Policijski glasnik

БРОЈ 4 и 5

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 35

жена, и да се напоље није нигата могло видети. 11 »Шао ми је што се са вашим погледима не слажем господине Меласе,® рече он. »Ја баш и немам намеру да вам допустим да видите околину кроз коју се возите. Можда би било прилично незгодно за мене, кад би ви могли наћи пут, који би вас још једном довео на место куда сад идете,® »Као што можете замислити мене је овакав говор потпуно изненадио. Мој сапутник је био веома јак и широких плећа млад човек, те и не узимајући у рачун оружје, нисам имао никакав изглед на успех у борби са њиме." м Ваше је понашање веома чудновато, господине Латинере«, промуцах ја. »Ви ваљда појмите да је све ово што чините, противно закону. к »Изгледа без сумње доста слободно" рече он«, али ми ћемо то накнадиги. При свем том, морам вас опоменути, господине Меласе, да ће те се наћиу врло незгодној ситуацији, ако ноћас ма у које доба покушате да дигнете ларму или учините, ма шта, што је противу мојих интереса. Молим вас, да запамтите, да нико не зна где се ви налазите, и да имате у виду да сте у мојој власти. »И поред све његове мирноће огледала се јасно претња у његовим говору. Ја сам седео, ћутао и чудио се разлогу који га је руководио, да ме на овако чудноват начин одведе. Ма шта се догодидо, било је саевим јасно да нема никакве могућности да му се одупирем, и све што могу учинити, то је да чекам и видим шта ће се даље догодити. »Скоро смо два часа путовали, и никако нисам могао сазнати куда идемо. По некад се под точковима осећало камење, што је зиачило да се преко калдрме возимо, понекад пак кола су глатко ишла и изгледало је да се преко асФалта возимо, и изузимајући ту разноврсност није било ничег другог што би ми могло помоћи да сазнам где се налазимо. Застор од хартије на прозорима заклањао је продирање светлости, а на предњим прозорима од кола беше спуштена густа плава завеса. Седам часова је прошло кад смо се из Пал-мела кренули, и мој часовник показиваше да је пет минута до девет кад смо се зауставили. Мој сапутник отвори прозор и ја опазих низак сведен улаз, а над капијом је висио Фењер. Кад сам изгуран из кола, капија се отвори и ја се нађох у дворишту; алеје и дрвеће једва се распознаваху при уласку. Да ли је ово било какво приватно добро, или обично сељачко имање, не бих био у стању казати. »У унутрашњости је горела ламиа уоквирена разнобојним сгаклима, али је много била заврнута, да се једва могло распознати, да је салон прилично велики и зидови искићени сликама. При нејасној светлости могао сам разпознати да је личност, која је капију отворила, омалена и гадног лика, средовечна и погурених рамена. »Је ли ово господин Мелас, Харолде? к рече он. »Да«.

» Добро је извршено, добро је извршено! Ја мислим да се нећете срдити, господине Меласе, али ми нисмо могли без вас ништа учинити. Ако се часно будете према нама понашали, онда се нећете кајати, али ако покушате да нам подвалите, онда нек вам Бог буде у помоћи 1 '. »Он је говорио набусито и нервозно, пропраћајући свој говор испрекиданим заједљивим смехом, који ми је уливао све већи и већи страх® »Шта желите са мном?« запитам ја. »Само да поставите неколико питања једном господину из Грчке, који нас је посетио, и да нам саопштите његов одговор. Али само пазите да не говорите више на што вам се нареди, јер ћете у противном врло рђаво проћи. свршиће се С енглескога Мих, А. Рашковић

