Policijski glasnik

СТРАНА 354

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 45

Крваве капи. — Страшно изненађење доживели су у Паризу, у улици Толзит, муж и жена В. Н., кад су увече сасвим спокојно сели за вечеру. Жена је прва опазила на столу неколико црвених мрља, али с почетка нису знали, шта то може бити. Ну кад су мало боље припазили, они пронађоше, да су са таванице једнако падале густе, црвене капљице. Преплашен и до крајности узнемирен В. Н. јави вратару за ову непојмљиву и тајанствену појаву. Вратар се одмах попне на горњи спрат, у одељење, које је било над овим станом, да види шта је у ствари, али му нико, ни на поновљено лупање, не отвори врата. 0 томе се одмах јавило полицијском комесару, а овај је наредио, да се дозове бравар, који је силом отворио врата. Полицијски комесар, са осталима, консталговао је самоубиство педесетогодишњега, старца, који је лежао на. поду са пресеченом жилом на врату и који је из овосветске досаде потражио мира с оне стране гроба. Крв његова пролазила је кроз стари под и капала на трпезу његових доњих суседа. ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА РОМАН У ДВА ДЕЛ.А Написао Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта Угричић . 29 Узмимо, да су осуђеници били људи ташти, разметљиви и лакомислени до крајњих граница, али све је то било извештачено. Осуђеници су се могли мени смејати, кад су видели, да сам им рђав помагач на радовима. Алмазов је могао с нрезирањем гледати на нас племиће, размећући се пред нама својим умењем да пече алабастер. Али у гањање и подсмевке њихове над нама мешало се и нешто друго: ми смо некада били племићи; припадали смо истом друштвеном слоју, као и њихови некадашњи господари, о којима нису могли сачувати добрих успомена. Али еад, у позоришту, склањали су ми се с пута. Признавали су, да у томе могу судити боље од њих, да сам видео и знам више од њих. И најнерасположенији од њих према мени (знам то) желели су сад похвалу своме позоришту и без икаква самопонижења пустили су ме на најбоље место. Ја сад судим, сећајући се својих ондашњих утисака. Мени се и онда чинило, — сећам се тога, — да у њиховом справедљивом суду над собом није никако било понижења. него осећање властитога достојанства. Најузвишенија и најоштрија карактеристична црта рускога народа — јесте тај осећај справедљивости и тежња за њом. Петлићско кочоперење, бити свуда на првоме месту, па ма по коју цену, не гледећи на то, да ли је човек тога вредан или није — не постоји у народу. Ваља само скинути нанешену кору и погледати на чисто језгро пажљивије, ближе, без предрасуда— и понеки би опазио у народа таквих ствари о којима није ни слутио. Не могу многоме научити народ мудраци наши. Штавише, позитивно велим — напротив: они сами треба још у ц>ега да се поуче.

