Policijski glasnik

СТРАНА 446

шењем од 30. октобра 1604. год. ПрБр. 28590, одбио од тражења поменуте станарине. По изјављеној жалби, Државни Савет нашао је : да решење Министрово не одговара закону, са ових разлога: По чл. 20. закона о Пореској Управи, пореским одборима и порезницима, сви срезови и све варошке огпптине, у којима се налазе пореска одељења, као и општина града Београда, дужни су да дају зграде, огрев и послугу за пореска одељења, а порезницима накнаду за стан. Овим законским прописом, а ни којим другим, нису лишени накнаде за стан порезници у опште, па ни порезници београдског пореског одељења. који би за време њихове норезничке службе били одређени на рад при Пореској Управи или при ма каком другом надлештву. Па како, по чл. 2. зак. о чиновницима грађан. реда, од дана паименовања почињу права чиновничка, то су и жалитељу од дана, када је указом наименован аа порезника београдског пореског одељења, почела тећи сва права скопчана оа његовим порезничким положајем, а следствено томе и право на накнаду за стан, по наведеном чл. 20 за све време док је на овом положају био. Објашњење Главне Контроле по овом предмету, на које се Пореско Одељење у свом решењу позива, за доказ неумесности жалитељесог тражења, без утицаја је на расправу овог питања, пошто је ово предмет чисто административног спора. Ово саветско посматрање усвојио је и Министар Финансија. Саветска одлука од 18. марта 1905. год. № 1941. Признатом царинском посреднику, решењем цариноких власти, не може се одузети право вршења царинских експедиција. И. А., царински посредник, узео је из архиве царинарнице овдашње два униката извесних декларација, које је затим, по тражењу надлежног царинског чиновника, вратио, с изјавом, да их је узео преко царинског посленика, који је у архиви радио, а узео их је, да би сопственику робе показао, колико је за робу илаћено. пошто је он дупликате затурио. Кад је за ово, од стране царинарнице, оптужен, Министар Финансија узео је: 1.) да је несумњиво утврђено, да је опгужени, помоћу царинског приправника, украо ове декларацијо и тиме учинио дело крађе државних докумената; 2.) да је то учинио у циљу да себи корист прибави и оштети сопственика робе. Овим пак оптужени је, поред кривице, која се казни но казненом закону и која повлачи коначни губитак посредничког нрава, учинио кривицу из чл. 23. тач. V. правила о царинским посредницима, јер је оваква његова радња штетна и по државне и по привагне интересе. Па како јо оптужени сем тога, у току ове године, три пут кажњен за неисти-

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ниту пријаву робе, поред других кривица, које су у току истраге, он је гим дошао у сталну противност с дужностима царинског посредника и постао штетан по државне интересе, с тога је, с погледом на чл. 32. и 35. царинског закона, у вези са чл. 290. царинског поступка, и чл. 273. царинског закона, с погледом на § § 23., 24. и 26 пословника о царинским посредницима, решио: да се оптуженом И. А. дато право, да врши царинске екопедиције, за свагда одузме и одмах оваки даљи рад забраии у царинарницама, чим му се ово решење саопшти. По изјављеној жалби, Државни Савет, одлуком од 1. октобра 1904. год. Л« 7639. поништио је ово решење Министра финансија, са ових разлога: Ни царински закон, ни царински поступак у опште, не дају овлашћење Министру, да може одузети право и забрањиватирад царинским пооредницима, који имају свој еснаФ и који, по чл. 87. еонаФске уредбе, не могу то право, ни привремено, ни за свагда, изгубити другаче, но само у следству законпте судске пресуде. Погрешно се, дакле, решење позива на чл. 32., 35. и 273. царинског закона и чл. 290. царинског поступка. То право не може се одузети ни на основу правилника о царинским посредницима од 16. декембра 1896. год. Прописи тог правилника могу имати важности само у онолико, у колико нису противни закону. Па како § 9. а закона о устројству царинарница, који овлашћује Министра да овај правилник пропише, не само не предвиђа, да се дисциплински коме може одузети посредничко право, већ шта више изриком наређује, да дисциплинске казне за царинске посреднике не могу бити веће од 200 дин., — дакле, дајући му право да може прописати казне, одре!)ује и највећу меру те казне, јасно .је, да оне одредбе, које је Министар унео у правилник, мимо датог му овлашћења, немају и не могу имати законску вредност, према ус-таву од 1869. године, који је тада важио. Сем тога, по самом правилнику, ни за извиђање, ни за осуду, у овом случају, нису ни биле надлежне царинске власти. По другом ставу § 28., ако се прилилом извиђања наиђе и на таква дела, за која су надлежни редовни судови, извиђање ће се прекинути и акта упутити надлежној власти, да даље продужи извиђање. Према томе, и у овом случају требало је тако поступити, кад се жалитељ окривљује за дело из §. 104, под в. кривичног закона. Најзад, по § 9. а закона о устројству царинарница, у вези с § 124. истог закона и чл. 24. правилника, иротиву дисциплинских осуда има места жалби Државном Савету, те се таква решења могу огласити за извршна и извршити тек онда, ако у законом року не би било жалбе. или би их, по изјављеној жалби, Државни Савет одобрио. М. В.

БРОЈ 47

ПОУЧНО - ЗАБАВНИ ДЕО

КОЦКАРИ И КЕСАРОШИ (свШЕТАк) — Све док су криминална наука и репресивно правосуђе имали да рачунају само са Фактима, тешкоћа коју су расправљали није нудила ничег особитог. Сведена на питање о одговорности. ограничена текстом повређеног закона и казном унапред одређеном, тешкоћа ова налазила је своје решење или у затвору или у азилу. Али, ево, где пракса прокламује банкротство овог система у исто време кад му и наука открива заблуде; ево где статистика целог света доказује увећавање криминалитета, а нарочито његово локализовање у класама проФесијоналних преступника; ево где истраживања свију оних, који се занимају казненим проблемом, доводе до закључка да су: данашњи систем казне, репресивна процедура па и само схватање преступа, без научне основе, па, дакле, и без практичног дејства; да је, специјално према повратницима и хордама непоправимих преступника, друштво обезоружано и незаштићено. У место да посматра материјалну страну преступа или злочина, неопходно је потребно да судија приступи испитивању природе њихових учинилаца, и то искључиво у циљу друштвене заштите. *Овом испитивању нарочито има места код повратника, за које је злочин постао врста проФесије. Оно што се данас суди код поврата, то није човек, већ Факт ; суди се о ономе што је окривљени учинио, а не о ономе што је он у ствари. Међутим, кад се један повратник више пута појављује пред судом, очигледноје, да су сви ранији покушаји за његову поправку били узалудни и да с тога треба тражиги друга средства — да, пре свега, треба брижљино исиитати: какав је он, и зашто су раније казне остале без успеха? И Бироп1; и Јазраг сложили су се у гоме: да у опште опасне преступнике треба што пре издвојити из друштва и послати их у нарочите азиле или заводе за поправку се принудним радом. На жалост, конгрес о овоме питању није донео никакву одлуку, већ је његово решење одложио за идући међународни кримималии конгрес. * * * Болест се са успехом може лечити само онда, ако су јој познати узроци извори иостанка. Ово што вреди за обичне болести, вреди и за болес-ти друштва, а на првом месту за криминалитет, ту највећу и најопаснију друштвену болест. Ако хоћемо, дакле, да знамо шта нам ваља предузети против наших кесароша и проФесијоналних злочинаца у опште, морамо претходно били начисто са узроцима овог зла; морамо се упознати са путем којим су ова лица ишла док нису постала оно што су данас — ирофесијонални злочинци.