Policijski glasnik

СТРАНА 162

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРО.Т 20 и 21

и најзад ме је довео дотле да оам постала његова жена. »Ви се шалите да Вас је он хипнотисао!® »А, никако." Свакојако морао сам јој веровати, јер мисам никад видео човека, који је био мање расположен за шалу од ње. в Ја сам увек била врло нервозна и то је он одмах видео и знао да сам ја сасвим у његовој власти. Он ме је непрестано хиннотисао и за месец дана он је постигао свој ђаволски смер. Чим смо се венчали пије ми избијала мисао из главе да он није при чистој свести, а на то су ме наводиле неке његове радње и постуици. За тим поче у сну гласно говорити — шта ли је сањао, Воже. Из ноћи у ноћи лежала сам ја неспавајући, слушајући његове ужасне говоре, скоро иолу суманута од страха. За тим је почео да у сну хода тамо амо. »Једини предмет који је он донро собом био је мала, дрвена кутија, завијена у махрами. Никад нисам могла дознати шта има у тој кутији. Један једини пут усудим се да га запитам шта има у њој, али сам се одмах покајала, јер сам мислила да ће ме одмах убити. „Једног дана устане он опет у сну и упути се низ степенице. И ако су ми од страха клецала колена, ипак пођох за њим. Он ступи у ову собу. Та кутија палази се овде у писаћем столу. Непрестано мрмљајући, разговараше он са собом, али тако полако да нисам могла ништа разумети шта говори. Мрмљајући тако извуче он своју кутију из Фијоке и отуд узе нешто; шта је то било не могах видети, али мислим да ту има неки тајни Федер који само он зна, јер кад год сам покушала да отворим нисам могла док је он требао само да метне руку па да поклопац отвори. Кад је то учинио метне он кутију на сто. Ја стајах иза њега код отворених врата, и посматрах сваки његов покрет а он није ни слу гио да сам ја ту. с< „Јесте ли уверени госпођо да је Ваш муж све, што причате чинио у сну. (с »У дубоком сну. с< »А ако сте и Ви били у сну." „0, камо среће да је тако било, јер од оиог часа ја нисам више имала мирне ноћи од тада сам се осушила као костур. Али да наставим: кад се је кутија отворила, мој се муж поче тако страсно смејати да ми се је следила крв у жилама. сс А она ми и изгледаше да је једно од оних створења, чија крв има особиту наклоност за то, и без необичиог узрока. „Тада он узе нешто из кутије. Кад сам видела то што је извадио, ја сам се ужаснула. с< Сирота жена као да паде у неку нервну кризу и њен глас толико ослаби да поче шаптати: „То беше прст једне женске руке,® на коме се јасно сијао венчани прстен, који је био и сувише мали за прст тако да је дубоко ушао у месо. Он стајаше и гледаше укочено у тај прстен." »Шта? Зар је он отворио очи ? Ви ми мало пре рекосте да је он био у дубоком сну. с< »Ја у опште не знам ништа о онима који ноћу лутају, он је био први кога сам у животу видела и надала се у Вога да је он и последњи. Али толико знам да кад је