Петров ми је наивно рекао, кад смо се тек само спремали за позориште, да ће мене пустити напред још и зато, што ћу ја дати више новаца. Одређене цене није било: сваки је давао колико је могао или што је хтео. Готово су сви приложили коликотолико, ма и по грошић, *) кад су пошли збирати са тањирићем. Ну ако су мене пустили напред у неколико и ради новца, у очекивању, да ћу ја дати више него остали, то, ипак, колико је "у томе било осећања властитога достојанства! — „Ти си богатији од мене, па иди напред. И ма да смо овде сви равни, али ти ћеш приложити више: дакле, такав посетилац, као што си ти, пријатнији је за глумце, — теби нека буде и прво место, јер сви ми овде нисмо ради новца, него из поштовања, и због тога смо већ и сами дужни да се сортирамо.« — Колико је у томе праве благородне поноситости! То није поштовање новца, него поштовање себе самога. Уопште, према новцу, према богаству у тамници није било особитога поштовања, нарочито ако се гледа на осуђенике, на све без разлике, у маси, удружене. Ја се шта више не опомињем ни једнога од њих, који се озбиљно понижавао ради новца, ако би љм баш посматрали и појединце. Вило је оихакала, који су и код мене просили. Али је у томе просјачењу било више обести, несташлука, лупештва, него праве ствари; било је више хумора, безазлености... Не знам, да ли се јасно изражавам... Али ја заборавих на позориште. На ствар, дакле. ★ Пре него што се дигла завеса, цела је соба представљала чудновагу и оживљену слику. Прво и прво, гомила гледалаца, која, згурана, спљоштена, стиснута са свију страна, трпељиво и с блаженством на лицу очекује почетак представе. У последњим редовима људи, што се комешају и тискају један на другога. Многи су од њих донечи са собом цепанице из куине: пошто којекако прислони уза зид дебелу цепаницу, човек се намести на њу ногама, обема се рукама одупре о леђа онога, што пред њиме стоји и, не мењајући положаја, стојао је на тај начин два сахата, потпуно задовољан собом и својим местом. Други су се утврђивали ногама на пећи, на најнижем банку, и исто тако су одстојали цело време, одупирући се на оне пред собом. Тако је било у последњим редовима, норед зида. Са стране, по даскама од кревета, такође је стајала густа гомила, над музикантима. Ту су била добра места. Њих петоро попели су се на саму пећ и, лежећи на њој, ^гледали на ниже. Ови су уживали. По прозорима, иа другоме зиду, такође се тискале читаве гомиле закашњених или таквих, што не нађоше добро место. Сви су се понашали мирно и достојанствено. Свима се хтело, да се покажу пред господом и гостима с иајлепше стране. На свима лицима се онажао израз најнаивнијега очекивања. Сва су лица била црвена и обливена знојем од врућине и запаре. Какав је чудноват одблесак детињске радости, милога, чистог задовољства сијао са тих набраних, жигосаних чела и образа,

*) Бакарни иовац од две копејке. Првв.

из тих погледа људи, дотле мрачних и мргодних, у тим очима, које су иначе покадшто севале страглним огњем ! Сви су били гологлави, и, с десне стране гледани, све су ми главе изгледале сасвим обријане. Али ево на позорници се чује трчкарање, ужурбаност. Одмах ће се дићи и завеса. Сад је засвирао оркестар... Овај је оркестар вредан помена. Са стране, по креветским даскама, разместило се осам музиканата: два ћеманета (једно је било у тамници, друго су позајмили од некога из тврђаве, а уметник се нашао и на дому), три балалајке — све три властити рукотвор — два гитара и даире уместо контрабаса. Ћеманета су само пиштала и шкрипела, гитари су били бедни, зато су балалајке биле просто нечувене. Наставиће ое)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Један општински писар пита: 1, «да ли се такоа од 0-50 динара, пропиоана тачком 1. такоене тариФе закона о таксама, за писмене и протоколарне преотавке, и.ш молбе у опште, напдаћује и код општинских судова, и.ш оамо код државних власти; 2, какву ће такоу напдатити општиноки оуд за копирање и потврду званичних аката да ли у маркама за државну касу, или у новцу за општину, и то кодико кад је само један табак, а колико кад има више ? Да ли копирање акта сме да врши деловођа огинтинског суда за награду или не ?; и, 3, Може ли председник општине да забрани приватним пискарачима писања тужабе, молаба и жалаба, које се упућују општиноким судовима 1» На ова питање одговарамо: I. Но духу тачке в чл. 1. закона о таксама, такса од 0-5 0 динара за разне представке, молбе и т. сл. наплаћује ое само код државних власти, а не и код општинских судова. То је јасно речено у чд. 25 правила за извршење закона о таксама од 3. маја 1897 г. Тр.Бр. 10.442, која и данао важе, јер закон о таксама од 11. јула 1897 год. није у целини измењен, а она су прописана за извршење његово ; II. За копирање акта код општиноких судова, није проиисана нарочита такса ни у одељку ж. закона о такоама нити у § 23.-грађ. суд. поступка. Нрема томе, гакса за копирање има да ое наплаћује према тачци 15 и 20 таксене тариФе закона о таксама, само не у маркама, већ у готовом новцу и у кориот општинске касе. Општиноки деловођа може да преписује акта на захтев појединаца, кад у месту општинског суда нема других писмених лица, али он сам треба да избегава овакве сдучајеве, јер се разложно може узети, да он сам наговара појединце да њега траже да врши препис, а не службени препис у смислу т. 20 под б. у ком случају такса припада суду ; и, III. Председници општиноких судова, не могу забрањивати појединцима, да пишу тужбе, молбе