Policijski glasnik

БРОЈ 37

НОЛИЦИЛСКИ ГЈ1АСНИК

СТРАНА 307

ротници налазе да стоји и које никаквим стварним разлозима од стране Каоац. Суда није обеснажено. (н. пр. постојећом заблудом поротника у Фактима и т. д.),.; Може ли се поротницима ставити у дужност да гласају: да је убиство погинулога Јована учињено у цељи да лопови одрже покрађу, а не једино у цељи одбране живота опт. Лазара, кад они то тако не налазе ? Могу ли се примедбама поротници обвезивати да констатују: да ли лопови нису били пустили украдену стоку убијенога пре убиства, кад они веле да је то било и кад Касациони Суд не помиње никаква нова, поротницима непозната Факта, нити наводи да су икоја Факта поротници пропустили да цене или у чему је њихово констатовање производ Фактичке заблуде ? Ми налазимо да све ово не може да буде и означене примедбе Касац. Суда сматрамо као погрешне и закону противне. У осталом ове су примедбе погрешне и по томе, што и ако нема нарочитога прогшса очевидно је и само се по себи разуме, да и поред постојећих примедаба Касационога Суда, које обвезују државне судије по § 277. крив. суд. поступка, поротници и по самој природи свога суверенога положаја и по позитивним одредбама чл. 27. и 30. зак. о пороти имају право да констатују Факта и изричу свој вердикт, по своме слободном уверењу, а никако по резонима ревизионога суда. И са овога битнога разлога Касациони Суд требао је оснажити ову другу судску пресуду, а није требао чинити поновне примедбе. 3 ) д) Противразлози арвостеи. суд а од 15 V. 906. год. № 9252. Из свега до сада изложенога, види се, да ми сматрамо судске противразлоге за умесне и правилне, а не мислимо се овде поново упуштати у излагање тога, шта би све требало ови противразлози да садрже, пошто се то види из досадашњег нашег разлагања. Напоменућемо овде још и то, да ми држимодаје Општа Седница Касационог Суда одржала погрешне примедбе свога одељења, вероватно с обзиром на пропис § 277. крив. суд. пост., са разлога што нижи суд није дао противразлоге на прве примедбе одељења, в.ећ их је усвојио, усљед чега су, по овоме закону, усвојене примедбе постале за нижи суд обавезне. Ово би у осталом било тачно, да није .случај поротнога суђења, за које важи резон, који смо овде у одсеку под г) изнели. При закључку нека нам је допуштено да овде нарочито утврдимо да је од нас далеко свака помисао, да овим нашим излагањем створимо какво рђаво мишљење о раду нашег највишег суда у опште, и посебице о раду поштоване г.г. судија II

3 ) Како еу према изложеноме оптуженици у овоме процесу неправилно оеуђени за (( разбојништво в , дршимо да би их, по издржању казне за крађу, према првој поротној прееуди, требало предлозкити за помиловање. одељења; не, тежња је наша да публиковањем и критиком судске расправе овога процеса, по могућству допринесемо правичноме вршењу правосуђа и надамо се да ће се овоме нашем скромном напису призиати ова добра намера, коју смо ми збиља и имали. Што се пак тиче учињене судске погрешке, при расправи овога процеса, то никога не треба ни мало да буни, јер се сличне погрешке дешавају и код судова много културнијих народа, нити једна оваква грешка може бити мерило за опште стање правоеуђа и правилност рада ревизионога суда. з) Разматрање у оаштој седници Касационога Суда. По § 16. зак. о устр. Касац. Суда у Општој седници разматрају се (сем других ствари) они предмети кривични и грађански по којима нижи судови не би усвојили примедбе одељења Касационога Суда. Сам начин рада, на који ће се ови предмети ту разматрати није овим законом детаљније одређен. већ то, према томе. као интерна ствар, подлежи оцени председника Касационога Суда. Тако по § 27. овога закона: »председник може кад за потребно нађе, појединим судијама давати на размотрење поједине предмете, које ће они у заседању реФерисати. к Ова је одредба потпуно на своме месту, а да је она добра, најбоље сведочи то, што се госп. председник Касационога Суда увек користи њоме. По овако усвојеној нракси увек по један од г.г. судија оделења, које је учинило спорне примедбе, одређује се од госп. председника за реФерента по дотичноме предмету. Он тај предмет пажљиво прочита и реФерише у општој седници, но ипак се у седници и сва потребна акта читају и цео предмет претреса, као што то ххо пом. § 27. овог закона и треба да буде. Ово је истина унутарња ствар самога Касациопога Суда, али је опа ипак од општега интереса, јер нема сумње, да од доброга решавања у општој седници највишега суда, зависи у многоме и добро правосуђе земље. С тога нека нам је допуштено, да овде учинимо извесне кратке напомене, ма да иначе ми држимо да се према садањем стању послова у Касациономе Суду, и у квалитативном и у квантитативном погледу, може само честитати поштованим преставницима нашег највишег суда. Ево шта ми сматрамо, да би се одмах и без измене закона о устр. Касац. Суда, у овоме погледу могло и требало да учини: а) Да се предмети увек дају на реФерисање једноме од г.г. судија кога другог оделења, а не онога, које је предмет већ разматрало и учинило оспорене примедбе. Овим би се постигло то, да би реФерент пред општом седницом био трећа личност, јер он не би био ангажован ни за примедбе ни за противразлоге. На овај начин избегла би се та незгода, (и ако хоћете мала неправда за ниже судове) која сада постоји, да је реФерент Опште Седнице увек за примедбе одељења, услед чега противразлози још више губе од вероватноће, да буду у општој седници

