Policijski glasnik

СТРАНА 246

Г10ЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 29

постао опаснији, треба га и ареко одређепог времена задржати у затвору. Са ових разлога потребни су, дакле, затвори на неодређено време. Да би се отклониле судске заблуде, јер и судије могу погреглити, треба утврдити казне са максимум, или допустити иериодичну ревизију ссресуд а. Злочинац ће бити пуштен из затвора, ако се лекарским прегледом утврди да је оздравио и, противно овом, у затвору ће остати целог века, ако је у ствари неизлечим. Са неодређеном осудом у тесној је вези још једна ре®орма: укидање ИелиЈског затвора иреко дана (затвори ови ноћу су неопходно потребни). Живот у заједници, с радом, одлично је средство моралне игијене, нарочито за јужне народе. Рад на чистом ваздуху поглавито је за препоруку; сељак је мање подложан дегенерацији но радник, и ако овај последњи има бољи стан и храну. Најзад је Фери завршио свој ранорт са изјавом: да ће бити спасоносно ако конгрес изјави своју жељу за означеним реФормама. У дебати, која је после овога настала, узели су учешћа више говорника. Тако: Максвел , адвокат (Бордо) нарочито је истицао, да судија не може радити као поротник. Закону је, напротив, циљ, да се избегну произвољна тумачења. Са овог разлога и лична мишљења не могу се истицати над законским деФиницијама. Поред овога, чиновник ће у пракси с техиком муком моћи разликовати анормално-инволутивног од анормално еволутивног. Зар се не може догодити, да судија помеша једне с другим, и да казну, резервисану за једне, досуди другима? Интересантан је био предлог Гајнера, лекара за душевне болести (Верона), који је тражио да се непоправими злочинци из свију земаља затворе на једном међународном острву и оставе сами Себи ради уређивања. Ферари, директор судско-педагошког института у Берталији истицао је корист од кажњавања деце за учињене грешке у заводима за поправку, и тврдио: да има притвореника, истина у врло малом броју, који се могу поиравити само помоћу физичког кажњавања. Врло је умесно било питање Енгелена., председника суда (Холандија): како ће се утврдити да је лице, које је вољно вршило злочине, оздравило, т. ј. да их злочине — више неће вршити. »Притвореници се, додао је он, прилагођавају правилима затвора, али сене поправљају. к Још су поводом овог иитања говорили судија Албонел, који је тврдио да је рад најбоље средство за препорођај човека, и наш министар правде г. Веснић , који је предлагао нову деФиницију казне, а затим је Фери одговорио Максвелу и Енгелену овим речима: »Кад су Волтер и БекариЈа захтевали укидање тортуре судије су протестовале, јер се овим укидало и признање као сталан доказ. Данас о овоме нико више и не мисли, пошто је и психолошко изучавање довољно да створи убеђење. Исто је овако и са предложеним реФормама које ће се,

ако се усвоје, моћи примеиити тек по извршеној модиФикацији кривичних иоступака и судијских назора. Између здравог и нездравог чиниће се разлика према њиховом прилагођавању, раду и дисциилини. Овим је уједно завршена расправа о овом тако важном питању, које је одлука нонгреса обухватила само у оном његовом делу, у коме је реч о репресивним средствима. Одлуку ову, као и све остале, изложићемо на завршетку, пошто раеправљена питања једно друго допуњују. (наотавиће се) Д. Ђ. Алимпић. ПОУКЕ И УПУТИ