он у сну ишао тамо амо, његове су очи биле увек отворене; једним ужасним изразом прикивао је ои своје погледе за околне ствари и сад је укочено гледао на прстен на том прсту. За тим јасно узвикну: »Једног дана ја ћу те скинути са тога прста и видети како ћеш на мом прсту изгледати." Са тим грозним речима метну он прст на сто, и извади из кутије још три прста и налац. »Јесте ли Ви сигурни, госпођо Барнес, да су то доиста били људски прсти.« »Видела сам их пред собом, знам шта су прсти. Чујте даље: Он метиу прсте на сто, један до другог, нокте горе, као што природно стоје на руци и овако рече: »Нећете ми никад више спремати несрећу, то је сигурно.® »За тим је шкљоцао зубима и палацао језиком, пре као ђаво него као човек. За тим извуче из кутије нешто у платно завијено. Ја видех да је тај завој на више места попрскан крвљу и из њега извуче једну онакажену женску руку, коју притисну на усне и пољуби и тада изгледаше као прави ђаво. За тим метну и њу на сто и додирну некако чудновато све делове, — при том се госпођа Барнес стресе — и пошто је све поједине делове од једном ухватио, држаше он високо, као неком мађијом, спојену руку.« Узалуд тражах ја начина да је задржим у даљем причању њене невероватне приче. „Ја све мислим« настави она даље »да сам ја гледањем те страхоте пала у несвест, јер прво чега се могу сегити јесте то да сам лежала на поду у потпуно празном простору. Неко време једва сам могла дисати и покренути се; тако исто не могах знати где је се мој муж део. Како сам се у том тренутку одважила да се опет попнем уз стеиенице, и данас ми је још нејасно. Кад сам стигла горе, нађем мога мужа да тврдо спава у својој постељи. »Извините питање, госпођо, да ли се сећате још шта сте то вече вечерали. Да не патите од море." »Од море, боже сачувај ! Тада сам први пут ишла за њим. Од тада сам непрестано пазила на њега и опазила сам да он увек петком ноћу лута у сну, силази низ степенице и вади ону ужасну руку. <( „Мислите дакле да код њега има нешто особито тога дана. <с »То не знам. Шта знам ја или ма који други човек о томе да каже. Немојте се смејати господине. Мислите ваљда да ја лажем или да сам будала. Не, Ви ћете и сами видети ту руку и казати ми шта о томе мислите. Ја ћу Вам показати ту руку, ма кутију морала у комаде разбити. <( У највећем узбуђењу диже се она; извади једну малу кесу из свог џепа и из ње један кључ. »Он има моје кључеве, али ме је навео да му их дам, али није знао да ја имам по два кључа. Ретко је излазио, јер је морао имати јака разлога да се не показује често; али кад год је изашао, ја сам се затварала и увек кушала да нађем Федер на тој кутији. И увек сам мислила да ту мора бити још нешто, пгго ја нисам видела. А сад хоћу све да видим, пошто по то. с<

Поворећи то, извуче она Фијоку из стола, при чему испадоше неке ствари. Тек што је отворила Фијоку, кад она нростења: »Нема је. <( Ја јој приђох »Шта нема. сс Она се окрете мени, са њеним као смрт бледим лицем; и узвикну сасвим промењеним гласом: »кутије! Још синоћ је била овде на свом месту. Кад је он отишао, гледала сам да ли није понео собом, нађем је опет ту и затворим Фијоку као и увек.° На један пут ме шчепа за раме, затресе ме таквом снагом, какву ниеам могао замишљати код ње и шапташе ми на уво: »Мора да је се он ноћас увукао као лонов и однео је. Можда је и сад још где год сакривен. 0 Боже!"

ГЛАВА 3. Ја се иријавим код ЕГливера и Какстона да упитам шта треба да радим са оним банкнотама, које су биле у иисму. Онај госиодин који ме је и довео у Хотел, бегае баш тада у канцеларији. Учини ми се да је то био Кливер. Кад је чуо зашто сам дошао он се поче смејати. »Шта ћете да радите с њима? На, ноклоните их коме, или баците у реку, или дајте их мени«. Ја с/гајах оклевајући. Мој положај учини ми се све заплетенији и ја непријатпо осећах да оно непгго што је Џемс Сутам требао да чује, мора да је нешто веома непријатно. С тога се одлучим да говори с њим. „Ко је Донкан Ротвел, господине Кливеру ? Је ли то можда Ваш клијенат, за кога Ви радите?" Кливер узе јеДно парче хартије и поцепа га механички на много ситних делова. Место да одговори на моје питање, ои ме упита: „Зашто хоћете то да знате« ? »Јер је тоиме потписано на нисму, у ком су биле банкноте. А пошто ја не познајем никојег човека под тим именом, хтео бих да знам ко је Донкан Ротвел. »Хоћете ли допус/гити да видим то писмо«. Ја му га дадох и он прочита цело. »Ако Вам смем дати један савет, господине Сутаме, ја бих Вам нрепоручио да савладате Вашу радозналост која није сасвим без разлога и да мирно очекујете ток ствари«. »Али господине лако је могућно да се ја налазим на месту неког другог и да нисам ја тај који се тражи. Тиме нећу да калГем да моје име није Џемс Сутам, али ја не познајем никаквог Донкана Ротвела, те ми је његово писмо сасвим неразумљиво. А има много њих којима је име Сутам сс . „Зар међу становницима у Делбри? Ја мислим да је то са свим мало место. Од кад живите тамо«. »Ја сам тамо рођен и одрастао.« „Имаге ли још сродника с Вашим именом тамо«? „Немам нигде никаквог сродиика«. »Кад сте тамо рођени и одрасли, мора да нознајете тамошње становнике«.