Policijski glasnik

ВРОЈ 47

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 387

вила у појединим законима не би обарали правило, већ би важили само за случаЈеве, за које су изрично прописани. Као изузеци они се не би могли применити на сличне елучајеве, у којима би чиновник у вршењу јавне власти нанео противправно штету коме лицу. 22 ) 2. У јурисдикцији наших судова, у колико је мени ора позната, није ово питање о одговорности државној запоступке својих чиновника у вршењу јавне власти на чисто изведено. Час је пресуђивано да држава одговара час да не одговара. При том се не види, да су судови правили ову разлику између поступака чиновничких у вршењу јавно-правних и оних у вршењу приватно- правних Функција државних. Обазрети се на целокупну јурисдикцију наших судова у овом питању немогућно је у оквиру ове мале расправе. За то ћу се задовољити да читаоцима изнесем један само случај, у коме се огледа неоспорна јавноправна Функција државне власти: накнада штете због нереда, који су се одиграли у Београду на дан 14. ^маја 1889. год., а које полицијскавласт није спречила, те је гостионичар Васа Мијатовић уништајем својих ствари од стране изгредника био оштећен. Тужилачка је страна тражила од државе накнаду на основу тога, што полицијска власт није спречила изгреднике у рушењу његове имовине, на шта је законом позвана била, већ их је пустила да раде шта хоће. Па како држава тиме није испунила своју законску дужност, то је тражио да се она, збоГ небрижљивости њених органа, на накнаду штете осуди. Ову је парницу тужилац и добио, и из пресуда судских ио овом спору (нарочито нресуде Апелац Суда од 19 I 189(3. Бр. 4467|95.) види се, да је ондашња јурисдикција сматрала да је држава одговорна за штегу, која је настала услед небрижљивости држав. чиновника у вршењу поверене им јавне власти. Али ма да горе споменута пресуда потпуно одговара правичности, ипак је она противна нашем позитивним законским прописима, по којима, као што смо већ видели, држава не одговара за постуике својих чиновника у вршењу јавне власти. Како су судски разлози, којима се одговорност државна у овом спору заступа, карактеристични и за друге спорове оваке ирироде, то ћемо их овде изложити и њихову неоснованост показати.

22 ) Кад полицијске власти према закону о штампи узапћују неки лист, онда је ово несумњиво јавНоправна Функција држевне власти. Чиновник који врши забрану листа, може, вршећи ту своју дужност, прогивнравно повредити приватна права дотичних лица и нанеги им материјалну штегу. У чл. 11. зак. о штмпи, претпоследњи одељак, вели се о накнади штете ово: (( Примерке штампане ствари и све остало, што се ири забрани одузима, власт, која је забрану извршила, дужна је на случај поништења забране, одмах све потпуно и неповређено предати. Ако власт, која је забрану извршила, потпуно и неповређено не преда забрањене ствари, оштећени има право на накпаду штете по уверењу суда.» И у овом законском иропису не каже се од кога се може накнада штете захтевати, од државе или дотичног полицијског чиновника, али према ономе, што је горе у тексту казано, оштећени може накнаду тражити од дотичног чиновника. Али баш и кад би узели, да може накнаду од државе тражити, то би био изузетак од правила да држава не одговара, и према томе не би се могло аналого поступити у другој некој повреди права приватних од стране чиновника, који би на другом пољу државне делатности вршио јавну власт.

