Policijski glasnik

СТРАНА 276

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 35 и 36

том и сличним оруђима али принцип је остао исти гт и дејство казне. Шиба је често примењивана код војника. Тај систем опомиње иа старо мојсијевско право, пошто ту казну иије извршивао један него сви војници. Злочинцу су свлачили горње хаљине и тада је морао проћи путем, I' чије су обе стране стајали војници. Сваки од ових шибао га је тада по голим леђима. По неки пут је осуђени морао проћи тим путем и два пут, три пут и више пута. Да је таква шиба била гора него батинање јер је добијао више удараца и у бржој наизменици.

Сл. 32. — Шиба код војника.

У школским казнама прут је од увек играо нелику улогу и он је био најомиљеније срество за дисциплину а доцније шпанска трска, а тако исто и лењир често је олужгао учитељу као васпитно срество. Нарочито у инглеским школам-а дуго се је одржало шибање, у девојачким школама и у васпитним заводима. Сл. 33. — Шибање малолетника у једној јужној тамници у почетку 19. етолеКа.

Јавно шибање преступника није одавно укинуто у АустроУгарској, Италији и т. д., оно је постојало до половине 19. столећа. И у почетку друге половине велики број лица и међу њима једна жена добили су јавно батине по потпуно голим задњим деловима, из политичких разлога. Наравно да се при вршењу те казне није ни мало пазило на повреду стида; такви естетички обзири до скора нису водили људе; главна ствар била је у томе да се казна јавно и што осетније изврши. Дегенеци (бастонада). Казна шибања, као што смо видели, обично се вршила по леђима или по задњем телу. Али има и друга једна врста шибања, која је обична у Турској и код разних азијских народа, а у неколико и данас постоји, то је тако звана бастоплда, или како се у иоједипим прсделима зове фалака.

Преступник који је ту казну имао да претрпи добијао је ударце не по телу пего по доњим екстремитетима, или непосредно по табанима или по листовима. Да је та казна још осетнија, и извршивање, је још суровије види се и по томе што су табани много осетљивији од леђа и задњега тела. Преступник који је имао да, издржи бастонаду обично је нолаган доле и ноге везане за један пањ дизане су тако да су табани били окренути горе. У том положају он је чврсто држан док су један или двојица извршилаца толико га тукли по голим табанима, колико му је било досуђено. Ударци су увек вршени пуном снагом. Ако није био прописан одређен број батина, него је несретник био просто осуђен на бастонаду, то је он био дотле тучен, доклејехтео извршилац. Обично су давани 3—400 удараца брзо један за другим. А то је бивао и највећи број, који се у опште могао издржавати, јер већ после 100 удараца табани су обично бивали сасвим исцепани. А ако су бивали ударени 300 до 400 удараца, преступник је обично умирао пр.е него шго је тај број достигнут. Та казна била је дакле ужасно сурова и нечовечна и обично је примењивана на робове и слуге због сасвим ситних узрока, што још више показује велику суровост оних који су кажњавали. У таквим случајима »милостиви" господар излазио је на ноље да гледа то и да робови не би били благи у ударању, њима је унапред запрећено да ће и они искусити исту казну ако не би довољно јако тукли. А наравно да је таква претња увек помагала. Нису само робови имали ту казну да трпе него су судски досуђивали и приватним лицима нарочито онима који су друге варали, или који су продавали рђаву робу по високу цену: нарочито они који су продавали животне намирнице, ималп су да се добро чувају бастонаде. Битна промена у извођењу те казне била је код Хинеза, а у неколико и код Персијанаца; они су тукли не по табанима, него по листовима. Да се осуђеник не би могао дићи или иначе кварити тај акат руке су му везивали на леђа, и само то везивање доносило је најужасније болове, а то није било ништа према правој казни јер је она деловала тако интезивно, да су несретници. Често и животом платили пре него што су добили одрећен број удараца. А и онај који је издржао казну није био у стању да се дигне или да се одржи усправо, док му нису помогли да се дигне. Из тог кзметања шибања види се јасно да је код азијских народа сверепост била много већа него на Западу. Али ни то није све ; најгоре је то што су казнена срества која су и код нас била врло сурова и у неколико и нечовечна, бар одавно нестала из казнене праксе, док се у Азији налази и данас врло много од старе сверепости. И у Турској истина још није сасвим нестало бастонаде и ако се сад мање сурово примењује него у раније време, али у Азији, нарочито у Хини и данас су казне још тако нечовечне да се једва могу замислити. Неке куриозне казне. Ако је обично смер шибања био тај да се . осуђеноме задату силни болови, то је по неки пут бивало да је некога казном требало накињити или учинити смешним, јер и најсуровија времена имала су свој хумор. У тај положај да буду исмејани долазили су и они који су друге увредили. У томе су полазили са тога тачпог гледишта да некога који Је неразмишљено напао речима неком другом увреду, није требало за то бацити у тамницу, одвући га од свога позива и тиме изложити невољи оне који од њега зависе, него су држали да ако су речи могле увредити нечију част, да су му речи морале и повратити част. Тако ако је неко некога тужио за увреду, оптужени је зват .пред суд и тражено је од њега да докаже да је оно истина што је он тврдио. Ако то није могао доказати то је он осуђиван, не на смрт не на батине, не на тамницу, него на опозивање и »ударање својих сопствених уста" т. ј. он је морао увреду опозвати, наравно јавно, морао је за себе казати да је он богом заборављени створ, да се од срца покаје за учињено дело и за тим себе ударити по устима. Ако то сам не учини тада је још горе пролазио, јер је поред њега стајао извршилац који га је добро по устима имао да удари. У осталом опозивање није правни обичај који је иостао тек после средњега века; оно је врло старо и познато је давно