прошла доба Аврамова и његова стада. Раскољњиков седи, гледа непомично, непрекидно; мисао му пређе у сањање, у гледање; није мислио ни о чему, него мучила га и узбуђивала нека туга. Намах покрај њега искрсну Соња. Пришла једва осетно, и седе поред њега. Било је још врло рано; јутрења свежипа још није попустила. На Соњи беше њен јадан стари бурнус и зелена марама. На лицу јој се још опажају трагови болести, било је ослабила, побледила, опала. Она се л.убазно и радосно осмехну на њ, али, као и обично, плашљиво му пружи руку.

Вазда му је руку плашљиво пружала, понекад му није ни давала сасвим, као да се бојала да ће је одгурнути. Он је вазда као с неком одвратношћу примао ту руку, вазда је као с досадом дочекивао, понекад би упорно ћутао докле би год она била код њега. Дешавало се, да она уздрхти од њега и одилази с дубоким болом. Али сад се њихне руке не растављаху; он кријомице и брзо погледа у њу, не рече ништа и спусти поглед земљи. Били су сами, није их нико видео. Конвојни се у то време окренуо био. Како се то десило, не зна ни сам, али намах као да га нешто подухвати и баци њој пред ноге. Плакао је и колена јој обухватао. У први мах она се сграшно уплашила, и лице јој побледе и укочи се као мртва. Она поскочи са свога места, па задрхтавпш, гледала га. Али у исти мах све је разумела. У очима јој засветли бескрајна срећа; појмила је, нити беше за њу сумње, да је он воли, да је бескрајно воли, и да је напослетку, дошао и онај час... Хтели су да говоре, али нису могли. У очима им сузе. Обоје беху бледи и слаби у лицу ; али на тим болним и бледим лицима већ је блистала зора обновљене будућности, потпуног ускрснућа за нов живот. Њих је љубав ускрснула,. срце једнога било је бескрајни извор живота за срце другога. Хтели су да чекају и трне. Остајаше им још седам година, а до тога време колико још. несносне муке и колико бескрајне среће ! Али он ја ускрснуо, и знао је зато, осећао је потпуно с тим својим обновљеним бићем, а она, —- та она је и живела само од живота његова! Тога дана увече, кад су одељења затворили, Раскољников лежаше у својој ностељи и мишљаше на њу. Тога дана њему се чак чинило, као да сви заточници, његови дотадашњи непријаљи, гледају на њ друкчије. Чак је и сам ступио с њима у разговор,и они му одговараху пријатно. Сад се тога сећаше, али тако је и морало бити: зар не мора сад све да се измени? Мишљаше о њој. Сетио се како је стално мучио, како јој срце кидао; сетио се њеног бледог, мршавог лишца; али га та сећања готово нису -сад ни мучила. Знао је каквом ће бескрајном љубављу сад сва њена страдања да искупи. А и шта су све, све те муке прошлости ! све, па и његов злочин, и осуда и прогонство чине му се сад, у првој навали осећања, као нешто спољашње, туђе, као шта више и да нису Факта која се њега тичу. Уосталом, тога вечера није ни могао дуго и једнако мислити ни о чем, прибрати се на чему било; па не би он сад свесно и са знањем ништа ни могао да докона и расправи, он је само осећао. Место дијалектике настаје живот, и у сазнању и свести мора се нешто сасвим друго створити, разрадити. Под узглављем лежаше му еванђеље. Узме га махинално. То је била књига њена, она иста, из које му је оне читала главу о Лазареву ускрснућу. У почетку заточења мислио је како ће му она досађивати вером, да ће говорити о еванђељу и доносити му књиге. Али, на његово највеће чудо, она ни једном не проговори о гоме, нити му иједном нонуди еванђеље. Он је сам замоли замало пред својом болешћу, и она му га ћутећи донела. Досад није га ни отварао. Не отвори га ни сад, али паде му на ум: »Зар њена убеђења могу не бити сад и моја убеђења? Бар њена осећања, њене тежње..." И она је целог тог дана била у узбуђењу, а преко ноћ опет занеможе. Али била је толико срећна, толико неочекивано срећна, да се готово уилашила од своје среће. Седам година, само седам година! У почетку своје среће, у неким тренуцима, обоје су били готови гледати на тих седам година као на седам дана. Шта више нису знали, да им се нов живот не пружа забадава, да га ваља јеш скупо купити, и платити за њ великим, будућим нодвигом... Али сад већ настаје одавде нова прииоветка, — приповетка о поступном преображавању и обнављању човека, приповетка о поступном препорођавању његову, иоступном преласку из једног света у други, о познанству с новом, досле сасвим непознатом стварношћу. То би могла бити тема за нову приповетку, а ова нагпа приповетка сад је свршена. ■»♦!»>- « « ОКРЕЋЕ ОЕ ПАЖЊА Јован ИванопиК, досељеник из Црне Горе, пресудом наче/гника среза јабланичког од 25 пр. мес. бр. 5480 био је осу-