Policijski glasnik

ВАНРЕДНИ БРОЈ

БРОЈ 39.

У БЕОГРАДУ, УТОРАК 30. СЕПТЕМВРА 1903.

ГОДИНА VII

Р С^О С^О 1&> г 2 С^О С^О С^?Р С^О С«^0 С^Ј/Д С^С С^О С^О <5^0 СЛО СјСјО СЛО С/уС V/. ОСО С/9^- С<<^> С«ОС С^О С<00 С<0 | Ђ С<00 С/?"6 СјОО ОУО

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СТР^ЧНИ 1ИСТ ЗА П0Ј1ИПИЈ? БЕЗБЕДИОСТИ И АДМИНИОТРАЦИЈ? ПОЛИНИЈСКИХ И ОПШТИНСКИХ ВЛАСТИ ооо оу: оу> Сбс обо с/уа ОУ5 оу. -оуд.оур' абс обс рбс оос оуг у/: оу оос с/у? с>ос с<у: оу: ојок ојс?2 ооо оро ооо оу> аос ооо оуд ос/: аоо оур аос сос с/у? с<хг осс оос едс ооо ^ ^ ^ ^ УРЕ17ЈЕ 0ДБ0Р МИНИСТАРСТВА 7Н7ТРАШБИХ ДЕЛА

ОјСГ> ОУД ОУ: або а<Л' ОУ. С/У? О<У сгхг оуг^оос обс РУ? С^ асс е^) ОУ; д^о оу. ОУ: с^с оув аос соо сг?о ооо ОСУР ОСЈО Схоо о>о ооо адсс^ с<со ооо ооо ОУ: о/л а/

Обо ооп оу. УГ, >/

Криминапна антропологија у Немачкој

(Сп[)шетак) У години 1900 Бонхефер палази ме!)у 400 просјака у Бреславм 7(Ј°/ 0 искљученпх од војнпчке службе, 50°/ о са болесним наолеђем. 1 : 4 малоумнпка и епилептичара, 60% душевно оболелих п 00°/ о алкохоличара. Бибел проучава антроцрлошки у једпом казненом заводу, у Аустро-Угарској, 120 тровачица и налази, да су већина од љих у добу између 20 — 30 год. По Гросу зуби могу имати врло велику важност за судију. Хелер испитује 300 лешева самоубица и не налази на њима више од 5°/ 0 патолошкпх знакова психозе Од ових самоубица, њих 43°/° били су потпуно урачунљиви у времену извршеног самоубиства. Хегел изучава криминалитет жена у разнпм аемљама и војује против статистике. Колман доказује да је данашњи човечији тип исти као у добу дилувијума, а Неке изучава вредност снова, у чему се показује велики скептик. Он налази, да су снови душевно оболелих веома неодређени. Вирхов с правом критикује злоупотребу речи: атавизам и аномалија. Хилесем говори о бертилонажу и истпче његове велике користи за Немачку. Кернер се бави проучавањем дебелпх усана, а Дамигер аномалијама непаца и суседних делова. Беркан одбацује са свим Ломброзове теорије а Бенедикт захтева специјалне азиле задушевно оболеле злочинце. Кох се бави проучавањем карактера, одбацује Ломброзовог уроћеног злочинца, као и његову теорију о генију. Шевен изучава душевно оболеле злочинце у Мекленбургу и доказује, да ћелија само убрзава болест. Симерлинг не признаје, да по казненим заводима постоји нека нарочита психоза и војује против идентиФиковања злочинаца са моралном лудом. Филинг гледа у моралној луди један, преко мере сангвиничан темпераменат. У год. 1901 Вајгнер (правник) изучава установу дедектива и износи њихову корист за извесне случајеве. Лехман описује детаљно дужности криминалне полиције, а Марцију тражи да се прецизира израз »наслеђе". Мебијус говори о психолошкој тупавости жена и вели, да ми веома јако ценимо жену као сведока, и да, напротив, врло грубо поступамо с њом, као с оптуженом. Канд верује у дегенерацију будућег параштаја и зато криви данашње друштво.

