Policijski glasnik

СТРА ИЛ 44

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 0

Искрено да речемо, изгнанство у удаљене земље није потекло ни из какве хришКанске идеје. Прогонећи осуђенике још у ХУП-ом и ХУШ-ом веку у пределе Мисисипе и острва америчка, стара Јевропа није имала други циљ, до да се отресе свога талога. Практична Енглеска уочила је у овоме изгнанству још и једно практичнО средсгво за стварање колонија, које јо напуетила тек онда, када су Аустралијанци са топовпма дочекали њене осуђеничке транспорте. Данас је једина Француска која притежава осуђеничке колоније, у којима је одличпо примењена метода моралног поправљања осуђеника. (свршиће се)

ПОУЧНО ЗАБАВНИ ДЕО САМОУБИЦА (ив еабелеисака једног полицајца) Године 189. био сам еа службом при управи града Београда и, као најстарији писар, заступао привремено старешину кварта врачарског који, услед болести беше добио дуже осуство од дулкшсти. Међу многобројним и интересантним ства))има, којима је овај кварт увек обиловао, истрага иоводом једног самоубиства, које се десило за време мога етарешинства, учинила је на мене нарочити утисак. Овај утисак био је толико јак, да се и дан дањи, после толико година сећам, до ситница догађаја који га је изазвао. Ну, да пређем на ствар.

Било је то око 2 сахата по подне једног лепог сеитембарског дана год 189... Тек што бејах ушао у канцеларију, кад ми приступи дежурни писар и саопшти: да се, на 20 минута пре мога доласка, убио један младић у улици С.... Ио извешћу његовом, то беше неки странац — Немац, који се у Београду бављаше од пре месец дана, за које је време, вели, становао код некакве баба Маре, старе и самохране жене, која је у млађим годинама служила по већим кућама у престоници, а сад живљаше од уштеђевине и потпоре својих старих господара. Предајући ми једно писмо, које самоубица беше оставио за полициску власт, — дежурни оде да саслушава баба Мару, а ја, радознао као и сваки полицајац, отворих одмах писмо, које је на моје велико изненађење, било написано правилним српским језиком, и у њему прочитам ово: — Молим власт да не истражује моју идентичност, нити узрок моме самоубиству, које сам извршио независно од ма каквог утицаја и при потпуно чистој свести. Тај би посо, у осталом, био узалудан, по што ме овде у Београду нико не познаје, а све моје хартије, као и пасош којим сам допутовао, уииштио сам. II само име Ото В...., под којим сам се власти пријавио, лажно је. — Тако исто молим власт, даверује: да ја нисам никакав сумњив, а још мање опасан човек, већ једно несрећно створење, које је тако много волело овај свет, и живот, али које више пије смело да живи. — — — —■ — — — — — — — — —

— Све моје ствари остављам баба Мари, а готов новац, по одбитку трошкова око погреба, нека се преда Дому за снроту и напуштену децу. — ФотограФија у левој прегради мога писаћег стола, коју никако не могу да уништим, и ако сам то неколико пута покушавао, да се уништи у присуству власти, а медаљои, са. мојом сликом, који носим као амајлију о врату, цека се самном сахрани. Ах, слике... слике... ви ћете опростити једном самртнику који вас је толико љубио, и који — — — — — —• — — —

— Још једном молим, да се у свему тачио поступи, по овоме моме писму. »Ото В....» Док сам ја већ неколико нута прочитао ово писмо, и озбиљно размишљао о његовој садржини, дотле је и дежурни писар био готов са оаслушањем баба Маре, које је, у главноме, овако гласило: ■— Самоубицу познајем од пре месец дана, т. јест од онога

