Policijski glasnik

БРОЈ 44.

У ВЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 6. НОВЕМБРА 1905.

ГОДИНЛ I.

ПОЈШЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕКИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА .ПОДИЦИЈСКИ ГДАСНИК" излази једанпут, а према потреби и више пута недељно. Претплата ее полаже у напред, и то најмање за пола године, код свију полицијеких власти, и износи: 20 динара на годипу за државна и општинска иадлештва, а за све друге претплатнике у опште 12 динара годишње За иностранство: годишн.е 24 , нолугодпшње 12 динара у злату. Иоједини бројеви ,,Полицијског Гласника" не продају се. Рукописи се не враћају

СЛУЖБЕНИ ДЕО Указо.м Његовога Величанства Краља Петра I., на предлог Министра унутрашњих дела, решено је: да се Бориславу М. Миленковићу, писару друге класе начелства округа крагујевачког, уважи оставка. коју је на државну службу поднео. Из канцеларије Министарства унутрашњихдела, 18. октобра 1905. г. уБеограду.

СТРУЧНИ ДЕО

ЈЕДНА ПОГРЕШНА НАДЛЕЖНОСТ

(НАСТЛВАК) § и. Иа и онда, када инциденат може бити предмет решавања и административне и судске власти, десиће се често да ће заинтересовани појединац морати ићи пред прву од те две власти. Узмимо, да то покажемо, пропис из § 466. грађ. суд. пост., став први. По њему, полициска власт је дужна да позове дужника да сам означи ствари које ће се пописати, и тек ако дужник не би хтео учинити употребу од тога права, власт ће оама одредити добра за продају, пописујући прво покретне а затим непокретне ства-

ри.

Ако полициска власт уради про-

тивно овој одредои и. на пример, попише добра дужиикова по свим нахођењу, не позивајући овога да он сам означи ствари које жели да се у попис узму, дужник се може против таквог поотупка извршнога органа жалити вишој административпој власти која ће попис поништити и наредити нижем органу да изврши други ноаис, саобразно §-у 466. први став грађ. суд. пост.. Дужник може, истина, ие усвојити овај пут, већ пусти-

2в ) 0 п оаису, I., стр. 31. & 36..

ти да полиција пописана доора прода, па се, затим, жалити суду, на основу §. 501. грађ. суд. иост., против неуредности продаје. Али, зар онај први пут није бржи и бољи задужника? Свакако да јесте, ш„рочито ако је дужник лишен материјалнога држања пописаних ствари (§ 466. б. први став грађ. суд. пост.), које он жели сачувати од нродаје. Административним путем он ће пре иагубљено држање пописаних добара повратити. Што је, пак, сигурно то је да је тај пут једини који дужнику остаје, када су пописане ствари покретне, пошто, у начелу, продаја покретних добара не подлежи уништају. ма она била и неуредна. 30 ) Можемо још навести и § 472. грађ. суд. пост., где је, за ослобођење од пописа добара која се по том §-у не могу узети у попис (1еа ћјепз 1п«а18188а1)1е8, сИе ипрГапсШаге 8асћеп). административии пут, такође, вигае за препоруку, у колико је, наравно, реч о брзини и материјалним интересима дужниковим, а не о правпим гарантијама, са кога гледишта, разуме се, судска власт је изнад административне. Дакле, с једне стране, тај пут, пут административни, не показује се, са реченога гледпшта, много сигуран, а, с друге стране, интереси његови налажу му да баш њим пође. 3 ")

30 ; Кажемо : у начелу, јер § 506. грађ. суд. пост. вели да се и јавна продаја иокретних ствари може уништити »ако би било злоупотребљења и непоштења од стране извршигеља и купца ствари. <! 31 ) Да прибе/ежимо овде ово интересантно питање: у току процедуре извршсња а пре продаје, дужник или друго које заинтересовано лице покушало је да, адмннистративннм путем, исправи неку погрешку извршне власти због које закон допушта уништај продаје, па у томе нијо успело. Када лсти предмет дође пре суд који има да реши о уредности продаје, да ли овај може, на тражење заинтересованих, узимати у цретрес и оцену питање које је једном, пре продаје, код власти административне раоправљено ? Ми мислимо да треба одговорити негативно : суд не може уништити продају, ма да, по његовом нахођењу, има, противно одлуци адмипистративно влазти, места. Прецизнпје: он је не може оборити по оном основу којп је већ био предмет одлуке власти адмпчпстратВвне. Јеркадаје, за неки спор, законодавац две власти огласио за надле;кне, — као што је овде случај — онда, по правилу поп Б18 1п 1с1ет, не мон^е се тај спор више расправљати, чим је код једне од тих двеју власти окончан.

Али, осим ових досадашњих недостатака нашега система односно влаоти надлежне за извршење грађанеких отлука судеких, тај систем има и ту велику махну што он административној власти, која, по правном образовању и спреки својих органа, на сваки начин не стоји на равној нози са судовима, даје да расправља врло деликатпа питања из области приватнога права. Ми ћемо се, у потврду тога, задржати само на одредби §. 466., став трећи и четврти, грађ. суд. пост. (Замена од 7. маја 1868. и допуна од 17. јула 1898.). Овде се говори о дужности извршне власти, у случају да се, приликом иописа, појави гштање о својини неког добрачији се попис тражи. Тада, ако је то добро у државини дужниковој, полициска васт ће га узети у попис, и поред тога што се, као његов госнодар, појављује неко друго лице а не дужник. Ово на основу онога правила да државина ггретпоставља своЈ ИН У (§§ 201. и 202. грађ. зак.). Само извршна власт је дужна, ако заинтересовани поверилац не би признао тврђење дужниково и пријављенога господара, да је пописана ствар овога последњега, из^ дати „решење пријављеном господару, да у року од 15 дана тужбу поднесе дотичном суду, где ће право своје на иописане ствари доказати, а уверење извршној власти поднети, да је заиста у одређеном року тужбу суду поднео. Ако онај, који се пријавио као господар ствари, у одређеном року то не учини извршна ће власт, кад рок истече, ствари оне продати као дужникове.® Напротив, »кад је случај да се покретна ствар, која је за обезбеду означена, налази у државини самог овог појављеног господара; као и кад код непокретности појављени господар за доказ своје својине поднесе тапију, извршну судску пресуду, поравнање пред судом које се по закону равна извршној пресуди или другу коју пуноважну јавну исправу ■— власт ће упутити на париицу повериоца, који ово право својине оспорава .«