Policijski glasnik

СТРАНА 102

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 12 и 13

и упутимо се даље у нади да ћемо срести пастире, од којих се увек може тражити хлеба, јер они врло ретко одбијају нешто скитницама, ишао сам поред војника. Студент је био иза нас. На раменима студента било је бачено нешто што је подсећало на капут; његова глава, ћошкаста, шиљата, кратко ошишана, имала је на себи неке остатке од шешира са широким ободом; сиве панталоне ишаране многобројним закрпама обвијале су његове мршаве ноге; на ногама, концима које је покидао од свога одела привезао је неку врсту обуће коју је нашао на путу, и том - свом изуметку дао је име сандала; он је ишао ништа не говорећи, подижући облаке прашине, његове мале зеленкасте очи сијале су се. Војник је имао кошуљу од кумаша 1 коју је, тврђаше он, добио у Керзону, а преко кошуље један прсник постављрн Фатом; на глави је имао војну качкету, боје која се не може исказати, и чији је „горњи део к био по правилу »накривљен на десну обрву; 1 ' неке широке гаће као што носе Малоруси ленршале су се око ногу. Био је бос. И ја сам био бос, али сам имао одела. Ми смо корачали, а свуда око нас пружила се степа; под плавим и сјајним сводом летњег неба без облака, она је била ту, пред нама, као нека огромна висорован, округла и црна. Велики пут, прашљив и сив прелазио је преко ње као дугачка трака која нам је сагоревала ноге. Овде-онде, виделе су се руљаве гомиле пожњевенога жита које су чудновато наличиле на необријане образе војникове. Идући, војник је певао нешто мало грубим басом : — .... Васкрсење твоје појемо и славило.... Приликом своје војне службе, он је испуњавао, поред осталих дужности, дужност невача у капели свога батаљона; и зато је знао много песама и тропара које би певао увек када смо престали да разговарамо. Пред нама, на хоризонту, облаци неодређених контура у свима преливима, од љубичастог до нежно ружичастог, пријала су нашем оку. — Изгледа да су ово кримска брда, рече студент сувим гласом. — Брда повиче војник, ти их брзо видиш, пријатељу То су тамо облаци Да, обични облаци. Види само изгледају као бисел 2 с млеком. Ја приметих да би било много пријатније да су облаци заиста од кисела. Ово онажање раздражи нашу глад, — ту несрећу свију дана наших. — До ђавола, грдио је војник швујући, да се бар сретне нека жива душа! Никога! Остаје нам само да сисамо шапе као медвед у зиму.... — Ја сам рекао да треба да идемо насељеним крајевима изјави студент докторским тоном. — Ти си рекао.... ражљути се војник, попгго си научњак мора да кажеш нешто. Како насељено место можеш наћи овде? Сам ђаво зна где га има. Студент ућута стиснувши усне. Сунце је седало, на хоризонту, облаци су одбијали све боје-призмине. Мирисало је на земљу и на со. И тај добар мирис раздралш још већма наш апетит. Грчеви у стомаку мучили су нас. То је било чуд-новато, непријатно осећање. Изгледало је да су из свију мишића сокови полако одлазили, испаравали се тако рећи, и да су мишићи због тога губили своју гипкост. Уста и гркљан били су суви, глава се мутила; мрачне мрље појављивале су се и непрестано иред очима ишчезавале. Неки пут су изгледали као комади сувог меса иди парчад хлеба; памћење је додавало обим привиђењима из прошлости њихов карактеристичан мирис; тада се још појави осећање ножа који се окреће у стомаку. Ишли смо непрестано мењајући наше мисли о општим патњама, вребајући да ли се не види негде стадо оваца, ослушкујући најмањи шум по коме би смо познали да иду татарска кола која носе воће иа јерменску пијацу. Али је степа била пуста и нема. У очи тога тешкога дана нас троје смо нрождерали четири фунте овсеног хлеба и неколико лубеница; затим смо прешлп пешке око четрдесет врста тако да је трошак био много већи но приход — и иошто смо снавали неко време на перскопској пијаци, пробудили смо се обузети глађу. 1 Црвени иамук. Ј Врота пекмеза од купина, врло омиљен код Руоа.