дана када се уселио у мој стан. Стан сам му издала као и сваком другом закупцу, и за њега ми је плаћао 30 динара месечно. — Све што о њему знам, то је : да му је било име Ото а презиме В...., да је родом из једне варошице у Немачкој, као и да се- занимао сликарством. У осталом, ја сам с њим врло I ретко говорила, па и то само о стварима које су се тицале наших закупничких односа. Иначе, оп је био веома ћутљив и повучен. — Не знам у којој се гостионици хранио, али зпам: да је увек долазио у стан пре 9 сахата и читао до неко доба ноћи. Само прошле ноћи, дошао је, по изузетку, око 11 часова у вече и седео у својој соби до пред саму зору, пишући нешто. Око нола ноћи чула сам неко јецање у његовој соби, али сам мислила, да је то носледица неког непријатног сна. Данас пре подне, самоубица није излазио из своје собе, нити сам, пак, ја у њу улазила, а тачно у 1'/ г сахат по подне, чула су се у његовој соби два револверска иуцња, после чега су дотрчали: позориик улични и један од суседа, те смо тако сви троје ушли у собу и нашли самоубицу на поду поред писаћег стола. Био је већ мртав. — То је све што о самоубици зиам да кажем. Додајем јопт, да сам га нријавила власти првога дана по доласку, као и да је он кирију за овај месец у напред платио. О себи лично, баба Мара је изјавила ово: — Ја сам родом из Баната, али у Србији живим од пре 50 год. Сада ми пак има 62 год. Мул^ ми је био столар и умјш је пре 28 год. Смрт његова приморала ме је да се латим службе при појединим већим кућама у Београду и тако сам провела око неких 25 год. Обрвана старошћу, престала сам радити од пре неколико годииа и до данас живела сам од моје уштеђевине, а узгред издајем и једну собу странцима, те на тај начин, скромно али и поштено, проводим моје старе дане. Од Фамилије немам нигде никог овде у Београду, а у месту рођења имам једног брата и две сестре. — — — — — — — — — — —• •к •* * Увиђајем који је поводом овог самоубиства, а у присуству лекара и грађана извршен, констатовано је: да су оба револверска хитца погодила самоубицу у срце, услед чега је смрт одмах наступила. Пре него што је опалио револвер, самоубица је раскопчао капут, прсник и кошуљу, те су тако куршуми ударили неносредно у -месо. Револвер који је био система нагановог, самоубица је тако чврсто држао у десној руци, да смо га с тешком муком, могли ишчупати. Падало је у очи необично Фина кошуља самоубичина, као и све његово рубље у опште. Пзузев једне потпуно нове џепне мараме са монограмом »Е«, остало рубље било је без икаког монограма. ФотограФија, нађена у писаћем столу, представлзала је једну девојку изванредне лепоте, а тако исто и мала сличица у медаљону. Видело с.е на први поглед, да су ово биле две различне личности, од којих ми она у медаљону изгледаше нешто 'мало позната. На њима не беше никаквог наниса. Наредих, да се обе ФотограФије, на брзу руку, репродудукују и увеличају. У столу, поред ФОтограФије, нађено је 2108 динара које у сребру које у злату, један златан, женски сат и неколико комада старинског сребрног новца. Па једном етажеру беху марљиво сложено разна научна дела / богатом повезу, а на иисаћем столу лежаше најновије издање књига Српске Књижевне Задруге. Судећи по многобројним духовитим иримедбама исписаним на поједииим листовима ових књига, самоубица је био веома иителигентан човек, а сем тога и добар Србин. Ово последње необично је много реметило моје реФлекције у ногледу његове идентичности. Пикако ми не иђаше у главу, да он може бити ирави Србин... По што смо најбрижљивије претресли сваки кутић у соби и прелистали готово све књиге самоубичине, тражећи у њима хартије и писма, из којих би се могло ма што закључити о идентичности његовој, па у томе не успели, наредим да се мртво тело пренесе у Ново Гробље и остави у капелу до даље наредбе, асве ствари дасе поиишу и оставе на чување баба Мари. За сво време увиђаја, баба Мара је непрестано плакала, а када је ја, при поласку упитах зашто толико плаче за једним туђипом, одговори ми она јецајући : — Заслужио је јадник. (Наставиће ое)