Policijski glasnik

СТРАНА 62

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 8

песме, исто тако немоћне као и песме других %арода, које је пред снужденим сувереном певала бивша једна звезда Ветове капеле не могаше електрисати овај отупели организам. А, међутим, раџа немаше за извињење ни лондонске магле, ии монотонију уставних монархија, ни главобољу која долази од борбе противу бунтовног народа, ни свирепо угушивање ког европског протектората. Природа се утркивала да његову земљу учини што богатијом у Флори и Фауни; његови поданици обожаваху га као оваплоћење Браме, и из суревњиве узајамне бојазни европске силе које су се биле увукле у суседне колоније вођаху преговоре о томе како ће га заштити од сваког напада. У кратко, као много њих срећних овога света, раџа је очајавао што нема никаквих брига. ★ * * Осетљиве душе рекле би да би одана и красна супруга, која би снајала дарове душе с милошћу и лепотом, изишла на крај с овом убиственом чамотињом. Обмана! Раџа имађаше две стотине жена, најлепше кћери из Делхиа, Бенареса, Калкуте, с Јаве, Цејлона, Беџура, Пенанга, Перака и Борнеа. Дворски песник беше шта више опевао њихову чаробну лепоту у иесми чији се рефрен певаше с вечера на терасама огрејаном месечином: Имам их двеота у свом оарају, Да, двеота бисера беа такмада, Дуге косе, очију љугших и сдатких, Румених усана као рујни каФал.... Али, у душевном расположењу у ком се налажаше млади суверен, његових двеста жена беху му мрске толико исто колико и његови министри, и он се клонио и једних и других као од куге. ★ * * У ризници предака раџиних, између непроцењивих драгоцености, једио стакленце изрезано од смарагда имаше у себи један од оних скупоцених анорова који за тренут ока излече од тегобе живота. Тешка сањивост, два или три потреса, и човек би заспао вечним сном. Три осуђеника на смрт један за другим опробаше дејство древног отрова праотаца, и раџа се убеди да зуб времена није ништа учинио да отров изгуби своју моћ и своју брзину. Тај отров беше избављење, спас који ће га ослободити за навек његове убиствене чаме, његове неизмерне туге. ★ * * Раџа изабра једну лепу шетњу ноћи да учини крај свом бесциљном и мрском лшвоту. Тога дана, изнурен усљед смешних маскарада, он је јахао на челу своје гарде кроз улице начичкане многобројном светином. Али, ствар због које се на ту светину није никада посумњало, пониженост, сервилност њена у клањању и падању ничице пред њим још више му је срце окаменила. Примао је молбе, делио награде, држао беседе о којима није ни једне речи мислио, чуо толико говора и лојалних изјава да га од звука његова властита гласа обузима језа. Никада можда знатна ништавост његова достојанства није му се јасније јавила. : Рекао би човек да се његова околина зарекла да му живот

учини до крајности празним и мрским у сред сјаја и блеска његове владавине. ■ 'Гако је она од жена намерно удалила сва симпатична лица, приморала га је да паграђује глупе дворане, када му честите и одане слуге његове, удаљене као недостојне, не могаху ни лица видети. Беше приспео крај свему. Убиствени песимизам дела. Све наде за навек уништене, све лепе илузије ишчезле. Не остајаше му више ништа него да и он сам ишчезне као и оне. ★ * * Сутон се почео хватати, док очајник посматраше својим мутиим и уморним очима како се пале ноћна кандила и како се све више шири и јаче илуминација града који се, у његову част, кићаше осветљењем у разним бојама. За сваког другог кога није морио толики јад као ово њега, овај призор био би чаробан. Улице, тргови, вртови који се полако беху увили мраком, плануше наједаред светлим шаренилом разноврсних боја. У вртлогу од радости светине, песме проламаху ваздух, а ракетле се распрштаваху у звездано снопље у плавој ноћи. Цео један народ пијан од радости јурио је као помаман да види свога господара, да га поздрави и преузноси... и баш тај тренутак беше он изабрао да оде с овог света без шума, без сјаја, у презривој тишини своје царске чаме. Неосетљив спрам свих тих маниФестација, зазидан у својој мрзовољи на живот као опкољен ратник у својој тврдињи, он затвараше очи да ништа не види, запушаваше уши да ништа не чује. Упути се једном спиралном галеријом, чији се стубови губљаху у перспективи у ваздуху, чудноват је осенусној дивном светлошћу месечине. Један од његових предака, кога беше тако допала воља, био је саградио ову архитектонску Фантазију, која, вијугајући се око дворца вођаше на неки чардак, отворен озго, који имаше диван видик од неколико миља. То беше граница коју беше одредио, крајња станица, последњи одмор пре великог сна. ■к * * Поднимљен на лакат стајаше он неко време на балустради, док му ноћни лахоре меко миловаше лице. Потом, иосле неколико тренутака сажарења, стаде у дубоко дисати, као што чине махинално осуђеници на смрг на погледу оруђа које ће им одузети живот. Тачно у том тренутку, изби нова вештачка ватра, ширећи се атмосФером која се истом купала у зрацима месечастим и сјајних разнобојних звезда које су падале као сјајна киша, налик на пад звезда ноћу на измаку лета. Једна од тих ракетли, јача од осталих, обасја га изненада у часу кад он вађаше из недара стакленце од смарагда. Пуцањ, сличан удару бича, разлеже се са праском ракетли и, са зујањем осе, једно зрно окрзну прса раџина разбивши у његовим рукама скупоцени камен и просувши на далеко спасоносни отров. Не беше о томе никакве сумње. Раџа неким чудом умаче атентату који је био управљен противу њега. И, чудна ствар, он се осети срећан што је избегао зрно убице, срећан што се ослободио море од стакленцетас отровом. И, сишавши полако низ вијугаве степенице од куле, он оде, први пут у веку, да се измеша у уживању са својим народом.

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА РОМАН У ДВА ДЕЛА Написао Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта Угричић , , 8 Још од првих дана мога тамничкога живота узбудио је у мени нарочиту радозналост један млад осуђеник, изванредно леп младић. Звали су га Сироткин. Био је прилично загонетно створење у многом по-

гледу. Пре свега ме је задивило његово лепо лице; није му било више од двадесег и три године. Находио се у засебном одељењу, то јест, без рока; отуда се рачунао као једаи од најтежих војених преступника. Миран и кротак, говорио је мало, смејао се ретко. Очи су му биле плаве, црте правилне, лишце чисто, нежно, коса отворено смеђа. Чак и полуобријана глава мало га је ружила: тако је то био лепушкаст младић. Заната није имао никаквога, ну новац је добијао, истина по мало, али

често. Био је приметно лен, носио се ружно. Сем кад га други одене лепо, покадшто чак и у црвену кошуљу, и Сироткин се очигледно радује, што се поновио: иде кроз казамате. да се покаже. Није пио, није се картао, готово се ни с ким није свађао. Видиш га, како иде по казаматима —■ руке у џеповима, смирен и замишљен. 0 чему је он могао мислити, тешко је било себи и представити. Зовнеш га који пут, онако из радозналости, запиташ ма о чему, 011 одмах одговори и, шта више, као