ИЗ СТРАНОГ СВЕТА Сен Лазар. — Женски затвор у Паризу Сен Лазар постоји као затвор од 1792. године. Удешен је за 1.200 осуђеника, а по потреби може примити у себе до 1.600. Најмањи број становника те куће чине притворенице, које су под истрагом; оне су истина на бољој храни и у бољем оделу, али су подвргнуте истом домаћем реду, као и осуђенице. Осуђенице се деле на две трупе; на оне које су у затвору због преступа противу личне и имаовне безбедности, и на проститутке, које у Сен Лазар шаље полиција »административним путем", без великих судских претреса. Ова последња група куд и камо је многобројнија, и разликује међу собом два дела: рано покварене девојке испод шеснаест година, и ветеране у својем „занату к , сталие госте, у Сен Лазару, кога називају својим »скровиштем«. Све су четири групе строго одвојене једна од друге. Свака има засебне »станове® са својим собама за болеснике, засебне сале за рад и засебне надзорнике. Само је туга општа. Сви ооуђеници морају да раде. У високим светлим, цигљом патосаним салама. на сламним столицама са правим наслонима, погурене осуђенице шију од раног јутра под надзором једне милосрдне сестре из реда Марије — ЈозеФа, која на своме високом пулту држи отворену књигу и вредноме скупу чита моралне приче. Кад је неки пут добро расположена, она им чита и по какву веселу анегдоту или какву авантуру са грубим заплетима, који се допадају рудиментарним душама њених слушалаца. Све раде већ и за то радо, што једна четвртина од продајне цене израђенога предмета припада њима, и допуштено им је, да овда онда могу купити мало вина, чоколаде или каФе за млеко. Та су им иредовољства и сувише добро дошла, јер им је храна више него мршава. После пет часова рада осуђепице иду једна за другом редом на »јасла«, где добивају по пола лонца водљикаве чорбе и 700 грама црнога хлеба. Са тим и једним јединим ручком, морају, да проведу цео боговетни |дан; а ручак им се састоји из једне чи-

није поврћа и дваиут недељно из нарчета печенога меса. Тај ручак све морају ћутећи јести. Ни при раду, ни ири шетњи под дрвећем, не смеју да разговарају једна с другом. Кад је писац ових редова, у пратњи једнога чиновника ушао код њих за време ручка, видео је неколико жена, како седе на клупама окренуте леђима столу. Он је мислио, да су те жене кажњене постом због буди каквих грегаака, али се преварио. То су биле прождрљивице, које су исиразниле свој тањир пре но све друге, и морале су се тако окренути, да не би из зависти проговориле коју реч. Па ипак за то није мир у томе кругу. У дну седи једна калуђерица за хармонијумом и свира, а прати је женски хор, састављен опет из осуђеница. Оваке вегатакиње имају да захвале своме гласу што се мало боље поступа с њима и обележене су црвеном траком у коси. Са тим скромним накитом оне су много више горде но какве принцезе са дијадемама; то им је као нека одлика, а нарочито им ласка, када недељом певају у цркви на хору уз оргуљу. Док је посећивање цркве било обавезно, многе су се опирале тој заповести, тако да су често на то силом примораване. Пре неколико година иостало је посећивање цркве необавезно. Од тада неће ни једна изостати да на глас звона не жури у цркву, где је из свегатеникове придике свака научила, да нема боље васпитачице од слободе. Недељом имају сем цркве и других олакшица: кућевни закон не примењује се са свим строго као иначе, рад траје само неколико сати, шетња по дворишту на лепом времену продужује се. У оба случаја надзорнице затворе једно око или једно уво, када осуђенице шапућу међу собом. Готово се увек кришом добаве и по које новине, ради забаве. Жудно се пружају све руке за хартијом, која им доноси вести с поља, и која их варљиво заноси мишљу, да још нису сасвим одвојене од целога света. За политику су, одавно, хладне; преко вести о уметности поглед им без пажње прелета, Али за то их веома раздражују вести о несрећним случајевима, злочинима, полицијским иступима, а нарочито још вести и извештаји са судских претреса. Те рубрике читају поиајпре, и ретко без огорчења. Те изгнанице не знају ни за какве обзире. Сонствена несрећа отровала им је душу љутњом, и пошто кривицу других мере преме својој »невиности", у случајевима иеверства у љубавника, кад ривал убоде другога ножем, или у тима сличним случајевима. Ипак им се најжешће узбуди крв, кад поротници ослободе као невину матер за убиство детета. У »скровишту срама« никога не извињује злочин те врсте, толико је јак тај матерњи инстинкт. Све жене, како најпоквареније, тако и најчеститије, везује та приврженост своме породу. И сама проститутка поноси се дететом, јер осећа, да је оно уздиже и даје места у друштву, да јој оно ствара човечанске дужности. Тај је осећај таман и једва да јој долази до чисте свести, али он има корена у замагљеној савести,