Policijski glasnik

ВРОЈ 28.

У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 11. ЈУЛА 1904.

ГОДИНА VIII

1/јГ> ОСО С0О С/УЗ С СГ> ОУ> СОО СДО ОбО ООО С.ОО СО»3 С»00 С.ОО 060 ОбО ооо ООО 0,60 С<60 050 с-со 050 с/уО сло СбО С/5С ООО О&О с-со 050 ОјСГј 050 соо сло СЛО С/уО С/уО СЛО сло 060 Сбо 050 сло ооо СЛО 050 ОбО ПОЛИЦИЈСКИ ГЛДСНИК СТР5ЧН1 ЛИСТ ЗА П0ЛИ1Ш БЕЗБЕДИОСТИ И АДМИНИСТРАНИЈУ ПОЛИЦИЈСШ И ОПШТИНСКИХ ВЛАСТИ

(У?0 Сбо СОО С»УО СОО с /?р С<СК> ОјСЛ. соо ССО СОО С/уО СбО 050 СбО 060 СбО сло соо ссо ССО СЛО сло 050 СЛО СбО ссо ССО' ССО 050 СЛО 050' ссо сло ССО СЛО СбО' ССО Сбо С/ЈО ссо СбО 050 ССО с/го ссо С/20 СУ90 ос/

7РЕХ7ЈЕ ОДБОР МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЕИХ ДЕЛА

УУР УУР СОО с<50 СбО 050 050 ссо- СбО ОСЈО СбО СОО СбО СбО СбО' СбО С&О с/у: ОСО ОУ 050 ОУ- ОбО 050 ОбО ооо С/У- О&о СуУР ОУ. Обо ОУ 060 С/ У 050 осо с//. ОУ. ОГХ". ОбО' 050 О^о О&о Обо 050 060 050 »ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК 18 излази једанпут недељно. По потреби биће и ванредних бројева. Претплата се шаље »Уредништву Подидијског Гдасника* иди дотичним окружним и среским властима, иди иапошти. Ценаје листу: чиновиицима, званичницима, општинским писарима и осталим зраничницима у опште, годишње 12, полугодишње 6 динара. Гостионичарима и механџијама годишње 16, полугодишње 8 динара. Жандармима годишње 8, иолугодишње 5 динара, ну ови се но овој цеии могу претпдатити само нреко својих командира полицијских односно пограничпих одреда. Наддештвима у оиште 20 динара, на годину. За иностранство: годишње 24, полугодишње 15 динара. Поједини бројеви »Полицијског Гласника« не продају се. Рукописи не враћају се.

О90 ОУ. 050 осо ОУ 0<у0 050 ОУ ОУ ОУ 060 050 060 050 Обо ОУ ОУ 050 ОСО ОС^ ОСЈО ОУ ОУ ОУ О^- ОУ РУГ О^ ОУ ОУ- С/У ОУ; С/У. ОУ ОУ ОУ. (V/- ОУ ОУ ОХ. О/У. С/Л /ур ОУ УХ -/^оур

СЛУЖБЕНИ ДЕО Његово Величанство Краљ Петар I., благоволео је, иа предлог Министра унутрашњих дела, поставити: за комесара београдске савске полиције, у рангу писара прве класе Управе града Београда, Тихомира Миланковића, писара треће класе Министарства унутрашњих дела, по потреби службе. Из канцеларије Министарства унутрашњих дела, 9. јула 1904. г. у Београду.

ЕКОНОМСКИ УЗРОЦИ КРИМИНАЛИТЕТА иетормјеко «критичка етудиЈа о криминалноЈ ети^ологи^и.