усвојени. У осталом сама ствар добила би још и тиме, што би у општој седници поред оних пет судија, који су већ упознати с предметом, још и реФерент био с њиме упознат, што свакојако може само допринети доброме решењу ствари. б) Да се Опште Седнице одређују стално у извесне у напред одређене дане и да се сви предмети, који ће ту на разматрање доћи, бар на 2—>3 дана председник стави на расположење свима судијама Касационога Суда, како би се све судије, које би то хтеле, могле упознати с предметима и евентуално до Опште Седнице спремити се за правничку дискусију и решење спорних предмета. СМРТНЕ И ТЕЛЕОНЕ КАЗНЕ по старом српсх^ом зах^онодавству (НАСТАВАК) За време средњега века ова казна ослег!љења употребљавана је и против других криваца, могло би се рећи против политичких криваца или против претендената на престо. Поменули смо, да се казна ослепљења примењивала још у старом веку у Персији на кривцима. Сад да поменемо да предање казује: да су владаоци своје синове или друга лица, од којих су се бојали да их не збаце с престола, слепили и тиме су их чинили неспособним за владање. Исто тако и у старој Грчкој власници су ослепљивали она лица, за која су држали да хоће да им отму владу, да би их тиме учинили неподобним за владање. Тај обичај ослепљења претендената на престо из Персије и из Грчке прешао је доцније и у Византију. Ослепљење лица, која су, било по положају било по сродничким, везама могли доћи на престо, вршено је доиста често у Византији. Примера ради навешћу овде да је цар Константин VI ослепио свога највернијега слугу Алексија, заповедника јерменске војске, који је могао као војсковођа бити опасан. Мајка Константинова, Ирена, исто тако ослепила је сина Константина Копронима, НићиФора (792), због тога, што је био опасан да не отме царски престо, а жељна власти она најиосле ослепи и својега сина цара Константина VI (797) само да би дошла на престо. Тај обичај прешао је из Византије јужним Словенима. Тако видимо да је бугарски цар Асен II, победивши епирскога цара Тодора 1230 год, ослеиио га . Краљ Милутин ослеиио је својега сина Стевана Дечанскога, што се овај бунио против њега. Кнез Лазар кад је победио жупана Николу Алтамановића ухватио га и предао га на чување своме сестрићу СтеФану Мусићу, који му са знан.ем кнеза Лазара очи ископа и баци у манастир. Синове Ђурђа Бранковића ослепио је цар Мурат II. и т. д. Најпосле ова казна вађења очију често је пута била извршивана као акт самовоље и освете, особито у средњем веку. Тако је Тома Прељубовић вадио очи неким својим противницима (ГласникХ^ стр. 247 и 251). То су чинили и Турци према српским