Policijski glasnik

т

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ИСТОРИЈА ЈЕДН0Г ЗЛОЧИНА Превео с оранцуског Д. Ђ. Алишпић. (Свршетак) Последњи дани осуђеног У Паризу, од укидања затвора, званог » ОгепЛе КодиеИе (( лица на смрт осуђена, воде се у затвор „ЗапЈе". Ту се они затварају по ћелијама, по гато им се предходно одузме њихово одело, обућп, па чак и чарапе. У замену за ово, они добијају костим осуђенички: кошуљу, панталоне, тешку вунену блузу, дакле без мараме и краватне, помоКу којих би се могли угушити и тиме осујетити извршење казне, која се, у срећним случајевпма, може избећи само милошћу државног поглавара. За време, док се занимао својом одбраном, и док је још могао имати какве наде, оптужени је показивао извесну снагу и присуство духа. Међут.им сада, по што је Фатална поротничка одлука, већ изречена, он пада у толику малодушност, да често пута одбија да потпише жалбу за касациони суд, или то чини тек на велико наваљивање свога адиоката. Као свако биће, чији су дани избројани, осуђени на смрт има права на сву могућу благонаклоност, с тога му допуштају, да по својој вољи, леже и устаје, једе и пије. Он захтева и чита књиге, романе а по најчешће путничке црте; он игра карата са својим стражарима; он се разговара са њима, са управником и свештеником завода, и, најзад, са својим сродницима, али је његова мисао увек осутна. Сваког часа он нрекида чита.ње, играње и говор и, са очима упртим у бесконачност, почиње да сања. Страшан је то сан ! Он ни за тренут не оставља несрећника. Он га, преко дана, чини снужденим и плашљивим, а иреко ноћи, не допушта му да спава, или га приморава, да из постеље скаче у хладноме зноју и дрхтању, проузрокованим страховитом мором. Обузет једном врстом халуцинације,. он мисли, да чује удаљену и потмулу ларму и ход светине, а за тим све јасније и јасније гласове и ударе, сличне ударима чекића о дрва која се слажу. Он мисли, да чује кораке који се, по дугачком ходнику, приближују његовој ћелији. Он, најзад гледа., како се на истој отварају врата и слуша глас, који му саопштава: да је његова жалба одбачена, и да је дошао час, када треба да плати свој дуг... Ова мора никако не престаје. Онај, који ће у скоро умрети, очекује у очајању светлост дана, који му зајемчава продужење живота. То је исиапггање, које почиње... Ретки су осуђени, који остају не осетљиви у овим последњим часовима. Сусрећу се, истина и не укроћена срца, која се ни чим не могу разнежити, икоји изгледају, да са ириближењем казне добијају све више и више дрскости и цинизма. До последњег часа, њихов се понос буни и нож им, често иута, одсеца са усана последње богохулење и упорство. Други непоправими глумци, брину се да »добро умру «, онако исто, као што су радили и стари гладијатори. Они се паште, да пред светином одиграју што боље своју носледњу улогу, како би новине хвалиле њихову »будалаштину" , а верни другови, који су се слегли у маси, да би сачували и ширили усиомену о њима. Треба водити рачуна, још и о хипокритском кајању и крокодилским сузама, ироливаним једино у тој нади, да се изазове узбуђење, које ће радити за иомиловање. Али врло често, или још боље, најчешће, ово позно кајање није лажно. У својим успоменама, игумани : Возадије и Гроз, свештеници завода в 1а КодиеМе" и М. Бокисне, директор истог завода, изнели су за ово доста доказа. Из свега овога, што смо до сада казали, излази, да злочинац никако није болесник ни безумник, те према томе, да не може. бити не свестан и неурачунљив. Важност овог констатовања за одбрану друштва, огромна је. То никако није природна Фаталност, која води злочинца ка убиству. Не. То је постепено опадање његове душе, то су неморални примери, осутност васпитања, изопачени савети, укус, покварен употребом болесних задовољстава, коцка, пијанство и, најзад, цео скуп порока, који прате леност. Један пут само увучен у ово коло, човек ту остаје целог свог живота. Леност Ласнерова беше нечувена; најмањи носао беше за њега казна. »Ако се мора радити, ја не марим за живот," изјави један други убица.

