Policijski glasnik

СТРАНА 298

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ђРОЈ 38

— Са свим јо тако. — У својој великој јарОсти д-р то није оиазио, ве!| га је нагло отворио, услед чега се оно на једном крају мало зацепило. — Врло добро. 111та је даље било ? — Блед као крпа д-р се, после кратког и усиљеног извин.ења иовукао, скраћујући на овај начин, своју посету за читавих ! / г часа. С|франдуског Д. Ђ. АлимпиЋ. (Наотавиће се) ИЗ АДМИНИСТРАТИВНЕ СЛУЖБЕ

Једна начедна одлука Пореске Управе о аорезу на фабрике и индустријсна иредузе /г а 1. септембра 1903 г. ПБр. 16686. Многе фабрике и друга индустриЈска чредузеК а имају нарочите повластице, којима су ослобођене од плаКања пореза. У многим повластицама поједине Фабрике ослобођене су од плаћања иореза) а у некима опет од плаћања неиосреднога иореза. Како се често дешава, да се неједнако тумаче те повластице, то Пореска Управа доноси ову своју нашлпу одлуку: 1. Све Фабрике, као и друга индустријска предузећа, која је повластица ослободила од плаћања било иореза, било неиосредног иорез а на Фабричку радн.у, док им траје дата повластица, не ће плаћати на Фабричку радњу ни непосредан порез по чл. 46. и 49. закона о непосредном порезу, ни обртан порез из тач. а чл. 67. истог закона, јер је по чл. 1. закона о непосредном порезу, обртан порез део непосредног пореза. 2. Када се Фабрика или друга индустријска предузећа јављају као лиферанти за рачун државни или општински, путем јавног надметања или гшсмених понуда (оФерата), а повластицом су ослобођене од плаћања пореза на Фабричку радњу — дужне су плаћати обртан порез из тач е чл. 67. закона о порезу, јер се у овом случају не јављају као Фабрике иего као лиФеранти. Потврда за то налази се и у тач. г чл. 47. закона о непосредном иорезу, по коме плаћају порез но чл. 46. и 49. истог закона, стоваришта и Филијали Фабрика, повластицом ослобођених од плаћања пореза, када су та стоваришта и Филијали ван Фабричког круга. 3. Све израђевине домаћих Фабрика, било да су ослобођене или не од нлаћања непосредног пореза, када своје производе извозе из земље не плаћају обртан порез из

тач. б чл. 67. закона о пеп. порезу (Тач. 6. чл. 7(1. о пепосредпом порезу). * * * Са другим делом ове одлуке, која говори о плаћању пореза из тачке г. чл. 47. закона о непосредном порезу, нисмо сагласни. Наше гледиште на ову ствар, изнећемо у нарочитом чланку, у једном од идућих бројева нашега листа.

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињена су нам ова питања : I. Павле Јововић из Перовца, тужио је свога газду Јована , што га није пријавио власти у своје време, ради уииса. цавле је ово доставио власти 8. октоОра 1902. године. када се са својим газдом посвађао и од њега изашао, а у службу ]е, међутим, ступио још 23. априла исте године, и служио све до 8. октобра. Среска власт, пресудом својом од 10. октобра исте године, казнила је Јована са 10 динара у корист државне касе , што Павла није у своје време јавио власти и уписао. Против ове пресуде Јован је изјавио жалбу начелству, и оно је поништило пресуду среске власти због тога, што она није ценила питање о застарелости, с обзиром на време кад је кривица учињена и тужба исдвесена. Усвајајући ове примедбе начелствп, као обвезне, среска власт је ушла у оцепу питања о застарелости, па је нашла, да је крпвична одговорност искључена, јер је дело застарело по томе, што је Павле ступио у службу 23. априла и Јован је био дужан да га упише у року од 15 дана, и кад то није учипио, могао је бити кажњен само у року од три месеца, а после не, и према овоме ослободила је Јовапа. Против ове пресуде, изјавио је сада жалбу Павле, али је начелство одобрило исту, налазећи и само да је кривица застарела. Као што се из овога види, пачелство налази, да код кривица за неупис слугу, застарелост почиње 16-ог дана по уласку у службу па за три месеца у напред, тако, да се 106 дана газда већ не може казнити, без обзира што је момак остао у служби и после тога рока. Да ли је овакво схватање начелства правилно, и да ли се њиме не пзигравају она наређења, која говоре о одпосима слугу и газда, и која су донесена у цељи заштите јавних интереса ? II. в Од дотичне срееке власти постоји наређење још од 1899.године, да јој суд општпнскн I подноси сваког првог дана у месецу извештај: колико је у току прошлог месеца умрло мушких и женских, а колико је, пак, рођено мушких и женских. Како суд о овоме не води никакве белешке, нити пак, има каквих књига о томе, већ о овоме воде рачуна искључиво свештеници, то се моли уредништво за објашњење : Ко је дужан да иодноси овај извештај среској власти — да ли општински судови и.ш дотични свештеници, јер судови и иначе ове иодатке прибављају од свештеника, који се доста неуредно одзивају захтевима судова, те ови долазе до честе одговорности".