Студент је имао право кад нам је рекао, да место што смо спавали боље би било да смо се трудили да... Али не приличи у добром друштву гласно говорити о покушајима који иду противу својине; зато ја ћутим. Ја хоћу само да будем истинит; ни на ум ми не пада да повредим пристојност. Ја добро знам да је разум данас усавршен; човечија душа постаје све блажа и блажа; и чак кад човек шчепа свога ближњег за гушу са. очевидном намером да га удави, он се стара да то учини са што је могуће већом благошћу; почитујући правила учтивости. То је учињено на мом сопственом врату и то ми искуство даје права да обележим тај напредак нарави, и ја сам срећан што могу да утврдим са убеђењем, да се све у овом свету развија и усавршава. Овај се напредак обилно иоказује непрестано или увећавањем броја апсана, механа и нроститутских радњи. Дакле, гутајући пљувачку и тражећи да ублажимо бол у стомаку пријатељским разговором, ми смо ишли пустом и немом степом; ми смо тако ишли напред осветљени пурпуром сунца на заходу, гајећи ипак неодређену наду на нешто. Пред нама је сунце залазило, утапајући благо своје зраке у меким облацима које је опо бојадисало, док се иза нас и око нас, нлавичаста магла пењала од степа ка небу, још већма стежући мрачни хоризонт. — Ајде, децо, купите нешто дазапалимо ватру, рече војник дижући и сам са пута једно парче дрвета. Треба да проведемо ноћ у сред степе... под росом... Сувог ђубрета, сува трава, све ће бити добро. Ми се растурисмо по путу, почесмо купити суво грање и све што се може запалити. Увек, кад је требало да се сагнемо, ми смо осећали по целом телу силну жељу, да се пустимо, да паднемо, да останемо ту, непомичии и да једемо ову земљу црну и влажну, и да је једемо све док сасвим не изгубимо снагу, и да заспимо најзад, да заспимо за свагда, да имамо доста да једемо, да жваћемо, да осетим ту топлу и густу масу како се полако силази кроз једњак у згрчен стомак, изгладиео, жељан да поједе ма шта било. — Да се бар нађе неколико коренова.... рече војник са уздахом. Има корења које се једе. Али у. обрађеној и црној земљи нема корења. Јужњачка ноћ брзо падаше; последњи зрак сунчани није имао времена да се угаси кад, на небесном сводј који је постао још тамнији, звезде се упалише; око нас сенке све више и више стезаху једнолик хоризонат степе. — Чујте, децо, рече сасвим полако студент - тамо доле, лево.... неки човек, који је легао.... Неки човек? понови војник. И рече сумњајући: — А шта би радио тамо? — Иди га питај.... Он зацело мора да има хлеба, ношто се наместио овде, у сред сТепе додаде студент. Војник иогледа на ону страну где је човек легао и рече пљунувши одважно: — Хајдмо тамо: Само зелене и продирне очи студентове могле су разликовати човека од мрачне масе коју је сачињавало земљиште на педесет сажена 1 даљине. Ми се упутимо њему, идући брзо по грудвама земље на обрађеном пољу, и осетисмо да се при овом светлуцању наде, удвојише болови у стомаку. Дођосмо још ближе. Човек се не миче. — Може бити то није човек, ирогунђа војник, гласом нреварепог човека, изражавајући мисао која нас је све мучила. Али у истом тренутку наша сумња се разби као облак, јер ствар опружена на земљи, помаче се на једанпут, иорасте, и ми видесмо, ми јасно распознасмо правог живог, човека на коленима, руке су му онружене према нама. И гласом дрхтавим и потмулим он рече: — Не приближујте се, или пуцам! (Наотавиће ое) 1 Руска, мера 2*197 метра.