Policijski glasnik

СТРАНА 338

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 43

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА РОМАН У ДВА ДЕ.1А Написао Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта УгричиК -28 А остали су слушали гласове и тумачења ћутеКи, нису, до душе, осуђивали, нису спорили, али су се свима својим силама трудили, да се према гласовима о позоришту понашају равнодушно. па чак, у неколико, и с висине. Тек у последње време, готово на сам дан лредставе, сви су се почели интересовати: шта ће то бити? Како ће то наши? Шта ће радити плацмајор? Хоће ли испасти исго онако, као претпрошле године? и томе слично. Баклушин ме је уверавао, да су сви глумци изванредно пробрани, да је сваки л на своме месту. (( Да ће чак биги и завеса. да ће Филаткин заручницу играти Сироткин, — а видићете већ и сами, како ће он изгледати у женском оделу! говорио је, жмиркајући и пуцкајући језиком. Добротворна спахијница имаће хаљину са цветовима, и пелериницу, и сунцобран у рукама; а добротворни спахија изићи ће у ОФицирском суртуку са акселбандима и трсковаком. После овога долази друга пијеса, драмска: „Кедрил-ждероња." Наслов ме је веома заинтересовао, али ма како да сам се распитивао о тој пијеси, нисам могао ништа сазнати пре представе. Само сам дознао, да није узета из књиге, него „по рукопису«; да су дело добили од некаквог пензионисаног подоФицира у предграђу, који је јамачно и сам кадгод учествовао у представи на каквој војничкој позорници. Код нас, у удаљеним градовима и губернијама, има доста, таквих позоришних комада, који, како се чини, нису никоме познати, можда нису никада и нигде штамнани, али који су се сами од себе од некуда појавили и сачињавају неизбежну принадлежност свакога „народнога позоришта." Било би веома, веома добро, кад би се когод од наших истраживача позабавио новим и марљивијим испитивањима о народном позоришту, мислим о иозоришгу у народу, којега има, које постоји, па чак, можда, и не као сасвим незнатна ствар. Не могу да верујем, да су све, оно, што сам ја доцније видео код нас, у нашем гамничком позоришту, измислили само наши осуђеници. Ту је неизбежно потребно наслеђе предања, једном утврђени манири и појмови, што прелазе с колена на колено, што се одржавају памћењем. Њих ваља тражити ме!)у војницима, код Фабричких раденика, у Фабричним варошима, па чак и по неким непознатим бедним варошицама код грађана. Они су се такође сачували по селима и губернијским градовима међу послугом већих властелинских домова. Ја, шта више, мислим, да су се многи старински комади расплодилиу рукопису (препису) по Русији ни на који други начин, него преко власгелинске послуге. Некадашња старинска властела и московска господа имала су своја рођена позоришта, састављена од ропски потчињених уметника. И, ето, у тим позориштима се баш и зачео почетак наше народне драмске уметности, чије је обележје несумњиво.

