Policijski glasnik

БРОЈ 46

% \

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 35*

— Хоћу, хоћу, стара! — Ех, Бог ти платио... — и баба извади из недара једну дуњу и остави је на сто. — Ово за твоју снашу... — Хвала ти! Баба се удаљи а ја прибележих што ми је било потребно. * * * После неколико дана био сам у М. Пошто сам посвршавао послове, уиитам председника о ку1>и Радована II. Он ми рече да су људи врло вредии, поштени и угледни у околипи. Ја му тада рекох, шта ми је испричала баба о њима. — Истина је, да међу њима сада влада завада али ће и то лећи кроз који дан. — Како? — Од пре 3 — 4 месеца старији брат, Радован почео је да облеће око Јеле, а она Богме иије од раскида. Њихови чешћи састанци пали су у очи млаћем брату те овај прекори Радовапа. Радован се наљути, те из тога изађе на велико. Сва1;а обузе целу кућу. Прекјуче је Јелу иснросио један младић из 11. и кроз две недеље води је својој ку1 )и. 11адам се, да 1>е се и у кући Радовановој повратитп мир. — А Шивка? — Та живи само од врачања. Толико сам је пута кажњавао па не помаже... — Ајд'мо те њепој кући! Поведи и два присутника. Извршисмо претрес. Шта нисмо тамо нашли : И коњске зубе, слепе мпшеве, неке траве, сумпора, карте и рпу старих жепских ствари : сукања, блуза, кошуља. Али од свега тога моју је пажњу највише привукла једна половна, мени врло.... врло иозната, сатенска блуза. Голубац, 1904 год. н. Ђ. Вани*

О Д Е у Б Н Ц А*)

Малена, веома уљудна собица. Код прозора, седи старац шије, и зунзори неку црквену песмицу. При нашем улазу, ми смо с доктором Л. обилазили казамат, Дуе и домове »слободњака,« робијаша који не живе у казамату, — при нашем уласку, као што рекох, он устаде и поклони се веома учтивио, не као што осуђеници чине, и рече: — Молим Николај Степановић! Молим Г осподине! Доктора Л. кога су сви робијаши чисто обожавали, због његове доброте, он је знао. Ми смо сели нудећи и њега да седне. — Не, благодарим покорно. Не узнемиравајте се. — Та седи, стари. — Не, не, не мојте. Благодарим. Старац је био необично симпатичан, уљудан и побожан. Говорио је тихо, некако добро, смешно помало тужно, помало као да је нешто скривио. — Насељеник, шта ли?

*) Из Сахалина од В. М. Дорошевича.

— Не, нисам. На насеље ја не могу изаћи. Ја сам на вечиту робију осу1)ен. Мене по правилу не би требало ни из тамнице никако пуштати. Такпа је казна прописана, само за један злочин. А због чега си ти ? — За родитеља. Оцеубиство сам учинио. — А јеси одавна на робији? — Петнаеста је већ година. — А колико је теби година? — Шесет и једна. — Тако, значи када си то учинпо, теби је било ... — Близу педесет ми је било. — А опу колико је било? — Оцу је било близу седамдесет. Старац од педесет скоро година убија седамдесетогодишњег оца. Каква чудна и пеобична трагедија. — Како то? Загпто? Старац нониче, заћута, уздахпу и тихо рече: — II говорити је срам. Али вама Пиколај Степановић могу све рећи. Одапно је то почело, — још из младости. Ето одкуда. Бесрамник је био велики мој родител>. Мој је грех велики, али се не кајсм. Како хоћете тако и мнслите о мени ! И он је говорио тако мирно и смерно: да је убио оца и да се не каје. — Одавиа се то почело, мој господине, још како су мене оженили. Били смо сељаци, живели доста добро, најамнике смо чак држали. И Марија ми је драга била. Марија се покојница звала, Бог јој дао царство небесно, и вечни покој. Кућа као што рекох домаћинска, живели смо, да не може бити боље. Покојну Мару сви су заиолели у кући. Требао сам ја још тада да обратим пажњу на то. Отац је био необично добар Мари. У варош оде, свима дар донесе, а Мари нарочит. Пије на добро, код нас сељана, кадајесвекар много добар младој снаси. Не иде. А зар сам ја тада нешто знао! Гледао сам, и радовао се, што се Мара тако добро прилагодила кући, и што је воле. Али почело ми је падати необичио у очи, што је отац тако много љубазан према Мари. Био је тако добар, тако добар! А био је тако строг старац, да нико није смео писнути. Лежим ја једиом у изби, уморио се, легао да оданем, — тек чујем Марин глас : »Зар је то могуће баћушка?« Ја кроз деру гледам. Истрчи Мара на двориште, а за њом старац. Мара бежи од њега, а он за њом. Смеје се. А, — вели, — ухватићу! — А, ухватићу! Кад је Мара побегла, а он пас стоји, гледа за њом и смеје се. Тада ми се све окренуло око мене. Уђем у кућу, зовнем Мару, па дочепам конопац. »А то ли ти знаш, — велим јој; бестијо? С оцем си нашла? А оиа паде пред ноге, обливајући се сузама. Он, вели, — Аљоша, ништа. Он тако. (< Стидела се да каже, због чега он пристаје за њом. Мазао сам је коноицем и мазао. Одем и оцу. „Тако, и тако баћушка. Одели нас. Живећемо сами. Лежећи данас у изби ја сам се на то решио...® Ја му нарочиго номињем избу. Намрштио се старац. »Мало ли се шта ти, вели, по изби ваљајући се,

