Policijski glasnik

СТРАНА 358

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК

ВРОЈ 46

Снажан је био старац. Смејао се по неки пут: „ Мени би било време опет да се женим." Умрла Мара, остадох удовац, а дошло већ време и Николу да женимо. Узели смо младу из добре куће, красну женицу! И шта мислите шта је стари пас опет наумио? И старац пљуну с одвратношћу. Сав је дрхтао од узбуђења. Зар није пас? Гледам оде у варош, свима донесе дар, а Насти особито: »То, вели, теби паметнице, да слушаш деду!« Гледам, плаче Наста. — За што? Питам." — „А, тако!" вели. И само грца у сузама. Пазим, и куда она макне, ето ти тамо и њега. Видим ја, да он и с Настом мисли своје да продужи. Страх и ужас, господо моја, обузео ме, мозак ми се завртео. »Шта је то, мислим се, зар ја целога се живота мучио, па сада то исто и мој Никола да дочека? Па зар неће томе краја бити?« Гледам, све што даље, све се више привукује Насти. Тада ја откријем Николи, све, шта је са мајком његовом било. Плакао је сирома и плакао. »Слушао сам, вели, да се то за нашу ку}>у прича, али нисам веровао.® — »Сад је доцкап, рекох, жалити оно што је прошло, већ треба пазити на Насту.« Дуго смо мислили, шта дарадимо? Да се одселимо куд?! »Видиш, каже, шта су они намислили!" „Ја сам те, зар за то, залуд хлебом хранио и појио, — оОраћа се он Николици, моме, — да ми се тако захвалиш? Знам ја чије је то масло. Свему је томе крив онај матори угурсуз. Али, гледајте, док сам ја жив, нема од тога ништа, па макар изгинули. Ја не дам да се моја кућа разори! Видимо да нема другог енаса, већ гледати. да се што не деси, недопустити. И отпочели смо пратити га свуда. Вила је жетва. Наста је жела одељено, једну њивицу у јарузи. Вила је тако једна мала Јаруга. Дођем ја једпом кући. »1'де је отац? 11 — питам. »Отишао!« — кажу ми. Мене чисто нешто текпу. Ја онда к Николи. „Ајдемо Пикола, велим му до њиве у јарузи, нема оца, није добро.« Потрчимо ми. Кад тамо, он се хрве с Настом. Коса јој расчупана, кошуља подерана, брани се сиротица. »Стој ! (с — вичемо ми. Када нас виде, затресе се од зла и злобе. А шта хоћете ви ту угурсузи?" Мени се смрче нред очима. Наста стоји ту у подерано.) кошуљи, —■ срам! „Писи угодио старче, — велим му ја, није тп то Мара!" »А! Ти хоћеш опет да ме учиш?! Целог века ме учио, па и сада! Напоље &з моје куће несрећо једна! Чудпа ми чуда, твоЈа Мара? Дроља је та била, с целим се селом вукла, па си сад мено напао! НикоЛа и Наста нек остану а ти напоље из куће!« Па изману мотком на мене. Не памтнм кахо се деси. Сподбих мотку из његове руке, па ио глави. Он поклечс, а ја за гркљан. Сећам се само, да се сав тресао. И био ми је тако мрзак, и тако гадан. »Куцнуо ти ]е. — рекох,старче час!" Нећу више, каже, Аљоша!« »Треоао си ти раппје старче мислити!" — и стискох за гушу,.. Сч'искао па држим. Држим, а сам нити што впдим, нити знам. Тек када ме Никола ноиукао за рукав, ја сам се осветио. »Тата, каже, ви сте деду удавили."

— Но. а јесте ли ви поротницима, све тако испричали? — Не, а зашто. А, ја нисам никако на суду ни признао. — Зашто ниси призпао, и казао све? — Та, како да вамкал%ем? Прво што сведока није било. »Нисам па нисам.® А друго бојао сам се да не унлетем Николу и Насту. Људи млади, они треба да поживе, а моје је већ прЉло после... таку бруку причати пред људима... — А син твој није никаква удела имао? — У томе што сам ја учинио? Не! Видео јест, али сам ја убио. Сад би казао, да је. Они су сви помрли. Наскоро после моје осуде, умро је Никола, па за њим и Наста... Свн су помрли, једини ја што сам још остао! — осмехпу се тужно старац, и молим се за Марину душу. Мученнца је. јадница била!