Јозефу бан-Цану (нАСТЛВАк) Мео-спиритуа,лизам у Францус^ој Извесна група криминалисти у Француској, чини средину између старе школе о слободној вољи и еклектизма. То су нео-спиритуалисте: Жоли, Проал, Гијо и Риан. Хенри Жоли, проФесор у Сорбона, третира питање о криминалитету у овим својим делима: Злочин, Криминална Француска и Борба иротив злочина. У свима овим делима, а нарочито у Криминалној Француској, писац тврдо верује у постојање слободне воље, али у исто доба допушта да слободна воља може понекад бити огранпчена, па и сасвим поништена. Што се тиче Фактора економских, иисац им признаје велики утицај на криминалитет. У своме целу Злочин и Казна, Ауј Проал брани енергично постојање слободне воље, али не искључује акцију ни осталих Фактора. Једна глава овог дела, под насловом Злочин и Беда, посвећена је нашем питању. И ако писац признаје да је утицај беде на злочин неоспоран, ипак додаје да је врло мали број злочина који су извршени искључиво под овим утицајем. Од свију дела нео-спиритуалистичке школе најбоље је, нема сумње, дело Ан-

тонија Делтијана под насловом: Узроци Злочина (Бујенос-Ајрес, 1892). Пошто је скунио и озбиљно прокригиковао сва важнија дела у данашњој криминалној литератури , писац изводи овој закључак. — Злочин је феномен асихолошки; асихологија злочинца не разликује се ни уколико од асихологије нормалног човека; го је услед своје соаствене грешке што злочинац аада аостеаено у злочин. Школи спиритуалистичкој нрипада још н Карол Вригт , који сматра злочинце као жртве њихове психо -Физијолошке организације. — То су, вели он, ненормална би/га, која врше злочин у свакој бредини и аод овима ириликама.. У сваком случају, злочинац је биће које није достигло своје аотауно савршенство ни са гледишта интелектуалног. Али и човек, са аотауно развијеном свешћу, може бити одвучен у злочин својим иотребама и. средином у којој живи. У овом случају злочин је резултанта аотребе којује немогуће задовољити обичним животом, било што је интелектуална организација врло слаба, било што је аотреба одвеК велика. Испитујући утицај економских ирилика на криминалитет, Вригт је дошао на генијалну мисао да испита однос између злочина и опште организације рада. — У развитку рада, вели писац, разликују се ове три уза^стопне Фазе : рад помоћу робова у старом веку, помоћу зависних (неослобођених) људи у Феудалном добу и, најзад, данашњи систем наднице. За време прве две епохе, положај раденика био је мизеран. Злочин у овом времену био је у толикој мери општи, да би питање о извесној класи злочинаца било по све илузорно. За време владавине Хенриха VIII. број погубљених злочинаца попео се на 72.000. Готово цео народ био је огрезао у беду, сиротињу а делом и у злочин. — Мало по мало побољшавао се положај раденика, док Француска револуција није изгладила и последње трагове Феудалног система. И ако је данашње стање слободног рада побољгаало у мгтогоме положај раденика, ипак беда није сасвим

изгната из друштва. Она је само потиснута у редове оних, који нису у могућности да узму учешћа у користи од побољшаног рада. То је, дакле, круг најсиромашнијих из кога се лиФерује криминална војска. Јасно је, према изложеноме, да и данашња организација рада, по Вригту, није потпуна и савршена. VIII Статистичари Досадање наше излагање, као што смо видели, односило се на питање о криминалној етијологији. Али, има једна група одличних научара која је, без обзира на криминалну етијологију, изучавала криминалну активност са гледишта морала. Ову групу научара ми смо назвали статистичарима, јер за предмет својих истраживања узимљу статистику морала. Криминална статистика поникла је у Француској и Белгији као одељак статистике морала између 1825—1830 год. У своме делу 0 систему социјалном и законима који њиме уарављају (Париз, 18 58 /ит.и-. проФесор права у Бриселуи отац криминалне статистике, третира развитак моралних и интелектуалних особина човечијих, као и развитак наклоности ка злочину. Истражујући Физичке законе који управљају моралним редом, Кетле вели, да је „обичан човек" обдарен извесном наклоношћу ка злочину (као год и наклоношћу ка браку, самоубиству и т. д.) У току свог даљег излагања, гшсац испитује утицај спољних Фактора на ову моралну склоноџт ка злочину, проучавајући, ради овога, утицај климата, пола, доба сгарости и економских прилика. — Беда се, тврди писац, сматра уопште као један од највећих узрока злочина. Однос између економских прилика и криминалитета у Француској и Холандији, мећутим, показују нам, да најсиромашнији крајеви производе најмањи број криминалитета. Да би се разумело ово тврђење Кетлово, трсба знати да је у њему реч о апсолутној беди. Посматран са гледишта криминалитета, један предео не може се