Policijski glasnik

БРОЈ 8

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

*г СТРАНА 63

с неким поштовањем, а не као што обично одговарају осуђеници, него увек кратко, са мало речи; гледа на вас као десетогодишњи дечак. Ако дође др новаца, — неће купити себи штогод иотребно, неће дати да му се поправи одећа, неће узети нове ципеле, него ће купити земичака, медених колача и појести, просто као да му има седам година. — »Ех ти, Сироткине! дешавало се да му довикну осуђеници, — ти сироче казанско ! с< У нерадно време он обично лута по туђим казаматима; готово сви се занимају својим пословима, само он нема ништа да ради. Кажу му по штогод, готово свагда у шали (њему се и његовим друговима често подсмевали), — он се, не рекавши ни речи, окрене и иде у други казамат; а покадшто, кад га баш много дира.ју, и поцрвени. Често сам размишљао: зашто је ово смирено, простодушно створење допало тамнице ? Једном сам лежао у болници у осуђеничкој дворани. Сироткин је био такође болестан и лежао је поред мене; некако пред вече ми се заговорисмо; он се неочекивано одушеви, и, реч по реч, па ми исприча, како су га узели у.војнике, како је његова мати, пратећи га, плакала за њиме и како му је било тешко међу регрутима. Додао је, да никако није могао да издржи регрутски живот, јер су тамо били сви тако љутити, оштри, а командири су готово увек били њиме незадовољни. — Па како се свршило ? упитао сам га. — За шта ли си овамо дошао? И то још у засебно одељење... Ах, Сироткине, Сироткине! — Па ја сам, Александре Петровићу, провео свега годину дана у батаљону; а овамо сам дошао зато, што сам убио Григорија Петровића, свога четног командира. — Чуо сам то, Сироткине, али нисам веровао. Та кога си ти могао убити? — Десило се тако, Александре Петровићу. Било ми је већ веома дотежало. — Па како живе други регрути? Истина г тешко је с почетка, а после се навикне и, кад погледаш, постане диван војник. Тебе је, мора бити, мајка размазила; неговала те меденим колачима и млеком до осамнаесте године. — Мајка ме је, то је истина, много волела. Кад сам ја отишао у рекруте, она је после мене легла, па, како чујем, није ни устала... Најзад ми је у војсци сасвим било загорчало. Командир ме није заволео, за свашта ме казни, — а зашто то? Ја се сваком покоравам, живим акуратно; ракијце не пијем, ништа не узајмљујем, атојевећ рђав посао, Александре Петровићу, кад човек штогод узајмљује. Сви око мене тако тврда срца, — нигде да се исплачеш. Деси се, да зађеш куда за угао, на се тамо исплачеш. Тако стојим ја једанпут у стражари већ је ноћ; одредили ме на стражу, на главну стражу, код пушака. Ветар дува; била је јесен, а помрчина таква, да не видиш нрст пред оком. А мени тако тешко, тако тешко! Узмем пушку к нози, скинем бојанет, метем га поред себе; скинем десну чизму, ставим себи цев на груди, налегнем на њу а палцем од ноге одапнем ороз. По-