штене једно, можеш решити. Кућа — пуна чаша. Сад ћу ја због тебе, таку красоту рушити ! Види ти њега шта је наумио подлац ! Одлази ми с очију ! И од тада отпоче се. До1)в Мара из поља, — модрица преко модрице. »Ко те то био питам.® — Баћушка, одговара грцајући у сузама. Ја к њему: „Пе иде то тако оче! к — Он мене за косу. Ти, каже, — мене да учиш ! Сви сте ви, — вели, — ленштине! И Мара је твоја таква. Добром и милошћу нишга се не може са вама, — онда чекајте да вам покажем како ја умем. Радпћете ви код мене!" А да му кажеш у очи, шта то радиш оче, не иде, туђп су ти људи, раднпци, брука. И текао је тако живот. Шта је робија! Ништа, господо моја, робија није према, томе. Били смо покојну Мару. Сградалник је била, живи мученик! И отац бпје : зашто бега сд њега, и ја биЈем од зла, све ми се чини, да је и она крпва. 11 тако је то трајало двадесет година! Бечита робнја! Старац се окрену и утре сузе. Глас му је дрхтао од узбуђења. Због Маре ме Је Господ Бог и казнио. Због ње ја и иосим свој крст који сам заслужио. И мучим се, као шго се и она мученпца мучила. До саме смрти покојница није признала. Стидела се да призна. Ти Љешенка, не мисли, ие мучи себе. 1>аћушка је само строг, он то због иосла само кињи. Ти не мисли.« А сузе је троструке обливају. Бијем, да из иамети изађем, — а она ни да јаукне, зар невини тако трпе! У сузама грца, а непресгано говори: „Лешеика, не мучи себе , не мисли. к Зими ноћу лежим у изби, — отац не спава, чујем како не спава, мешкоља се. Сна нема. 11 ја не снавам. Мара не спава и осећам како дрхти сва. Извините, устане куда да пође, чујем и отац како се полако извукује из постеље. „Куда,нитам, — баћушка?« »А шта се тебе то, вели тиче? Знаш да лупежи не снавају, и да се луњају, могу нам још избу заиалити. Треба видеги!" — »И Ја ћу с вама баћушка!« »Лези!« — вели сам ћу ићи. Звона су код нас у село возили. Он остаде код куће, не по1)е да помаже : »Идите, — вели, — ви помогнитс и возите, а мене нешто трбух боли. Одосмо, сви гледају и подсмевају се. Јасна ствар... — Зашто јасна ствар'( — Гатка има код нас сељака. Чим »снахач к иочне помагати, неће се звоно ни сместа маћи. Дошао сам кућп. „Што баћушка, — питам, — не пође с нама да превлачимо звоно/ Само нас брукате!" 11амрачи се старац, тамиији од ноћи дође: »Ти каже, не смеш ми више глуиосги говорити Јер ћу сиодбити мотку, па ће бити чуда ! Казано ти Је да ме трбух боли." — Какав трбух! 'Просто се бојао, да га народ не отера од кола: »Федулић, знаш како је, иди; нпЈе то твој иосао." Јер ми своју бруку нисмо могли сакриги. Цео је свет знао. Срамога! А мене већ синчић Николица ирираста. (Јве разуме. И какав је старац оио! Бећ Мара скоро баба постала, тако смо Је упроиасгили, он све но староме. П док Је нисмо у гроб отерали, грех је траЈао. Старац се Једва уздржао од суза. Дуго је ћутао, док се оиет ирибрао и продужио^