Штерн гледа у злочину „0арикатуру нормалних осибина," а Нече деФинише кримпналну аптроиологнју као део судске исихијатрије. Брук правник пледира у корист пзгпапства нзвеспих злочинаца, а Вирхов изнохм! тешкоће у разликовању нормалних и абнормалнпх лубања. Штерн напада Ломброза и његове теорнје, и доказује: да изме>;у злочинаца и нормалног створења може бити само психолошке разлике. Бер изучава самоубиства код деце, и износи: да се њихов највећи број врши у наступу душевног оболења. Год. 1902 Ашафенбург у свом ооличном делу » Злочин и његово оиадање ® доказује, да су теорије Ломброзове веома површне. Злочин је, на нрвом месту, резултат социјалних прилика, па тек онда урођење иаклоности. У једном свом другом делу, писац изучава сексуалне преступе. Бер излаже опасност од алкохола, и доказује: да између њега и злочина не постоји никаква директна веза. Баумгартењ војује против живота проститутки по затвореним одајама, и износи: да нема никакве везе између проституције и злочина, као и да узрок овој последњој лежи најчешће у беди. Бахофер изучава 190 проститутки у бреславском казненом заводу и побија са свим Ломброзову теорију о урођеној проститутки. Грос описује установу бертилонажа у Бечу п износи његове неоспорне користи за службу полиције сигурности. Хаберда доказује, да је вешање злочинаца сигурно и без бола. Он му, међутим, претпоставља гилотину, али не и „ електрично иогубљење к у Америци. Хегел (правник) проучава преступе малолетника и долази до веома интересантних закључака. Г1о Клугу, начин мишљења код жена знатно се разликује у ногледу интезивности од онога код људи. Лесинг (правник) војује против смртне казне, док је је Неке допушта за извесне случајеае као заштиту друштва. У исто доба Неке скреће пажњу на Золина дела, као на најбољег пропагатора идеја криминалне антрополопије и социјологије. Пефел истражује трагове криминалогије на Истоку, нарочпто у Египту и налази их у Месопотамији. Кирхов придаје већу важност висини главе, но њеној дужини и пшрини. Неке налази и брижљиво описује дегенерисане знаке код паразитичара, код којих их пма много више но код нормалних бића. Он је изучавао плућа, срце, џигерицу, слезину и бубреге, и нашао: да су унутарњи знаци дегенерације много важнији од спо-

љашних. Швалб је коистатовао, као и Гал, да облик лубање одговара тачно облику мозга. Крафт-Ебинг истиче утицај менструације па злочин п исихозу. Неке говори о моралном лудилу и вели, да оно не посто.ји као засебна болест, већ као мешавина малоумности, дегенерације и психозе. Ајленбург изучава озбиљно садизам и објашњава гапсихолошки. Милер изучава полне односе код дивљака и старих, културних народа. Најгебауер комплетира своју листу хермофродита, а Шмит-Петерсен објав.гује један случај ауто-кастрације.

Из прегледа, који смо изложили, моћи ће читаоци лако увидети пут, којим се криминална антропологија кретала у Немачкој. Читалац ће тако исто увидети, да међу изложеним делима, има врло мало радова из области анатомије и психологије, противно италијанској школи, која је пребогата радовима на овом пољу. Ово је толико чудноватије, што Немачка обилује одличним анатомистима и антрополозима, као што су : Штодер, Швалб, Колман, Пфицнер и т. д. По мом мишљењу, узрок овој чудноватој појави ваља тражити у нерасположењу ових научњака према теоријама Ломброзовим, које се више не сматрају за озбиљне. Ми Немци нисмо никако навикнути да читамо иовршне ствари. Може се слободно рећи, да у целој Немачкој има свега неколико присталица Ломброзових. У Енглеској, једини је Хавелак који, само у неколико, усваја његове теорије. У Америци, Шиицка (старији) их напада страховито, Кирнон и Макдолан у неколико, Вилзон их од части усваја а Таблос са свим. Згодно је овде поменути, да се у америчкој литератури налази маса радова из области криминалне антропологије али, на жалост, без икакве научне вредности. У Данској, Шведској и Норвешкој све је мирно. У Холандији, напротив, италијанска школа броји неколико присталица, којима је на челу стари научар Винклер, довољно познат са својих одличпих радова. Што се тиче Аустрије, у њој, као и у Немачкој, има свега неколико Ломброзових присталица. Њен први антропологист Бенедикт огорчен је противник његових теорија. Главни домен Ломброзисма јесу земље Фламанске, нарочито Италија, што је с?1 свим природно.