«Ви ме питате, рече један окривљени истражном судији, како сам, припадајући тако часној Фамилији, ностао крадљивцем иубицом...? То је аох&ђање рђавог друштва, које ме је уироиастило." Абадије, који имађаше литерарних претензија, а који је написао „Мемоаре", прича у њима овако своју историју: »Почео сам ирво са забавама. Кад сам изјурен из службе морао сам красти да бих могао живети, а ао том сам аостао и убицом..."То је најобичнији пут свију злочинаца... Овим је одређена дужност друштва. Не можемо се, без сумње, надати, да са свим укинемо злочин, али се можемо потрудити, да га учинимо што ређим. Да би у томе успели, треба штитити детињство, олакшавати друштвену беду, чувати човека од страсти и бдити, да се он не одвикава од рада, а нарочито да не иође путем опадања, који води од лењости ка злочину. Драма пред поротним судом Поротни суд сасгоји се из једног предсодника, изабраног међу члановима апелације, два судска номоћника, једног деловође и 12 поротника. То је све порота, према чијој одлуци суд примењује закон. Пребацују се често пороти, њене заблуде, али је то без права. Поротници су људи, по томе подложни заблудама, али греба знати, да су у вршењу њихове пролазне дужности, веома тачни и савесни. Треба их само посматрати за столом поротничким у времену, када иредседник испитује окривљеног, или, кад га државни тужилац тужи, или, најзад, кад адвокат изговара одбрану. Треба тада видети, са коликом марљивошћу слушају и прате ток претреса и читати, на њиховим, често пута простим лицима, необично велику жељу за што потпунијим схватањем целе ствари. Треба их, најзад, посматрати, како се усиљавају да не маниФестују своје осећаје, јер знају врло добро, да само један њихов узвик, или покрет, може имати озбиљних последица. Ну, и поред свега овога, виђају се често пута сузе на лицима, отврдлим од иосла и умора. Њихова тежња за истином, њихова унутрашња борба, као и њихов осећај о огромној одговорности, најбоље се види из нитања, на први поглед, наивних и излишних, која они постављају окривљеном. Личности, веома познате и чувене, изјављују: да су им то били најтежи часови у животу. То је с тога, што све ишчезава, или постаје бедно кад је реч о животу човечијем. Установа пороте у корист је оптуженог, јер је она милостивија од редовних судова. Владање и понашање оптуженог иред поротним судом, сасвим је друкчије од онога у кабинету истражног судије. Дошав к себи, од првог изненађења, он је имао времена да о свему размисли, и да, научен од свога адвоката, преправи одбрану. Његова грижа савесги, већ доста стара, није више онако жива и тешка, као што је у почетку била. Он се већ у велико нада, да ће поколебати мишљење поротника. Ако је међу окривљенима било и таквих, који су признавали кривицу и понашали се понизно и покајнички, већина их сада све поричу. Узалуд им читају њихове исказе; они их сасвим поричу. Они се л не сеКају да су то казалм", или, ако су и казали, „то је било само зато, да их оставе на миру^. Узалудно је и суочавање са сведоцима. Они дрско одговарају : »да се сведок вара", или „ да има нешто аротив њих к . У присуству једног позитивног Факта, или неоспорног доказа, они се праве »да не разумеју шта то значи*. По неки иду тако далеко, да прекидају председшша у говору, прављењем Ђ вицев а к и исмејавају сведоке нричањем појединих шаљивих анегдота. То су обично адраповци париски, ревносни посегиоци „кафе — шантана (( и малих позоришта, из којих су и позајмили овај начин говора. Кад дође ред на њихову одбрану, они се усиљавају, да иредстављају какву знатну особу, позајмљујући за то аФектацију, глас и покрете из комада, којих се још сећају. Они се обраћају галерији, јер знају добро, да је тамо нублика, и да ће новине репродуковати њихозе Фразе. Вечита сујета рђавих глумаца, да буду једнаки у свима правцима... Противно овоме, седница је понекад плодна у драмским догађајима: изненадна признања, своје-вољња открића, дирљиве сцене. ГЈоротни суд града В 11аи1;е-Уетпе (( суђате једно оцеубиство. Приликом суочавања оптуженог са сином жртве, који беху рођена браћа, означи овај последњи као творца злочина свога брата, али признаде и своје саучешће: л То је Петар, иовика он, којије убио нашег оца, а ја сам само ирисуствовао зло-