Policijski glasnik

СТРАНА 188

— Стој рођаче ! — зауставио га је старац, — не чини то! Јер како ћу ја свој грех откајати. — Па какав је тај твој грех? — Убили смо доктора камењем. Камењем смо га гађали. Па и ја сам бацио камен. — А је си ли га ти и погодио. — То не знам, нисам видео, где је камен пао. Али ипак гађао са.м. Ипак, рећи. да се они не кају, сувише је произвољно. Они кајање не показују. То је — тачно. Робијаш, као и многи људи, који страдају пре свега је горд. Свако показивање кајања, сажаљевање о оном што се десило, он бм сматрао као слабост, коју он не би могао себи да опрости , а што је главно коју му никад не би опростила робијашница. — А зар и ми не водимо строга рачуна о мишљењу и погледима друштва, у коме живимо. Младића Негеља, — који је извршио одвратно убиство, и кога су ми препоручили као најокорелијег неваљалца у целом казамату — тај »звер — убица" плакао је као мало дете причајући ми у четири ока шта га је довело до злочина. И ја сам га морао тешити као мало дете, давати му воде, гладити по коси теиати му. Сећам се забезекнутог лица једног од г. „службеника,« који је наишао на тај призор. — Шта сте ви учинили нашему Негељу? — питао ме он но том с чуђењем. Требало је видети Негеља, за оно неколико секунада, док је био службеник у соби. Како је гутао сузе, како се само наирезао, да би угушио јецање. —- Винемојте никоме говорити о „томе" — молио ме он при поласку, —■ јер ако у казамату дознаду смејаће ми се, с....! Вто вам често узрок »хладног спокојног и равнодушног посматрања® на иреступ. Није увек, да где нема трагичних покрета, узвика, — да тамо нема и трагедије. У стану једног интелигентног убице, ја сам обратио пажњу на велику слику, рад његов, обешену на највиднијем месту. Слика је престављала мрачан северни пејзаж. Мрке обисле јсле. На среди три камена наваљани један на други. — Како је то мрачан изглед? -— запитао сам ја. — То је пејзаж, који ми се урезао у памети ! На том месту десио се један трагичан догађај. То је био изглед онога баш места, где је домаћин заједно с другом, убио и исекао на парчета своју жртву. Шта је го ? Хвалисање? Или болесна жеља вечно, сваког тренутка, разгребавати затајану душевну рану, не дати јој да зарасте? Је ли хвалисање или казна, измишљена злочинцем за себе сама, та увек на погледу обешена слика.

Незнам, долази ли и кајање, али ужас и очајање од извршеног злочина, живе у души преступника. Не верујте чак ни њима самим, да су равнодушни ирема извршеном злочину. Василије Васиљев, који је бежећи убио свог друга и хранио се његовим месом, сматра се за једног од најспокојнијих и најравнодушнијих. — Чујте само, како он прича! Како је одсекао комаде меса и скувао чорбу с младом копривом, коју је метуо ради „укусности." — Ах, да се само нисам мора бојао! — с очајањем виче он, причајући и мени за „коприву" и чорбу од човечијег меса, — да се нисам мора бојао, иобегао бих на крај света! Мора се бојим.... Отишао би да ме не види нико ! Од себе би побегао! И какав ужас нред извршеним делом, звучи у гласу тога страшнога човека. Није узалуд он после преступа био сишао с ума. Не верујте »веселим« причањима о злочину. Често то долази од неумешности у питању. Нарочито,ако га ви запитате, »управо:" — Ајде, брале, причај како си ти убио? Тада ће те ви чути причу пуну хвалисања позирања. За ГЈолуљахова, убицу породице Арцимовића, у Луганску, причали су ми, да необично дрско и радо прича о свом злочину. С иодсмевком над жртвама говори о њима увек у „множини." — Господин Арцимовић спавали су тако, а госпођа Арцимовић ето овако. Ја сам их прво убио а после сам пошао да госпођу Арцимовић с њиховим дететом убијем. Госпођо ! велим јој ја... ит.д. Ја сам разговарао с Полуљаховом два дана, — истина с прекидом, одмором од неколик^ дана, — иначе не би живци издржали тако је »тежак" тај човек. Ја сам га питао пажљиво о целом његовом животу . трпљиво сам саслушавао све и најмање ситнице његовог детињства и младости, интересантне и миле једино њему, улазио сам у сваку ситницу у његовом животу. И када је после тога. дошао у причању до свог зверског злочина, у његовом ггричању није било ни „господина" ни ироничне „множине," ни ачења ни позирања. Ја нећу нигда заборавити то вече. Ми смо седели у двоје, близу нагнути један другом, он је говорио тихо , чисто као да се бојао, да не чује још ко ту страшну причу, — и није му ишло од руке то страшно причање. 0 неким појединостима било му је тешко говорити. Њих је он увек прећуткивао у својим „веселим" причањима о злочину! Истина и јесу појединости! Ја сам осећао да ми се почиње све окретати пред очима. И само још један тренутак, — и ја ћу пасти у несвест.

И једино жеља, да се не покажем слаб, пред робијашем задржала ме је да не викнем! Воде! (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ВЕЧИТИ НЕЗИДОВО/БНИК — слкка —

Писар Р. познат је међу својим друговима као исправан, способан и вредан чиновник. Радио је на кривицама. Готово увек натмурена чела, уливао је сељацима више респекта но други писари. У говору отсечан, у испитивању ладан, пун такта, н невољно је код наивног света о себи створио »рђаво« мишљење. И кад би се нашалио с ким, шале су испадале на први ггоглед грубе. Вило је то год. 189.. Седео сам за столом и прегурао нека акта, по којима сам имао да дам обавештења вишим властима. У ходнику подиже се на један мах жагор. — Не можеш сада. Причекај мало! Чух где служитељ изговори. — Море, пријави ме одмах г. каиетану. Ствар је врло хитна! — Причекај!. . Зазвоних. — Пусти тога што хоће к мени... Служитељ се иовуче и пропусти унутра газда Павла Јовића, познатог парничара и наметљивца свима капетанима; човека, који је ваљада до сада утрошио три зобнице таксених марака на жалбе и разне молбе. Код своје куће устројио је деловодни протокол. Ако не би убрзо добио какво решење, он одмах ургира обраћајући пажњу властима, како је под тим и тим датумом молио то и то, и до сада — ништа! И ако нису били ангажовани његови интереси у појединим приликама, он ипак пише, доставља, интернелише, интервенише и т. д. Ако се не задовољава извештајима он пише непосредно г. Министру, држ. Савету, Начелству окружном и све то у један исти мах. Не добије ли и тамо задовољеља, он преко новина управља јавна питања на г. Министра, Народну Скупштину и јавно мнење. Нема дана кад не дође до среза. Мој претходник, предајући ми дужиост, обратио ми је пажњу и на њега. »Загорчаће вам часове које бисте могли у миру провести, г. Колега!" — с уздахом је завршио мој претходник слику и биограФију газда Павлову. Чим се на вратима појави, ја га одмах познадох. Јога од врата поч> о је да се клања. Уозбиљим се... — Ја сам Павле Јовић, шпекулант из II. — Мило ми је... — Дођох до Вас да се упознамо. — Мило ми је... Он ућута. Ућутао и ја.