Што ое, пак, тиче »Кедрила-ждероње«, ма како да сам желео, нисам могао претходно ништа о њему да сазнам, осим тога, да се на позорници појављују зли дуси и односе Кедрила у пакао. Али, шта значи Кедрил, и, најзад, зашто Кедрила не Кирил? Је ли то рускога или странога порекла, — то нисам могао никако да изнађем. На завршетку се објављивало, да ће се представљати »Пантомина с музиком.« Разуме се, да је све то било веома занимљиво. Вило је петнаест глумаца — све умешни и ваљани људи. Они су били веома узмемирени међу собом, трчкарали тамо-амо, држали пробе, покадшто за казаматима, градили се тајанственима, крили се. Једном речи, хтели су да нас све задиве нечим необичним и неочекиваним. У радне се дане тамница рано затварала, чим наступи ноћ. 0 Божићу је учињен изузетак: нису затварали до самог повечерја. Та је олакшица чињена само ради позоришта. За време празника обично свакога дана, пред вече, слали су из тамиице с најпокорнијом молбом стражарноме официру: „да се допусти позориште и да се тамница не затвара, док траје представа, 8 иа су додавали, како је јуче било позориште и дуго се није затварало, а нереда никаквог није било. Стражарни је оФицир судио овако: »нереда јуче одиста није било, а већ кад и сами дају реч, да га ни данас неће бити, значи да ће сами на себе мотрити, а то је од свега најважније. Уз то, ако не допустиш представу, онда ће, може лако да буде, (ко их зна, робијашки свет!), нарочито штогод чапакостити из злобе и онда ће стражарнога на одговор." Па онда још и то: у стражари је досадно седети, а ту је позориште, и то не обично војничко, него осуђеничко, а осуђеници су занимљив свет: биће пријатно гледати. А стражарни ОФицир има увек права да гледа. Ако дође дежурни и упита: »Где је стражарни 0Фицир? С( — »Отишао је у тамницу да преброји осуђенике, да затвори казамате,® — одговор прост и оправдање на своме месту. На тај су начин стражарни ОФицири свако вече за време целога празника допуштали позориште и нису затварали казамате до самога повечерја, Осуђеници су и раније, знали, да од страже неће бити сметње и били су умирени. Око седам сахати дошао је Петров по мене, и тако заједно одосмо на представу. Из нашега су казамата отишли готово сви, осим черниговског староверца и Пољака. Пољаци су се тек за последњу представу, четвртога јануара, одлучили да дођу у позориште, и то иосле многог уверавања, да је тамо добро, и пријатно и неопасно. Тгудљиво устезање наших Пољака није ни мало љутило робијаше, и они су дочекани четвртога јануара врло уљудно. Чак су их пропустили на најбоља места. Што се тиче Черкеза, а нарочито Исаја Фомића, за њих је наше позориште било права наслада. Исај је Фомић сваки пут давао по три копејке, а последњи је пут спустио на тањирче десет копејака, и блаженство се јасно видело на лицу његовом. Глумци су били закључили да скупљају, ко колико да, ради покрића расхода око позоришта и ради свога рођенога аоткреаљења.

Петров ме је уверавао, да ће мене пустити наједно од првих места, па ма како да је позориште дупком пуно, из тога разлога, гато ћу ја, као богатији од осталих, вероватно и више дати, а осим тога и разумем ствар више од осгалих. Тако је и било. Него да прво опишем дворану и постројење позоришта. Наш војни казамат, у коме је било удешено позориште, био је дугачак петнаест корачаји. С дворишта се долазило на једне степенице, са степеница у трем, а из трема у казамат. Овај дугачки казамат, као што сам већ једанпут и казао, био је особито удешен: у њему су се постеље пружале поред зида, тако да је средина одаје остајала слободна. Половина собе, она што је ближа улазу оа степеница, била је уступљена гледаоцима; а друга половина, која се сучељавала са суседним казаматом. била је одређена за позорницу. Пре свега изненадио сам се завеои. Она се пружала попреко, на десет корачаји преко целог казамата. Завеса је била такве раскоши, да се одиста имало чему дивити. Осим тога, она је била премазана масном бојом : била су насликана дрвета, сенице, језерца извезде. Била је саетављена од нлатна старога и новога, ко га је колико дао и принео на жртву; од старих осуђеничких обојака и кошуља, којекако окрпљених уједну велику крпетину, и, најзад, онај део, за који није доспело платна, био је просто од хартије, такође испрошене ио табачић у разним канцеларијама. Наши сликари, међу којима се одликовао и Брилов — А-в, потрудили су се, да је обоје и нашарају. Ефекат је био изванредан. Таква раскош обрадовала је шта више и најмргодније и најчудније осуђенике, који су се, кад је дошло до представе, показали, сви без изузетка, иста онаква деца, као и највагренији и најнестрпељивији међу њима. Сви оу били веома задовољни, шта више и разметљиво задовољни. Осветљење се сасгојало из неколико лојаних овећа, исечених на делове. Пред завесом су стајале две клупе из куине, а пред клупама три-четири отолице, које су се нашле у подоФицирској соби. Столице су биле, за сваки случај, одређене за највиша лица оФицирскога иоложаја. А клупе за подоФицире и инжињерске писаре, пословође и остали народ ма и из управе, али који не беше официрскога чина, на случај, ако би и они завирили у тамницу. Тако је и било: страни посетиоци нису изоотајали за време целога празника; неког их је вечера дошло више, другог мање, а иоследње представе није ни једно меото остало на клупама незаузето. И, најзад, одмах иза клупа, наместили су се осуђеници, стојећи, из поштовања према гостима гологлави, у блузама или кратким кожусима и поред загушљивога и гоплог ваздуха у соби. Разуме се, да је за осуђенике остало веома мало меота. Али, ооим тога, што је један буквално седео на другоме, нарочито у последњим редовима, још су биле заузете постеље, кулисе и, најзад, нашло се љубитеља, који су постојано долазили за по-