Policijski glasnik

СТРАНА 196

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 24 и 25

ирају јуна он изјави да је добио згодније место у Витенбергу. Тада Бек спакује намештај и пошље га тасту а жену одведе матери у Берлин. Али у место да иде у Вптенберг. Бек се врати натраг у Кенигсберг. Тек у јулу месецу г-ђа Бек дозна за то и дође на један дан у Кенигсберг код мужа. Они се тада помире и Бек обећа жени да ће поново заједно живети. Иа основу тог обећања г-ђа Бек врати се мужу у почетку августа и онда је и извршено то зло дело. Са каквом је хладнокрвношћу и размишљеношћу радио убица, види се по томе, што је он, на три недеље пре повратка жене, поручио и дрвени и цинкани сандук, у које ће једног дана метнути мртво трло несрећне жене. Столар који је радио дрвени сандук и мајстер који је мзрадио цинкани сандук, били су саслушани и из њихових исказа видело се да нико други није кривац него Бек. После убиства Бек метне тело у цинкани сандук и сам га затвори, чак је нађен и комад олова, који му је иослужио за то; за тим је сам гвозденим клинцима заковао дрвени сандук. Г-ђа Меербах, удовица једног трговца, играла је, у целој тој страшној трагедији, доста необичну и двосмислену улогу. Њој је већ 38 година; она је много старија од Бека и мати је троје деце, од којих најстаријем сину има већ 18 година. При том она ни из далека није лепа и потпуно је увела жена, док је покојна Бек била млада, лепушкаста жена. Кад је у средини августа 1900 год. иестало из Кенигсберга г-ђе Бек, суседи су још тада изјављивали своје мишљење да ту нису чиста посла и јаве о томе полицији, али Бек је тврдио да је његова жена отишла у Данциг и тај исказ потврдила је данцишка полиција: о доласку г-ђе Бек у Данциг јављено је било полицији. Као што се сад увидело и како су у томе познали г-ђу Меербах — која је ишла, по жељи Бека, у Данциг, и сваке друге две недеље тамо је иробивила под именом г-ђе Бек и шта више иредала је тамошњем суду молбу за развод с мужем и тим је за дуго време разбијала сваку сумњу. Како у Данцигу тако и у Кенигсбергу Бек и Меербах издавали су се за мужа и жену. Да би учинили крај причањима суседа они су одиграли комедију венчања (али нису отишли у цркву него у каФану) и врате се кући као новобрачни. Лукаво понашање Беково навело је полнцију на заблуду. Кад је у јесен 1900 г. по молби старога оца г-ђе Бек, који је био узнемирен због тога што је нема, полиција ноново саслушавала Бека, он је хладнокрвно доказивао да се његова жена налази у Данцигу и изнео је документа: сведоџбу полиције о доласку у Данциг г-ђе Бек, изјаву државног судије да је г-ђа Бек поднела молбу за развод брака итд. Родитељима своје убијене жене он је писао: да се је он оженио њом ио објави у новинама; даље, као што се видело из даљих исиитивања, он је писао да не само што се његова жепа налази у Данцигу, него и да је ушла у љубавну везу. Г-ђа Меербах, која је ишла у Данциг, као што смо горе рекли, сваке две недеље, узимала је другу меблирану ообу под именом жене механичара Беке и сваки пут је о томе извешта-