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињена су нам ова питања . I. Једаи општипски писар иита: а У нашој општини постоји државна скела па реци Морави, за предаз из округа пожаревачког у округ смедеревски. Скела ова мздаје се цод закуи, и који год хоће да се њбме иослужи, мора да пдаћа извесну таксу. Многи сељани ове општине имају непокретног имаља у округу емедеревском, која сами зирате. Кад пукне нролеће и настану тежачки радовп, оида сопственици овпх имања прелазе Мораву газећи пли на колима, где нма бродова спрудова —, а где ових нема, ту се служе чамцима. Чамци ови овојина су појединаца. а опп много пута, превозе сем своје чељади и раденике и друге своје суседе са имањем, не нап.1аћујући, за тб, никакву таксу. Због овога превоза, много се пута израђа спор и тужакање између закупца скеле и ових соиственика чамаца, јер закупци скела тврде, да се нико не сме превозити ван скеле, а још мање да превози и друге на штету њихових интереса, а сопственици, оиет, чамаца тврде, да они могу и сами прелазити на својим чамцпма у своја имања, па превозити и друге, наравно, беснлатпо. Како у овоме смислу додазе и тужбе општини, то је нотребно да се зна: а, смеју ли приватни држати чамце за своју личну потребу, под којом разумем превоз њихове чељади и раденика; б, с.меју ли бесплатно превозити и друге људе; и в, морају ли плаћати секлеџији — закуицу — какву таксу за случајеве нз а, и б. Мо.ш _се уредништво, за иотребно обавештење 110 овом." — На ово питање одговарамо: Впсочајша уредба о скеларини на Морави, Колубари и Ибру, од 17. фебруара 1855 год. КВБр. 15 3. СВр. 8 6, између осталога, садржи и ово наређење: „Примјечаније: 3. Селама,

која њиве и ливаде своје с друге стране Мораве имају. слободп^ је чунове држати, и на њима на земљу своју прелазити, нити су за то што арендатору плаћати дужна; но иста села неће смјети на уштрб ползо арепдатора никога другога превозити, осим они, који ради обдјелавања своји' њива' и лпвада, превозити пуждавају се. Која, пак, од овн села' не буду ктјела чунове своје држати , а она ће обвезна бити, прописну таксу арендатору плаћати." Као што се из овога види, олободно је држати чамце за нревоз и ван скеле, па је слободно на њима превозити бесилатно и бне, који прелазе преко Мораве ради обделавања својих имања, а међутим немају својих чамаца. За све, пак, ово, арендатору — закупцу не нлаћа се никаква -гакса. II. «У старом закону о панађурима, од 4. Фебруара 1 80 5 год. у чл. 8. стајало је овакво овлашћење за комесара: а Ко.месар у расправљању спорова и казњсњу полицајиих исгупа, на паиађуру догодивших се, нма ону власт, која је дотичнпм законима дата месној полицајној власти." Ирема овоме, његово право кажњавања, било је чисто и јасно. Нови закон о панађурима и недељним пазарпим даиима, од 1. анрила 1 902 год., н измене овога од 18. Фебруара 1 90 4 год., ие садржи оваку одредбу. Он о праву и дужпостима комесара вели ово, у своме чл. 1 4-ом : « дужности су његове, сем опе одређене у чл. 11. овога закона, да пази, да се све врши по овОм закону што је прописаио, да даје потребна упуства и обавештења трговцима, који то траже, а нарочиго да води бригу о реду, личној и имовној безбедности, и да у онште прати целокунан рад на панађуру, па да о свему томе подноси извештај Миниотру народне привреде." Навикнути на ранија права по закону о панађурима, да кажњавају све иступе, који се на панађурима догађају, извесни комесари покушали су и сада да то право себи присвоје, алн су првосгепени судови ништиди њихове одлуке налазећи да они ннсу надлеЈкни да суде никакве иступе, који се на панађуру догоде, сем олучајева из чл. 4 и 5, за којо су, као спецнјалне, нарочито овлашћепи помеаутим члановима. После овакога гледпшта судова настајо питање: на какав ће начин комесари одржати ред и личну и имовну безбедност на панађурима?! Моли се уредништво да изволи изнети своје мишљење : да ли је гледишге првостеп. оудова правилно или не." — На ова питања одговарамо: За извиђај и суђење истунних кривица, које су побројане у III чавти кривичнога закона, у редовним приликама,; постоје, по §. 4-а полицијоке уредбе, полицијоке и оиштинске власти. Према овоме, никакве друге власти не би биле надлежне за овај исти пооао, ако нису нарочитим законима на то овлашћене. Дрзкећи се овога правила о надлежности власти, ми би морали признати, да комесари панађура, нису били новим законом оиако јаоно и чисто изједначени у правима оа редовним полицијским властима, као што је то било у чл. 8. старога закона. Али, ако у опште потражимо прави задатак њихов на панађурима, ми га морамо наћи