а. „Полициска власт, вели Апелац. Суд, као орган државне полициЈе сигурности, у чије име она своју Функцију и врши, дужна је с једне стране водити бригу ... и о сигурности имања појединих грађана, а с друге стране мора се старати да отклони и предупреди све оно, што би штетом и опасношћу претило имању њиховом. Све то јасно је сбележено у првој тачци § 27. устројства централне државне управе."; Даље наставља Апелац. Суд да полицијска власт није предузимала потребне мере да изгреднике у уништењу имовине тужиочеве спречи, и ако је аа лицу места била и то посматрала. »У оваквом невршењу своје дужности ових органа државне полиције сигурности Апелациони Суд према наређељу у §§ 808 и 15 грађ. зак. налази законог основа непосредне одговорности тужене стране државе — на свеколику штету, која је тужиоцу овим случајем учињена. Непосредна одговорност њена лежи поглавито у томе, што тужена држава своју власт и дужност извршује средством ових својих напред поменутих органа. Овиоргани њени ништа друго нису него државни повереници — пуномоћници, и у таквом својству њихова радња или нерадња непосредан је чин саме државе. Па кад се на тај начин учини коме каква штета, за ову је одговорна пепосредно сама тужена држава, а њој — аналого § 617. грађ. зак. — остаје право, да своје органе гони за накнаду онога, што је она као штету коме м платила за њихну радњу или нерадњу«. 6. У овој парници имао је да своју реч да и Касац. Суд. У примедбама својим од 22. октобра 1896. Бр. 2346. Касац. Суд поништава споменуту пресуду Апелац. Суда оа ових разлога у главном: „Баш и кад би се узело за несумњиво доказано да је спорна штета произишла из непажње и невршења дужности извесних чиновника државних, ипак је Апелац. Суд требао у својој пресуди да изнесе разлог и покаже закон, по коме се за такву штету, која би произишла из кривице чиновника државних, може у првоме реду да осуди сама држава на накнаду пре још него би се утврдило, да стоје случаји из друге тачке § § 810 и 811. грађ. зак.. у којима случајима и за туђа дела може да се за накнаду одговара, јер они прописи закона, на које се пресуда ослања, или су природе опште — начелне —, као што је пропис § 1 5. грађ. зак* >и § 27. уотројства центр. државне управе, или се односе на случајне штете и одговорност оних, који су за такве штете криви, о чему се говори у § 808 грађ. зак., те с тога је погрешна и примена тих прописа законских на спорни случај накнаде. Апелац. Суд требао је да да разлога и наведе закон, по коме би држава одговорна била за спорну ш гету, пре него што би се ова непосредно тражила од оних чиновника државних, који су узрок штети, и пре него што би се утврдило, да ови чиновници и нису били у стању да исту накнаде. с< На ове примедбе дао је Апелац. Суд противразлоге, у којима је у главном поновио оно, што је већ у пресуди својој рекао, а општа седница Касац. Суда усво-

јила је гледиште Апелац. Суда и осудила државу да тужиоцу плати накнаду штете. в, Као што се из разлога у пресуди Апелац. Суда види, суд овај сматра сасвпм у духу модерне правне теорије да држава ради нреко својих оргаиа чиновника — и да је за поступке њихове у вршењу јавне власти одговорна оштећеноме она непосредно, а не чиновник. који само држави одговара. 23 ) Касац. Суд вели да би држава одговарала тек кад би тужилац, сходно пропису §§ 810 и 811 грађ. зак., доказао да Је држава таква лица у служби држала, која су као скитнице, неваљалци и злочинци иознати, или кад би доказао (§ 811.) да је држава са знањем узела за чиновнике полицијске, за које се нарочита спрема тражи, неспособна лица и тим; би тужиоцу штета причињена била. Али погрешни су разлозп оба суда. У ошдте за цело ово питање о одговорности државној за накнаду штете нису, по нашем ааконодавству, меродавни прописи грађан. законика, те за то иозивању на њих није ни било места. Ми смо видели да по прописима нашега јавнога права држава у оваким случајевима не одговара већ сам чиновник. Ако пак изближе аналишемо разлоге Апелиц. Суда, видећемо ово : Анела .. Суд оснива одговорност државну прво на § 15. грађ зак.: »Свакога Србина личност и сопственост и свас овима скопчана права јесу невредимаи стоје под заштитом и обраном закона.« То пак што се налази у § 15. грађ. зак. налази се и у доцније донетом Уставу, а на име у чл. 9, 14, 15, 16 и осталима. Али из овога се не може изводити да у случају повреде ових права одговара за то држава за накнаду штете а не чиновник. Из ових законских наређења види се само да држава гатити ова права средствима која јој стоје на расположењу, а каква је сапкција.ових законских прописа, то се из њих не види. Међу тим санкција њихова не мора се састојати и не састоји се у одг.оворности државној за накнаду нггете. већ се она, по нашем законодавству, састоји с једне стране у кривичној и дисциплинској одговорности чиновника, који је у вршењу јавне власти противправно повредио приватна права, према држави, а с друге стране у одговорности његовој приватноме за накнаду штете. Одговорност државна не може се изводити ни из § 27. устројства централне државне управе, у коме је само говор да у надљежност Министра унутрашњих дела долази старање о загнтити живота и имања грађана. (наставиће се) Д-р Д. Аранђелови^.

- ;! ) Само Апелац. Суд греши што, кад је већ изрекао да држава одговара за поступке евојих чиновника, упоређује положај државе према чиновницима еа положајем влаетодавца према пуномоћнику. Јер тиме побија оно, што Је раније рекао, пошто властодавац не одговара за штету, коју пуномоћник вршећи иоверени му посао коме трећем намерно или услед небрпжљивости ианесе, а овде Апелац. Суд хоће да држава као властодавац одговара за делпкт пуномоћников. Властодавац одговара само из аравног аосла, који пуномоћник у име властодавца закл>учи (§ 6*20). Чим он прекорачи пуномоћство или вршећи поверени му посао повреди противправном радњом интересе трећега лица, онда због те противправне радње не одговара сам властодавац већ пуномоћник.