вала полицију. А својој газдарици у Данцигу, кад год је одлазила из Данцига, сваки П У Т ј°ј Ј е говорила да иде да се види са пријатељем својим, капетаном једног брода који крстари између Данцига, Кенигсберга и Тилзита, тако да кад је брат убијене г-ђе Бек дошао сам у Данциг да распита о својој сестри, то му је газдарица могла саопштити све појединости о борављењу лажне сестре и о њеном начину живота у Данцигу. Наравно да је таква комедија и учинила да је читаво пола годпне тај ужасни злочин остао неоткривен. Бек је висок, леп човек од тридесет година и веома је се допадао женама. Г-ђу Меербах ухапсили су први дан Ускрса и после саслушања одвели су је у тамницу. Она је признала комедију коју је играла у Данцигу, али одриче не само свако суделовање у убиству него и то да је она о њему знала. А Бек сам није давао никаква гласа од 22. марта. Тога дана ои је писао газдарици оног квартира где је се чувао кобни сандук, једно дугачко писмо, у коме је се жалио на своје околности и помињао сандук. Полиција је разаслала свуд наредбу да се злочинац ухапси означивши његов изглед и шта више одредила је и награду ономе који га ухвати, али за то време Бек је свршио са собом; он је се убио у Фраикфурту на Мајни. Још од 22. марта Бек је се налазио у Франкфурту на Мајни, где је живео под именом Милбах у Аугсбуршкој гостионици. Види се да г-ђа Бек није говорила истину, изјављујући пошто су је ухапсили, да је њој непознато у коме је месту Бек. Још оног дана кад су је ухапсили, нрвог дана Ускрса, она је добила телеграм са потписом „Милбах", у коме се она позива молбом да пошље новаца на то име у Франкфурт на Мајии, у поменути хотел. А сутра дан она је добила и писмо од Бека. Као што се види Бек је и раиије намеравао то и шта више говорио је да ће се он у најгорем случају убити. Сви су знали да је он још у Кенигсбергу дан и ноћ носио уза се револвер и нрва реч г-ђе Меербах кад су је хапсили, била је: — ако он мене љуби, то ће се он убити. Пре него што ће се убити Бек је написао ово писмо уредништву кенигзбершких „Хартунгових новина«: „Напомене у новинама које сам данас прочптао, побуђују ме да се обратим вама овим редовима; заједио с тим ја сам тамошњем председнику суда послао подробан извештај о побудама мојега поступка и о томе како је он извршен. Ја сам молио да тај мој извештај буде штампан без скраћивања, што ће без сумње бити учињено у вашим новинама. За мене је савршено непојмљиво за што је иследни судија нашао за потребно да ухапси г-ђу Меербах. Никако не могу да разумем да једну жену, која је била тако неразмишљена да је једном злочинцу новерила и жртвовала своју част и имање, да такву жену, која је све то учинила из љубави, још при том и хапсе. „Кроз један сат ја ћу се већ убити (кад добијете ове редове ви ћете већ о томе знати). Ја сам убио не женску, не жену, иего једно чудовиште, једну аждају и за то у носледњем часу мога живота иисам

осетио никакву грижу савести. С поштовањем Адолф Бек. <( Заједно с тим писмом редакцији Бек је послао отворено писмо једном пријатељу механичару, у коме, извешгавајући га тако исто о намери да се убије, упоређује себе са светим Ђорђем, који је убио аждају. Разлика је само у томе, што светог Ђорђа славе а на њега пазе и гоне га. Чудновато да се у берлинским новинама писали чланци, у којима се симпатисало убици. У њима се тврдило да је у свему крива жена, да је она имала одвратан карактер, да је била морфиноманка, да је тровала свога мужа, и друге ствари. Може бити да је све то и истина, али — убиство остаје убиство и само суд такве врсте узмућује душу и савест л.уди, који још нису дошли до ступња надчовечности.

Сензацинална парница због тровања у Ј4зујорку

Велику је сензацију произвео у Њујорку процес адвоката Патрика, који је окривљен за тровање, и који је свршен осудом окривљенога. Патрик је дошао у Њујорк пре две године као адвокат Фамилије Рајс у Тексасу, која је водила парницу са рођаком својим, милнонаром Рајс који је живео у Њујорку. Милионар Рајс, осамдесетогодишњи старац, велика тврдица, живео је у своме дому у 5-ој улици само с једним камердинером Џонсом, и умро је брзо за тим. Код његове смртие постеље био је Патрик, и он објави посмртно писмо тога милионара, у коме је он изразио жељу да његово тело буде спаљено. Али власт не допусти спаљивање за то што су за то време почеле се јављати сумње што је Патрик пробао да добије новац по некнм чековима Рајсовим. А зачуђеност је порасла, кад је Патрик одмах за тим објавио завештање Рајсово, у коме га овај одређује за иаследника свога колосалног имања. Посде тога ухапсе Патрика и камердинера Џонса. Овај последњи призна да је по договору са Патриком дао отрова старцу Рајсу и да га је за тим умртвио хлороФормом. На процесу Џонс је изишао као сведок од стране окривљених и осим тога тврдио је да је Патрик ФалсиФиковао завештање. Али како је Џонс падао у противречности и почео бркати своје исказе, а експерти су нашли да потпис Рајсов није ФалсиФИкован, то су сви држали да их порота неће окривити. Међутим она донесе пресуду да су криви. Патрик се наравно жалио апелацији. Тако названа „жута" штампа предлолш му своје услуге и наштампа гневне нападе на прокурорску власт. При том је Патрик умео да олакша себи затвор на врло оригиналан начин. Њему је испало за руком да обмане своју будну стражу, он се венча у хапсу са својом старом куварицом. По њујоршким законима за законитост брака довољна је писмена изјава обе стране. Патрик тајно добије своју изјаву већ написаиу и потпише је у оном тренутку, кад је етража окренула очи