Policijski glasnik

270

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 34 и 35

П0УЧН0 ЗАБАВНИ ДЕО ИСТОРИЈА ЈЕДНОГ ЗЛОЧИНА Превео с Француеког Д. Ђ. Алишпић. Кад би се веровало извесној криминалној школи, злочинац би, радећи под једним неодољивим утиском, био неодговоран, јер он пије ништа друго, до зкртва свога темперамента, потискиваног једном врстом физиолошког Фаталисма, који модерни теоричари стављају у наследство старој судбини. Нолазећи са овог гледишта, злочинац би по самој природи, био стављен изван нормалних закона човечанства, из чега опет излази, да се он не би могао потчинити казни кривичних закона. Кад би био изузетан, он не би имао ни један од оних осећаја, којима смо ми спојени за природу човечју. У том случају, ми би га се могли бојати, ми би га могли сажаљевати, али га никако не Ои могли судити, а још мање осудити и казнити. Теорија веома растегљива и пуна Фраза, која тежи, да од.злочинца створи болесника или чудовиште! Она га овим заклања и заштићује, јер његовом браниоцу пружа последње средство, којим он своју речитост ставља у службу једном жалосном разлогу. Колико је ова теорија у иротивречности са стварним Фактима, најбоље се може увидети из проучавања понашања једног злочинца, од тренутка када је учинио свој злочин, на до моменга када о томе даје рачуна друштву. Оставимо на страну неколико умоболних који су, веК и самим својим унутарњим поремећајем, изузети од овог питања. Они, којима се ми занимамо, бића су злочиначка али и потпуно свесна. Проучавајући их, увидећемо да и код најокорелијих злочинаца не ишчезавају потпуно осећаји човечански, и да њихова свест није никад потпуно уништена. И поред највеће своје покваренооти, човек је увек привезан за човечавство извесним везама. Ма како ово сазнање било лажно, помрачено, покварено и изоначено, опо увек бди. То је оно, које доводи злочинца дотле, да се сам издаје, да признаје своју кривицу, а по некад и да се каје. Злочинац је подложан грижи савести Злочин је учињен. Са страховитом хладнокрвношћу злочинац је све иредвидео и приправио. Назјад је успео, да побегне невиђен и неопажен , не оставив за собом, ма какав траг, који би га могао одати. Он зна добро, како су се други издали и с тога се тврдо одлучио. да не учини исту будалаштину. Обећао је себи, да ће водити строга рачуна о своме језику и својим покретима, и ево га, гди се губи у гомили. Иолиција је без икаквих трагова, који би јој помогли, да с успехом предузме истрагу; да ли ће њена истраживања остати узалудна? Али, у већини случајева, то је сам злочинац, који иде пред оне, који га траже. У извесним његовим осећајима, који га обузимају одмах после извршеиог злочина, полиција има најдрагоценије помоћнике, који га, најзад и издају. Јер, тек што је злочин извршен, у злочинцу се рађа једиа идеја, која га више неће ни оставити, која ће га мучити и којој он више не измаче. Он би хтео знати, шта је било после његовог бегства, хтео би знати, да ли се за догађај сазнало, да ли су се какви докази прикупили п, најзад, да ли се злочину ушло у траг, и у ком правцу. Ради тога, он купује новине и жудно их чита. Али, он не чита нишга друго, до само једну ствар, увек исту, а то је ствар, која ће га у будуће интересовати. После извесног времена, само сазнање постаје му недовољно. Он би хтео нешто више, хтео би лично све видети, и с тога се враћа на позорницу злочина. То је највећа несмишљеност од његове стране, али је он несвестан. Он зна, да је та несмисленост стала слободе многе друге, па ипак је чини. Гоњен сенком своје жртве он скита по месту на коме ју је ударио. Уображена идеја више га не оставља; он сав припада њој. Она га непрестано дражи и гони, да говори бесвесно, или још боље, она је његова свест. Она га води. Он мисли да се окружио највећом обазривошћу, као и да је развио најпобедоносније лукавство, док је у ствари утонуо у завештање, које побуђује и најобичнију пажњу. Најзад, да би доказао осутност на месту извршеног злочина, он означује једно место гди некада није остао и час, у који се није могао тамо наћи. Он иде још даље, па одговара на пигања која му се не постављају, и

