Policijski glasnik

СТРАНА 274

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 35 и 36

дражавања, која постају у току дугог времена, као кад син оца, жена мужа или муж жену мало по мало копира, кад се привикава дијалекту земље у којој се дуго живи и т. д.; него у категорију радња које посматрамо долазе само подражавања која брзо, одмах наступају. Сваки зна како му је тешко не подсменути се, кад ко у говору чини чудне покрете телом, замуцкивања или какве гримасе, и, из тог баш разлога, има доста људи, који томе одмах подражавају, а то не би чинили, кад би промислили, како непријатних последица може бити од тог мајмунисања и подражавања. Како се далеко може у том ићи, испричаће нам психиатар из главе о хистерији, епилепсији, кореји, а познати су и појави с Флагелантима (XIII до XV столећа, када су присталице ове секте, шибајући се узајамано, испаштали грехе), ендемичне игре извесних дервиша, извесни историјски догађаји и т. д. Као последња још група нека је поменута она група појава, где неко, услед осећања да сад »мора нешто урадити, <<к реФлексоидно учини ма шта, али то што је урадио по правилу је сасвим против циља који има. Гледао сам једном неког младог човека, како је извесним изненадним сусретом дошао у крајњу пометњу, па, не знајући шта ће, а осећајући да нешто мора чинити, учини нешто што му ни мало не треба — баци свој штап од себе. Очевидно осећао је, да је дошао тренутак да уради нешто, да поздрави и стане, или да окрене главу на другу страиу, или да сасвим побегне на другу страну), но како он не знађаше шта треба да учини, то учини нешто што му тада једино не беше тешко, а то је да баци штап који држи у руци — колико да се види да је нешто урадио. Пеки господин, реццмо Петар, хтеде са женом и децом да отпутује; беше ваздан тешкоћа: жена не беше готова, путнички сандук не да се закључати, деца чинише разне сметње и закерања, но, најпооле, седоше једва једном сви у кола, а кочијаш увераваше како је већ крајње време за железницу. Но сад се сети један од малишана, да су заборавили понети тицу канарину са каФезом; искочи из кола, журно оде уз степенице, али се задржа толико, да је Петрово нестрпљење превршило већ сваку меру. Најпосле, малишан и тица су ту, кола се кренуше; тица, ненавикнута на овај транспорт, лепрша непрестано крилима, а у томе протури некако главу кроза жицу, те стаде гшскати и коирцати се. Јасно је, да се нешто мора радити: Петар узе да прстима згура натраг главу у каФез, па, сасвим природно, смрска главу миле тичице, која сад вишаше мртва. Наравно да Петар није хтео да никакво зло да учини овој животињици и наравно да би он, да је само за коју секунду промислио, знао, да, овако радећи, мора смрскати главу тичију, али је он радио без нотпуног дејства центара свести, дакле реФлексоидно. Да резумирамо шта смо хтели овим до сада да представимо. Сваког дана се уверавамо, да, судећи о каквој кажњивој радњи, не можемо доћи до закључка који би нас задовољио, ако објашњења за њу тражимо само у гневу, навици, расејаности, неодољивом нагону и т. д. Тиме је само представљено како се она догодила, па и то само у извесном делу, али није објашњено и зашто се радило баш тако а не друкче, нити на тај начин може бити генерализовања ових, привидно сасвим различито суђених а ипак једне категорије, догађаја, и, што се види као главна ствар, ту још нема никакве створене основе, са које би се систематски процењивала одговорност код таких случајева. Испадне ли нам, пак, за руком, да велике низове кажњивих радња доведемо под једно шире гледиште и да их са тог гледишта испитујемо, онда је питање дубље схваћено, ухваћен му је корен, те ће бити више једнакости и сигурности у расправљању његовоме. Онда ће се свакојако у сваком поједином случају испитати прво то, да ли је догађај у истини реФлексоидна радња, што неће бити тешко, кад се знају границе овим радњама са сваке им стране. Али кад се сазна да је догађај реФлексоидан, није тиме још никако решено и аитање о иривичној одговорности или урачуњивости, јер ова није никако искључена за све такве радње, него мора бити нарочито испитана за сваки поједини случај. Пре свега треба да имамо конструисан типски случај једне реФлексиодне радње, а он ће нам бити онде, где је известан покретач, који би иначе у потпуној свести изазвао иромишљено дело, делајући овде у мањој свести, покренуо радњу, при којој су центри свести само од чести и аосредно пословали.