III. „Села: Заоавица и Равње, оастављала оу једпу општину све до 25. авгуота ове године, а тога су се дана одвојила по решењу господпна Министра унутрашњих дела и образовала засебне општине. Шга ће се сада радити оа буџетом, и како ће до краја године излазити на крај'! IV. Преоудом оуда општине ђебревачке, осуђен је Павле Симић, из Засавице, на пет дана затвора за самовласно заузеће земљишта, и да плати 10 дин. причињене штеге. Пресуда ова наслоњена је на §. 37 5. под а крив. зак. и §. 4. полиц. уредбе, пошго је извиђајем на лицу места, од стране сведока и вештака. утврђено заузеће и штета. Иротив ове пресуде осуђени је изјавио жалбу, и ороока власт поништи исту из тих разлога, што тужилац не утврђује тапијом, да је сиорно имање његово, а танија је, вели, Једини доказ о овојини, и што је питање о накнади штете требало расправити одвојеним грађанским спором. Како су ове примедбе обвезне за суд, он их је морао примити и ући у пов извиђај овога дела. Кад је позвао тужиоца да поднесе гапију, он је изјавио да је нема, остајући и даље при раније датој тужби, а и тужени је такође изјавио да таиију пема, остајући при томе, да је оопорено земљиште његово. Имајући пред собом сведоџбу споообних и заклетих сведока, да је тужени заузео тужиоцу »емљиште, које јо у државини овога од вајкада, општински је суд поново изрекао пресуду, осуђујући туженог па пет дана затвора и 10 дин. на име учињепе штете. Против ове одредбе тужени је изјавио жалбу, и среска власт је опет поништила пресуду налазећи: да доказ о својини може бити само тапија, а кад ове нема, да се ствар мора расправити грађанским спором. Суд је овако морао урадити, али налази да је ово схватање среске власти погрешно, па моли уредништво , да и оно изнесе своје гледиште на ово». V. <(Јанко Коцић из Габровца, окривљен је за лаку повреду тела, нанесену Стојану Цакићу. Пре него што ће га спровести оуду на суђење, срес.ка власт је тражила од општине уверење о владању и његовом имовном стању. Општински суд, знајући да Јанко жнви код овога оца, сматрао је овога као задругара, па је у уверењу пагласио, да може имати покрет\ пости до 200 а непокретпости до 500 дипара, узимајући у рачун део, који би Јанку могао нрипасти при деоби. Код Првостепеног Суда Јанко буде осуђен на загвор и накнаду штете и трошкова, и среска власт, за извршење преоуде, нареди попис Јанкове имовине. Кад је суд приступио овоме послу , отац Јанков, Илија, изјави: да између њега и сина ие поотоји задружни одношај; да син нема ништа од свога имања; и да он за њега не ће ништа да ллаћа, нити дозвољава да се имање узме у попис. Стојећи пред оваквим одговором, суд стане са погшсом, и, будући уверен о истинтости