Policijski glasnik

ВРОЈ 20 и 31

МолицИјсКи гласник

СТРАНА 151

веоти у раднички дом или у дом за пијанице. У Норвешкој је 1894, израђен специјални закон за оне који бегају од рада, за просјачење и пијанства и ту је изречно казано да се у раднички дом или у завод за лечење доводе не само просјаци него и пијанице. Што се тиче богаља то је и према њима у неким случајима примена строгог казненог закона безусловно могућпа, јер смо веК видели да многи од њих пате од таких болести, да имају пуну могућност да на поштен начин пролазе кроз живот. С тога би било врло корисно довести их у какав раднички дом. да тамо лече њихове мале болести и да се навикавају на уредан живот. А мислимо да ни са слепцима не треба правити изузетак. Има завода где они могу добити извесна знања, помоћу којих ће се моћи радом хранити. С тога кад се може доказати да један сленац или богаљ проси милостињу, и ако може наћи прибежишта у заводу за сиротињу, то се његова болест не може узети као разлог који казну искључује. Али да би раднички дом донео потребну корист, безусловно је потребно да се та мера примењује само са највећом. опрезношћу и на основу судске пресуде. Искусан судија само ће у том случају једном просјаку одузети слободу тако дуго време кад се увери да има пред собом проФесионалног просјака а не једног несретног човека, кога је невоља истерала на улицу. Тиме можемо завршити наш рад. Видели смо у шареном низу разне типове и лица, која у име Христа просе милостнњу. Видели смо старе и болесне, који су приморани да упрте просјачку торбу, јер у заводима за сиротињу за њих нема места; видели смо и црквене и гробљанске просјаке, погорелце, црквене скупљаче, Јерусалимце, лажне калуђере и сељаке из просјачких гнезда, који просјачење сматрају као лак и добитан занат. Кад с тога једна влада хоће да успешно сузбија просјаштво, то се мора веома трудити да усаврши негу сиротиње у земљи, али се не сме заборавити да има стотинама хиљада просјака од заната, који као снажни и млади људи не могу захтевати никакву помоћ од државе и који су својим пороцима довољно заслужили строгу казн^ радничког дома.

ТЕЛЕСНЕ И СМРТНЕ КАЗНЕ !^од свих марода и У свима временима ПРВИ ДЕО. - СМРТНЕ КАЗНЕ 11 (Наотавак) 12. В е ш а н> е. У оне смртне казне које су ностојале још у најстаријим временима и које су се и до данас одржале, долази и вешање. Из библије се види да је вешања било и код старих Јевреја. У многнм земљама Европе, у Русији, Инглеској, јужним земљама, у Азији, Америци и Африци, а у неколико и у Аустралији, вешање је највише уобичајен а и једини начин погубљавања. Првобитно су употребљавали дрва, о која су вешали жртве а доцније су правили нарочита вешала, која су дизана изван места за становање, на каквом узвишеном месту. Нарочито су вешала подизана на отвореном друму, да би их сваки пролазник морао видети. И у ствари теорија застрашивања није се могла драстичније. извести и ко је у вече морао проћи то страшно место, није се могао уздржати од језе, јер обешене нису скидали него су се љуљали на вешалама, кљувани од гавранова, док их време није толико истрошило да су кости саме отпадале. Најрадије су подизали вешала на раскршћу, пошто су раскршћа и у празноверици играла велику улогу, те се у поноћи нико није радо налазио на раскршћу, пошто се ту скупљају зли духови. 'Гамо су често остављали лешине убијених, обешених и самоубица. „Тамо где леже обешени и умлаћени, тамо треба дизати вешала", важило је некада. За вешала било је читав низ имена, која су у неколико интересантна. У салиском закону вешала су се звала ћаг^иа

или Гигса. А видели смо ири распињању на крст да је Гигса био инструменат, које су метали робовима у старом Риму, кад су их водили да их распну, и тим именом често су називали и крст. Иошто је крст замењен вешалима, одржавало се то име и за вешала. Подизање вешала није био нечастаи рад, те је судија први метао своју руку при раду. Вешала су првобитно имала Форму п два усправна дирека, спојена попречном гредом. За тим су изабрали "Ј" Форму или Форму р. Обично су их давали на каменом подножју, или као што ова слика показује бивала је често на једном месту комбинација од многих појединих вешала (слика 3.)

Сл. 16. — Вешање

Као што се свака смртна казна могла пооштрити тиме што је пре извршења осуђени морао претрпети читав низ ужасних мука, тако је и при казни вешања бивала поступност у срамоћену као нарочито срамно важило је кад су вешала дизана више него обично. Што је неко на већој висини бивао обешен то је за њега, и наравно за његову ФаМилију, била већа срамота. Питање да ли је и племић могао бити осуђен на срамну казну вешања, често су претресали правници, и тврдило се, да један племић, кад је и у крађи ухваћен, не сме бити обешен, него се може само мачем погубити. Дански краљ Канут врло је драстично изразио своје мишљење да је сваки онај лопов који краде, па ма и племић био, кад се је један племић лопов позвао на то да он не може бити обешен, пошто је он краљевске крви и да је он краљев нећак, краљ нареди да за његовог нећака подигну нарочито висока вешала, да би се истакао изнад других обичних лопова. А све виша вешала била су већа срамота, те је Канут полазио од правилног гледишта, да један нлемић, који постане лопов, треба двоструко да буде осрамоћен. Али пошто су вешала дизана једанпут за свагда,, било је врло теретно и скупо за једног јединог злочинца дизати нарочита и врло висока вешала, и кад се нису хтели тиме помоћи да га обесе о какво више дрво, они су га на други начин срамотили те су поред несретног грешника вешали курјака или