Policijski glasnik

СТРАНА 398

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 51

кад мали вештак пређе жицу. Сад се старешина уздиже на жицу и тек што је учинио неколико корака, кад Бригт затресе страховито жицу и ногом ударивши заљуља скеле! Акробата изгуби равнотежу и гурну главачки на калдрму тако, да му се мозак просу. Ово ое све догодило за тренутак, тако да светина, која је јурнула да задржи Бригта, није имала времена да учини. Ми пожурисмо тамо. Мој пријатељ, иначе један врло угледан човек, јамчио је за Бригта, који је звао малог игрича и причао свету, како је у детету познао свог сина, што су му га пре четири године украли. Сви су иначе знали за ту историју; донесоше му дете; он га опет познаде. Призор је дирнуо све, који су ту били. Поред веселог оца, који је клицао у радости, што је нашао сина лежала је крвава лешина разбојника. в Ја нисам могао друкчије да урадим, 0 довикну Бригт свету, „кад сам видео муке мога сиротог детета на жици, и слушао, како га његов мучитељ псује и прети му. Свака ми је жилица задрхтала, неки бес коме не могу име да нађем, обузе ме и ја сам морао да казним смрћу то срамно дело, што је учинило несрећним мене и моју жену. Претекао сам законску осуду, пресудите ви, суграђани моји, да ли сам урацио право или не! к Светина је викала и одобравала. Неколико јаких људи из масе подигоше Јована Бригта и његовог сина на рамена и отпратише их до куће, а полиција га није ни дотакла. Да ли се овде може одрицати право освете? После неколико недеља стајаше Бригт пред судом као убица. Државни тужилац, позивајући се на то, да само круна има право да казну ублажи или опрости, захтеваше, да порота сматра Јована Бригта као крива за дело убиства, које је извршио над акробатом и које он признаје. Али порота промотривши ствар, одобри право освете, које је Бригт лично употребио и ослободи га једногласно. Ово оолобођење наишло је наопште одобравање у Енглеској

ЦЗ СТРДНОГА СВЕТА

У Виртембергу је пре неколико дана био један врло интересантан кривични процес. Један хотелијер имао је на стану једног младог адвоката. Овај је радо курисао девојци хотелијеровој. Обоје су се волели. То је знала, тако рећи, цела варош. Једнога дана, ггуче глас по вароши, да је адвокат извршио насилну обљубу, над ћерком хотелијеровом. Пријатељи Арнолдови, тако се звао адвокат, појуре к њему на обавештење. Арнолда нигде није било. Он је рано тога дана, кога је та вест пронета, био на кратко време отпутовао, својим послом. По повратку Арнолд буде ухапшен и убрзо буде му суђење.

Арнолд се код истражног судца и на суду бранио, са цигло две речи : »није истина". Свет се с једне стране гнушао а с друге чудио, што Арнолд није употребио своју речитост. Најзад, Арнолду буде саопштена пресуда, да је крив. Светина је клицала суду: „слава суду", а Арнолд се окрете и рече: »Бог ми је сведок, да сам невин«. У том, са нгјвећим патосом, кћи хотелијерова, подигнув руку у вис, изрече: »И ја«. Наста тајац. Роза, та дивна девојка, поче: »Арнолд је невин." Ја сам сама себи одузела невиност, која је заиста постојала по тврђењу лекара, и сведоке набавила. Учинила сам грех, јер сам мислила, да на тај начин принудим овога човека, да ме узме за жену, иошто сам га јако волела. Сада га још више волим. „Арнолде опрости« — рече и клече пред њим са склопљеним рукама, проливајући сузе. Суд није могао порећи своју пресуду, Ј е Р ЈУ Ј е ве ^ изрекао. а сада је та ствар код већег суда. Страшна погрешка лекара изазвала је осуду целе вароши. Лекар је одмах добио тражено ооуство, а проглашење Арнолдове невиности, очекује се, са несгрпљењем. А судије? Сви су увидели своју грешку, па су дали оставке на своје положаје. В. Последице празноверства. — Једне суботе пошла је, у Зенти, шестогодишња кћи некога тамошњега грађанина, Марија Фалис на извор по воду Кад се враћала кући, саплела се о камен и пала. При паду јој се разбио и земљани суд с водом, те се од црепова на више места по лицу повредила. Опазивши крв, дете се уплаши и стаде из свега грла нарицати и плакати. У то је туда случајно пролазио еврејски учитељ Бигелајзен, те је пришао малој, тешио је и брисао јој марамом лице, да би јој зауставио крв. Међутим се беше скупило неколико сељака, који, кад опазише крваво дете и еврејског учитеља, почеше викати : — Овоме треба за празнике крви ! Убијте чивутина! За тренутак ока слетеше се сељани са батинама и моткама на учитеља и убили би га, да се није убрзо умешало неколико жандара, који су већ скоро полумртвог учитеља једва отргли из руку побеснелих сељака. Настала је истрага по овом варварском делу и ухапшено је више особа. Д