За расправу спорних питања из § 860. грађанског занона није надлежна извршна полицијска власт. По поравнању, учињеном код првостепеног смедеревског суда, Јеврем И. из Сараораца, имао је да плати Петру К., трговцу из Милошевца, 6680-60 динара са 12 °ј 0 год. интереса од 1. новембра 1899. године и 98. дин. трошка. Рок исплате одређен је за 1. септембар 1900. год. По овом дуговању, дужник је 1. новембра. 1900. године дао поверитељу сав припадајући интерес до тог дана — 1. новембра 1900. године и сав досуђени му трошак у 98. динара, и у отплату главног дуга 1098 динара, и према томе остао дужан још 5582.60 динара. Актом од 18. децембра 1900. године поверилац Петар молио је начелника среза орашког, да изврши наплату ресто дуга у 5582.60 динара. По овом тражењу, среска власт пописала је и на дан-2. децембра 1901. године продала извесно дужниково неиокретно имање, које је поверилац Петар купио за 4100. дин. Тог истог дана — 2-. децембра 1901. год. — поверилац Петар изјавио је код среске власти, да је купио дужниково имање за 4100 динара, а за рест дуга у 1539. динара, што му дужник још дугује, поравњао се с дужником тако, да му дужник за ту суму у 1539. дин. уступи земљу у »Лугу к од два дана орања, и њиву у » Пањевцу« од једног дана орања, и да му на ово имање изда тапију у року за 10. дана, а он — поверилац — да је дужан сносити трошкове око извршења продаје дужникова имања извршене тог дана. На све ово пристао је и дужник. Према овоме, поверилац је издао квиту на 4100. динара за купљено дужниково имање. Решењем од 21. јануара 1902. године среска власт позвала је иовериоца, да положи 83 - 50 дин. на име причињеног трошка око продаје и 208.40 дин. на име дужне порезе за купљено имање — свега 291.90 дин., а на ресто 3808.10 дин. да изда квиту, пошто се ранијаквита, издата на свих 4100 дин., има сматрати као неважећа, јер је погрешно издата од стране купца — повериоца Петра. На протоколу од 11. Фебруара 1902. год., поверилац је изјавио, да као интабули-, сани поверилац и купац, у место пара по

§483. даје квиту на излицитирану цену, по одбитку причињених трошкова, и тако је издао квиту на 3808.10 дин. Актом од'24. јануара 1902. г. поверилац је тражио од среске власти, да му наплати и рест дуга у 1682 дин. од дужника, пошто му дужник није издао тапију.у року од 10 дана на имање од три дана орања, а по поравнању од 2. децембра 1901. год. Доцније пак, на протоколу од 8. јануара 1903. год., поверилац је изјавио, да му је дужник обећао, да ће га измирити до Петров-дана те године, на што је он приетао, па је с тога молио, да се по овом предмету ништа не предузима. Под 1. августом 1902. године, поверилац је у отплату дуга примио од дужника 1123. дин. и у признаници на ту суму изјавио, да ће га за рест дуга чекати до I. августа 1903. године. На саслушању од 14. јула 1903. год., поверилац је тражио извршење наплате ресто дуга од дужника, пошто му дужник није ништа више дао до Петров-дана те године, и пошто му је дуг у опасности, то га неће чекати до 1. августа 1903. год. Под 19. октобра 1903. године, поверилац је примио од дужника још 170. динара у отплату дугал Под 12. децембра 1904. године, среска власт је учинила обрачун по овом дуговању, и нашла: да је по протоколу изјаве повериоца од 2. децембра 1901. год., иоверилац имао још примити 1539. дин., за тим да је 1. августа 1902. год. примио 112,3. динара, а 19. октобра 1903. год. примио 170. динара, — свега 1293. дин, те по одбитку ове суме да има примити јога 246. с)ин. Пошто дужник није имао новаца, то је наплата извршена продајом његове покретности, и повериоцу је по решењу Бр. 1598. издата сума у 246. дин. на прИзнаницу, у којој је поверилац назначио, да је ту суму примио као рест дуга. Актом од 13. марта 1904. год. поверилац је, подносећи рачун овог дуговања, по коме му дужник има још дужан 1472.13 дин., тражио, да среска власт наплати и ову суму, јер је среска власт погрешно израчунала остатак дуга по изјави од 2. децембра 1901. год., пошто је изјава изгубила своју важност због неиспуњења од стране самог дужника. По овом тражењу, среска власт је решењем својим од 11. априла 1904. год. Бр. 3702., на основу §463. грађанског судског поступка, известила повериоца да је она наплатила 1539. дин. колико је поверилац на саслуглању од 2. децембра 1901. године означио и признао да му дужник дугује, и да према томе сад нема ослонца да. даљу наплату врши, јер је дуг исплаћен. По жалби повериоца Петра начелство окружно решењем својим од 3. маја 1904. год. Бр. 4951. поништило је горње решење среске власти из ових разлога: »И ако је ж'алилац. (поверилац Петар) на саслушању свом од 2. децембра 1901. год. изјавио, да је измирен у купљеном имању за 4100 дин. и према томе и квиту