Policijski glasnik

СТРАНА 110

отоку ствар; оставивши своју посетницу, није рекао ништа. Да би нретходно задобио г. п-пор. Јовановића за своју ствар, — јер је било природно, да је њему требао савезник, који ће му помоћи у његовим нечасним пословима, не презајући ни најмање, што ће тим начином упропастити и наивно страдати један частан човек, — престављао му се као : војвода, велики јунак; показивао му своје ране задобијене у бојевима; одело комитско, рецеписе депеша које измењује са СараФовом и генералом Цончевом, за које је казао, да ће усКоро доћи и са њим га упознати, што би чинило част г. Јовановићу познати се и са њима. Све је то, наравно, изведено тако препредено, да се никад ни помислити не може о томе, да се ради о каквој превари, — даље говорпо му је о идеалном војевању, организацији чета, о животу у шуми и ваздан других ствари. које иоле човека идеалисту у том правцу — а какав је по природи г. Јовановић — могу да занесу и опију; тим

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

га до лудила оа захтевом да ое што пре састане са тим људима и каже им право стање о себи. Но не нашав их, оставио им је опширно пиомо, молећи их да му јаве, да ли је војвода Давидов и од њих што опљачкао, молећи да га не сматрају за саучесника; но на то, па ни на друго и треће пиомо није добио никаква одговора, знак : да га људи оматрају за просту варалицу, пробисвета и да га презиру, па га се клоне и мишљу а камо ли да с њим опште, и да је и њих војвода Давидов преварио и у неколико опљачкао. Дакле, постао је човек без части и поштења, кога се иоле поштени људи клоне; образ му окаљан, замазан блатом баченим из неваљалих руку лажљивца и пробисвета : унижен толико да ое и иред свешћу својом стидн овојих поступака, за које је сматрао да су пуни патриотизма и идеалног поштења. Та миуао га је сатирала, требало је прати ое; а на који начин? Опрати се пред људима и доказати овоју невиност, могао. је најлакше

БРОЈ 13 и 14

пођем вратима од кафане. Кад тамо, имам гата и видети: оеди лажни војвода Давидов, вођа македонских комитетлија са неким грађанима. Нешто ме повуче њему, станем пред њега и од силног узбуђења ниоам му могао ни речи рећи. Он устаде. Стајали смо тако неколико секунада ништа не говорећи; мени је у мозгу врило, изгледало ми је да ми ое све окреће, док на једном рекох: «Давидов», он је ћутао, ја понових: „Јеоте ли ви вој. Давидовон одговори ((Нисам шта хоћете ви од мене'/» Одговор и питање било је тоном и изразом лица багателним, презривим, изазивајућим и мучким; поред свега тога, у моменту пружио је руке према мени, сигурно у намери да ме за гушу шчепа, — као једног у Солуну по његовом причању. — Али ја му нисам дозвлолио ни да ми се приближи, но, у оном стању, иопалим на њ' из револвера, који, од како оам војник, увек носим — 4 метка, ? од којих ое Никола оругаи. У пооледњем моменту нисам га ни видео добро."

начином придобио га је за се толико, да му је г. Јовановић поклонио потпуно поверење, предао му ое сав, отворио му и душу и срце, обожавао га због његових' патриотских подвига и одушевљења за свету ствао. Неуспевши да изврши намеравану превару са г. г. честитим Србима и тиме потпуно уништи г. Јовановића, користио се поверењем које му је поклањао г. Јовановић, — опљачкао га, оставивши га у туђем свету скоро без гроша и отишао у Загреб — по сазнању доцније из новина, — где су му приредили банкет и сјајан дочек, као великом војводи. Г. Јовановић је доиста био у озбиљним тренутцима: новаца нестало, — још само толико, да одмах може отпутовати до жељеног меота. — Помисао, да ће честиги Срби, кад дознаду да је војвода Давидов проста варалица, иомислити с правом, да је и он варалица, доводила

на овај начин: учинити преотавку о овом догађају пред скупом овојих колега, који ће изабрати начин, на који да се прибави задоволење. — Но све је то спречила брза и беовесна радња г. Јовановића и место да га доведе пред овоје колеге, она га води пред суд правде, где, ако буде потребе, надати је се, да ће г. г. честити Срби из Трота чаоно и поштено посведочити изјаве г. Јовановића. О извршењу самог дела г. Јовановић испричао нам је оледеће : «7. т. м. око 8 и три четврти увече идући на вечеру чујем, глао из једне каФане са отворенима вратима мени познат,уз то још један други, где каже некоме: „ Немој да седиш до тог Николе варалице, шта ћеш с њим ?» Још на први глао, мени познат, стадох махинално као громом погођен; нешто ми се ускомеша у глави, окрену ми се цела улица, те неовеоно

Извршено дело, у самој ствари, неће бити добро само по извршиоца; но за друштво од неизмерне је користи. Та за Бога, нестало је једног паразита, који је на рачун друштва живео, убијао му углед а тиме и држави, упропашћујући му својом препреденошћу поједине чланове; јодног варалице и страшно поквареног човека. То је права истина о убиству Николе Милојевића." У допуну свега изложеног, саопштавамо читаоцима још и то, да је Никола Милојевић био родом из села Вакупа, ср. алексиначког. Још као дете показао се веома бистар и окретан те је тиме скренуо пажњу на себе пок. Кола Кнежевића из Алексинца. који га је узео у кућу и школовао неколико година. За ову доброту Никола је после 15 година — сигурно из