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учињена су нам ова питања: I. Суд општине драгооиначке, актом својим од 16. новембра ове године, Бр. 4 69, пита: »Општина драгооиначка, у ср. жичком, има своје сопствене шуме око 200 хектара, на коју држави плаћа порез и остале прирезе.

Ову шуму општина ужива од памтивека, а право општине утврђено је и деобним писменом од 1 856. године, донесеним поводом деобе ове општине са општином вранешком , као и пресудом изборног суда од 18 73 године, по вођеном опору са општином вранешком. Ову пресуду изборног суда утврдио је и оглаоио за извршну и Првоотепени чачански оуд, а у једном спору о жиропађи, признао је њену исправност и господин Министар народне привреде. Али и ако општина има несумњиво право на ову шуму, опет је држава истиокује из иоте на један чудноват начин и крњи њено право. На име, она је наредила државним шумским органима, те они похватане горосечце увек оптужују у име државно, па судови накнаду штете држави и досађују., а не општини, наводећи и сами, да ово чине зато, што још није извршено ограничавање шума. Наравно, да је ово од големе штете за општинску касу, па зато суд моли уредништво за објашнење: да ли је овакав рад државе и оудова правилан или не — На ово питање одговарамо : Ако стоји тврђење општинског суда: 1, да општина ову шуму ужива од аамтивека; 2, да има деобно писмо из 185 6. године, којим јој једна од оуседних општина признаје право овојине; и, 3, да има пресуду изборног суда од 1873. године, која је одобрена и државним судом, онда би по отаву другом тачке 2. члана 1. закона о шумама, и по тачкама 2 и 3 истога закона, та шума била неоспорна својина општинска, па би ое и накнада штете, предвиђена чл. 98, имала дооуђивати општини, а не држави. Овако би, велимо, било тада, кад би тврђење општинско било апсолутно тачно. Али, ако би ое утврдило: да је држава и ранијих година опорила општини право својине; да је општина прекидала право уживања; да је држава ову шуму експлоатисала у корист своје каое, онда би ствар већ друкчије отајала, па и вредност оних исправа — деобног писмена и пресуде изборног оуда, не би била никаква, јер пресуде донесене у спору двоице, не вежу трећег, кад он у томе опору није имао учешћа, или није ни знао за њега. Свакако треба тражити преко гооподина Министра народне привреде, да ое ово питање о својини раоправи административним путем, управо да га господин Миаистар призна у име државе према доказима , који постоје , иначе тражити заштиту суда, ако општина верује у своје неоспорно право. II. „По члану 7 4. т. ђ. закона о непосредном порезу, ослобођавају се од плаћања личног пореза (с главе на главу по 6 динара) сви они, који се осуде на затвор, робију или заточење дуже од 1 године. Кад је једио лице осуђено : на десет година робије и три године полициоког надзора, на робиЈу издржало а сада издржава полициски надзор, хоће ли плаћати овај порез од дана одржане робије, или тек од дана кад надзор издржи ?"