Кад је у конкретном случају констатован такав ток радње, дакле кад је сигурно да је она реФлексоидна, мора се оно што је изазвало, покренуло радњу нарочито испитати, т. ј. треба бити на чисто с тим, да ли је оно, што је изазвало реФлексоидно дело, било природе таке, да може бити стања неодговорности. Тај посао испитивања неће бити уштеђен, дакле, тиме што се признаје реФлексоидна радња, што је, може бити, у опште има у таким случајима, јер казнено право има да се примени свуда, где има везе између онога шго на радњу креће и воље, и онда свуда, где год те везе и одношаја има, мора се на вољу дејствовати казном. У томе погледу сасвим је све једно посматрали ми свет с гледишта материјалистичког или енергетичког; ми и не сумњамо у то, да дух и његове различне еманације, дакле и изјаве воље, могу бити само продукт појединих телесних Фактора, било да ови делају сами по себи или по утицајима с поља. Обоје ово у друштву: радња телесних момената и утицај с поља дају правац ономе што долази као ресултат њихов, који долази у свет као изјава воље. Ако буде подстицаја за радњу, делаће прво унутрашњи моменти, моменти телеснога строја, и друго спољњи моменти, међу које долази и моменат казне за радњу, ако би била извршена. Сви ти моменти делају по природним законима, дакле неминовно, и у датим приликама може бити оамо један ресултат. У колико, дакле, не би могло бити речи о слободи воље, дотични у даном случају мора тако и никако друкче радити, али са свим доследно баш због тога не сме се наауштати ни дејство казне, јер је аретња њоме баш један од творачких момената, и то један од најјачих. Можемо бити колико хоћемо уверени да воља није слободна, ипак нико не сумња у то, да би се број злочина грдно повећао онога часа, када би све казне биле укинуте. Казне, морају, дакле, садејствовати као један од најмоћнијих момената, кад се нека личност у ком случају стане решавати на злочин. У наведеним случајима реФлексоидних радња не бива никакво решење, оно што се ту догађа иде и сувише брзо, али ипак оно што на дело покреће бар овлаш и површно је у свести, а за толико морају у свести показивати дејства сви моменти који доприносе да се дело учини или не учини, па дакле за толико на ово има ту утицаја и казна, којом закони ирете. У питању, да ли у извесном случају дотично лице стоји кривично одговорно за своју реФлексоидну радњу, треба издвојити све моменте који су при том делали, констатовати који од њих улазе у рачун као свестан који као несвестан покретач, и изнаћи да ли је он том приликом морао бити толико јак, да се даде објаснити њиме рефлексоидна радња. Није ту главно да се огласи невиност за радњу реФлексоидну, јер ако ње има урачунавање је искључено, него је од важности сазнати да ли се баш морало ићи за таким покретачем и да ли се може бити могло уздржати. Узмимо н.пр гнев, пометњу, урођену навику и др., па, ако је тога при коме делу било, нитање које греба разјаснити јесте: да ли је овај понретач у даном случају био јак, да су представе које су имале да спречавају, а таква је била и представа казне којом се прети, подлегле и тако неминовно да је морала доћи реФлексоидна радња. М. Л. Јов.

ТЕЛЕСНЕ И СМРТНЕ КАЗНЕ ^ОД СВИХ НАРОДА И У СВИМА ВРКМЕИИМА ДРУГИ ДЕО. - ТЕЛЕСНЕ КАЗНЕ 18 Ш и б а н> е (Наставак) А то што је шибање повлачило за собом прогонство из земље и гиме кажњенога чинило и бешчасним — по законику Терезијана настајало је још и жигосање — још је више погоршавало то казнено срество, јер је тиме шибање постајало не само казна тела него и казна части. С тога научењаци нису били сложни у томе да ли да се допусти да се та казна, као што се то код осталих телесних казни смело чинити, одма после публикације и изврши, или да се преступнику остави бар неколико дана времена да би нашао прилике да предузме још једну одбрану. На челу бораца за први поглед стајао је Сагр-