даје обавештења, често иута изванредно тачна, и ако му их нико не захтева. Он ублажава страховитост злочина и дивљаштво убице, пре но што се за злочин и сазнало.... На местима и нред људима, које погоди, он исмева слабост убица, који не умеју извршити »добро® свој посао ни чувати „нроФесијоналну тајну" ; он их сматра као слаботиње и подлаце. Он тако не би радио! Ако му се ма и најмање противречи, или му се указује неповерење, или се, иајзад, иојављују неке сумње, он устаје у одбрану својом вештином и дрскошћу, износећи, и то охоло, доказе за сроје тврђење. Међутим, поменута идеја све га више и вигие притискује. Како избећи њеним опасним клештима; како се огрести несносне и жалосне успомене? Да би ово постигао злочинац покушава, да свој разум удави у пићу и задовољству. Он хоће да ужива, па ма то било само један, или неколико часова, у својој страховитој пљачки. Издашан -и раскошан, он пуним рукама сеје злато које је у крви скупио; он приређује раскошне гозбе, и снушта се до најпижег разврата. Ово пуно расипање, у ствари побуђује сумњу. Исто је овако и са опом легендом о храбрости и енергији злочинаца. Колико се пута само чују ове речи: Ђ Да. је овај бедник аосветио добру ма и аоловину енергије, коју је аосветио злу... а Није никако довољно, познати само узроке, који покрећу на злочин. Очевидно је, да има злочинаца, који развиЈају изванредиу лукавост приликом смишљања своје кривице и ову дрско извршују, али треба знања, да је ова дрскост ствар пролазног раздражења и резултат усиљености организма. По свршеном злочину, достигнутом циљу и задовољеној страсти, злочинци постају оно, што су и раније — пре злочина били; постају иеодлучни и страшљиви, који се од сваког боје, који пред сваким дрхте. Зна се, да полпцајци без оружја, пркосе зликовцима, до зуба оружаним и затварају их. Сазнав, како се једаи одбегли осуђеник хвалио да ће га убити, ше® полициције из Раване, потпуно сам изиђе му у сусрет, и тисне му пун пиштољ у руке. У место да пуца, овај је'само отпочео бледети. У сличном случају, један детектив енглески натерао је убицу, да га обрија, и овај је, са највећом брижљивошћу, извршио свој посао. Славни криминалиста Ломброзо, који је, при том, поборник теорије о неодговорности злочинчевој, напомиње изрично, да су злочинци више лукави но вешти, као и да су њихови најсмишљенији планови без везе, те према томе, да и њихови привидни акти храбрости, не показују ништа друго, до једну урођену бујност и неосетљивост. Како се открива злочин? Ухапшен, после једног лутања, више или мање дугог, тешког, а у неколико и драматичног, злочинац се води у полицију. Тамо, он у затвору, очекује док комесар не саставп записник и не дођу кола затвореничка, која ће га пренети у деио. Овде му узимају име, право или лажно, занимање и остала обавегитења, а по том га гштају за узрок затварања. За овим га мере и ФотограФишу, а по том сва његова, већ доста знатна акта, шаљу главној полицијској управи, која их, ако томе има места, допуњује ранијим подацима. После свега овога, злочинац се спроводи истражном судији. У року од 24 сата, који је осгављен агентима, да од затвореног ишчупају гајну, или, бар, да прибаве ма какво обавештење, окривљени мора бити исоитан од стране истражног судије. Према једној скорашњој одредби, он добија, било званично или на свој захтев, једног адвоката, који му помаже у објашњењу и одбрани. Као што се види, закон му пружа потпуну заштиту, која иде до крајњих граница његове слободе. Ретки су окривљени, који признају своју кривицу. Већина њих препиру се, љуте за сваку маленкост и, на очиглед, све одричу. Канцеларија истражног судије јесте иозорница на којој се развијају драме, у основи нешто мало променљиве, ну чији се глумци необично разликују један од другог. Ту се могу видети лицемерни и јогунасти глупаци, бујне и препредене инаџије и извештачени простаци, који са протестом бране своју невиност, а не знају, нити могу да погоде, шта се од њих тражи. Има ту преиредењака, који исмевају и сам суд, циника који иотпуно јасно Фактима додају уображене појединости на народ и бунтовника, који нападају друштво и захтевају и то с правом,