гледам — превари! Разгледам оружје, прочистим Фаљу, потпрашим наново, одбијем мало кремен и опет наместим на прса. Па шта? Барут плану, а пуцња опет нема! Ама шта је то, мислим се ја! Узмем па обучем чизму, натакнем бајонет, ћутим и ходам. Тад сам се и одлучио, да учиним, што сам учинио: ма куда, само из војске напоље. Кроз по сахата ето га командир; обилази страже. Упути се право мени: »Зар се тако стоји на стражи? к Ја узмем пушку на руку и сјурим му бојанет до саме цеви. Четири сам хиљаде прешао, па сам дошао и овамо, у засебно одељење... Он није лагао. А и зашто би га иначе послали у засебно одељење? Обични се преступи кажњавају куд и камо лакше. Уосталом, између свију својих другова је једини Сироткин и био тако леп човек. Што се тиче. осталих, њему сличних, којих је било у нас свега па петнаестјјљуди, било је непријатно и погледати их; тек два-три лица, што су се још и могла сносити; а остали све некако клемпави, ругобни, неспретни; понеки и седи. Ако допусте прилике, ја ћу кадгод рећи коју више о целој тој гомили. Сироткин се, пак, често дружио с Газином, оним истим, због којега сам и отпочео ову главу, напоменувши, како је пијан улетео у кујну, и да је то побркало моје ирвобитне појмове о тамничком животу. Тај је Газин био грозно створење. На све је производио сграшан, мучан утисак. Мени се увек чинило, да ништа нема свирепијег, грознијег од њега. Видео сам у Тобољску' ајдука Камењева, што је био на гласу са свога разбојништва; видео сам и Соколова, апсеника још под судом, војничког бегунца, грозног убилца. Али ни један од њих није произвео на мене тако одвратан утисак као тај Газин. Каткад ми се чинило, да видим пред собом огромног, дивског паука, великог као човек. Био је Татарин; страшно јак, јачи од свију у тамници; раста је био доста високог, херкулски развијен, с ружном, несразмерно великом главом; ишао је погрбљен, гледао испод очију. -0 њему су у затвору ваздан које-шта причали : знали су да је био војник, али осуђеници су говорили — не знам да ли је истина — да је бегунац из Њерчиска; у «Сибир га нису једанпут слали, бегао је ваздап, мењао име, и најпосле нашао се у нашем заводу, у нарочитом одељењу. Причали су за њега, исто тако, да је пређе волео да коље малу децу, једино из пасије: доведе дете где-год на згодно место; прво га плаши, мучи, па кад се већ наситио страха и дрктања сироте мале жртве, клао би је полако, не хитајући, све уживајући. Можда је све ово било измишљено, услед тешког утиска, што га је произвео код свију, али све су те измишљотине некако приличиле њему, хармонирале с лицем његовим. Међутим, у затвору се владао, кад није био пијан, у обично време, врло добро. Био је увек миран, никад се није ни с ким свађао, избегавао је кавгу, али као из некаквог презирања према осталима, некако као да је себе сматрао за нешто више од свију; говорио је врло мало и био је некако преко мере недружеван. Сва су му кретања била лагана, мирна, самоуверена. По очима му је могао човек да види, да није туп и да је необично

луккв; али у његовом лицу и осмеху било је увек нешто поносито-подсмешљиво и сурово. У заводу је трговао ракијом, и био је ту најимућнији крчмар. Али, двапут на годину и сам се опијао, те ето ту је избијало све оно што је зверско у његовој природи. Опијајући се постепено, почињао би да дира људе подсмевањем, најпакоснијим, одмереним и као некако одавно спремљеним; најпосле, кад би се савршено опио, падао би у грозну јарост, тражио би нож и насртао би на људе. Осуђеници знајући његову велику снагу, разбегли би се и посакривали; кога сретне, на тога насрне. Али су брзо нашли начин да га смире. Десетак људи из његова казамата, полетели би одједном на њега, па би га почели ударати. Не може човек да замисли штогод страшније од овог боја: ударали су га у прса, у трбух, под срце, свуда; тукли би га дуго и мпого, а престали би тек, кад почне да се онесвешћава и кад изгдеда као мртав. Другог ког не би смели тако тући; овако бити, — значило би убити, само Газина не. Пошто га испребијају, умотају га у кожух, онаквог у несвестици, и мећу га да легне.— п Нек'се истрезни ! (( — И, заиста, ујутру устаје он готово здрав, па ћутећи и намрштен одлази на рад. И сваки пут, кад се Газин опије, у затвору су већ сви знали, да ће му тај дан неизбежно донети батина. Чак је и он ово знао, па се опет опијао. Тако је ишло неколико година; најпосле, опазили су, да Газина почиње да издаје снага. Ночео се жалити на разне болове, стаде приметно да мршави; све је чешће одлазио у болницу... »И на њега дође ред ! (< говорили су осуђеници међу собом. Уђе у кујну; иратио га је онај ружни Пољак с виолином — њега су обично погађали они, што су »терали кера (( као да нопуне весеље; стаде насред кујне, па ћутећи и пажљиво поче да мери све нас. Сви ућуташе. Најпосле, кад виде мене и мог друга, погледа нас пакосно и подсмешљиво, задовољно се насмеши, као да је нешто смислио, и, веома посрћући, приђе нашем столу: — А, допустите да упитам —■ поче он (говорио је руски) — откуд вама паре да пијете тај чај ? Ја се ћутећи погледам с мојим другом, појмећи, да је најбоље ћутати и не одговарати му. Само једна противречност, па би се он разгневио. — Ви онда имате новапа ? настави он распитивати. — Ви онда имате пуио новаца, а? А зар сте ви, бога вам, дошли на робију да би нили чаја? Дошли сте да пијете чаја?... Та говорите, шта вам је!... (Наотавиће се)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Ношто ће окоро наотупити пролетњи дани, кад ће нашн пољопривредници отпочеги радове у пољу, оматрамо за корионо и потребно да пуотимо у наш лист оледећи раопис Гооподина Министра Унутрашњих Дела од 28. јуна 1900 год. П№ 12.071, који је упућен овима полицијоким и оппттинским властима и који гласи: