Policijski glasnik

СТРАНА 332

ИОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК

ВРОЈ 41

Ми се потпуно слажемо са гледиштем, да признање или одрицање оптужеиога само но себи не може бити иравни критеријум за оцену степена оптуженикове кривице. Ове индиције морају бити посматране и цењене у.купно и у вели са свима осталим индицијама у конк ]Јетноме случају и тек тада мбже се с разлогом извести закључак: треба ли признање узети као олакшицу или одрицање као отежицу дотичноме кривцу. Нијс дакле у овоме иогледу важан, сам по себи тај Факт. да ли дотични кривац прианаје или одриче кривицу, већ је важно то, да ли оео признање или одрицање може еудији да даде сигурнога материјала о карактеру кривчевом и ступњу његове покварености. Овакво посматрање сасвим је у духу модерне криминалистичке школе, која тражи индивидуалисање казне, т. ј.: слободно одређивање казне кривЦу за учињено дело, уз оцену свију индивидуалних особина и односа кривчевих, који показују, да ли је кривично дело произнод карактера кривчека или можда ресултат стицаја несрећних прилика и слабости кривичне отпорне снаге нрема овпм приликама. Наравно да при овоме гледишту морају отпасти сви, често веома келики, минимуми казни аа поједине деликте ; спуштање казне мора бити оставл.ено слободној и пажљивој оцени судећега суда. То је с1е ^^е Гегепс1а. Иу, да бацимо поглед на наше данашње законодавс-тво о овоме и његову п[)имену код нас. У нашем казненом законику одређене су и казн умањујуће и пооштравајуће, и олакшавне и о гежавне околности, а сем тога у закону је прописано и то, од каквог утицаја оне могу бити при одмеравању казне. Тако наш закоподавац говори о казн умањујућој околпости малољетству у Гл. IV. § 57. и 58. о олакшав. и отежав. околностима у Гл, V. §§ 59. и 65. и о пооштравајућој околности —ловрату у § 71. крив. зак. 0 утицају олакшав. околности на одмеравање казне говоре прописи §§ 60. 61, 62 и 63. казн. зак. Ири одређивању овога утицаја наш законодавац није се држао једне системе. Тако код §§ 60. и 63, кад стоје олакшаванео колности илшеративно одређује промену врсте казне, а код §§ 61. и 62. факултативно одређује спуштање казне или промену њене врсте. Из садржаја означених прописа види се да је наш законодавац систему олакшаваних околности придао досга велику важност. Овоме ми, наравно, нисмо нротивни, али морамо нагласити да ове одредбе не сматрамо за правилне, нарочито у погледу императивне промене врсте казне, (код §§ 60. и 63.) без обзира на важност дотичних олакшаваних околности. На пр. један злочинац убије човека с предумишљајам, у присуству множине света. Ово дело по § 155. казн. зак. казни се смрћу. Ну оптужени има две олакшаване околности: добро владање и признање из тач. 4 и 7 § 59. казн. зак.; суд, по § 60. к. зак., мора овакоме кривицу казн смрти да замени робијом од 10—20 година, а то већ не ваља, јер можда би у овоме

I или другом коме сличном случају требало кривца казнити баш смрћу, што би требало оставити слободној оцени суда. У осталом, нарочито истичемо, да у више прилика, ногрешноме одмеравању казне није узрок законодавац већ наша ногрешна судска нракса — та велика сила у правосуђу. Код нас у правосуђу има грешака, уведених праксом, којих се више никако не можемо курталисати. Једна од таквих грешака јесте и недовољна или тако рећи пикаква оцена мнтензивности нојединих олакшавајућих околности. Уобичајено је од некуда и то тако стално иде да се м. пр. признање узима увек као олакшавна околност, узима се чак и онда, кад оно потпунце индицира сву ноквареност дотичнога кривца. Међу тим у смиелу т. 7. § 59. каз. зак. ова околност не би морала нити требала тако да се узима. Примери: I ј Убица, чије се дело доказује сведоцима очевидцима, признаје убиство, али се брани да га је учинио у праведној одбрани и за ту цељ износи извесне доказе, који се ноказују као неистинити. Ово признање и иначе има слабе вредности, а овде још мање треба да вреди, кад се види, да је оптужени, чија је кривица мимо тога несумњиво доказана, учинио признање једино у цељи да истрагу осујети и себе од заслужене казне снасе. 2) Уредник новина, чије је име отштампано на новинама, а и мимо тога документирано да је он тај уредиик, признаје да је уредник, али енергично одриче да се инкриминисани напио односи на тужиоца. Међу тим то суд узима за доказаио другим доказима. Шта уредник признаје овим причнањем и по чему оно треба да му се стави у олакшицу'? 3) Кривац за дело горосече не признаје кривицу. Он од олакшица има само добро владање и суд га пресудом казни са десет дана затвора, а по § 67. каз. зак. спуштање казне испод минимума може се учинити, кад суд призаа олакшавајуће околности, дакле бар две. Како овде оптужени има само једну олакшавану околност, то са наведеног разлога Касациони Суд, по жалби државног тужиоца анулира пресуду. Шта сад бива ? Кривац или сам по себи бисгар човек или има браниоца, који му то саветује, те на нретресу, после ових примедаба Касационога Суда, призна даје учинио дело горосече. И анате шта сад суд ради ? Нотиуно упада у клопку, коју му је наместио оптужени или бранилац, он једно овакво иризнање ставља оптуженоме као олакшавану околносг из т. 7. § 59. казн. зак. и ако је потпуно јасно да оптужени сада то признање чипи не за то, што је честитога карактера, већ у чисто спекулативној намери, а услед примедаба Касационога Суда. Ето тако се у Срб^ји сада суди.... Очевидно је да овако погрешна пракса у примени олакшавајућих окодности може имати штетиих носледица по правосуђе,

јер услед ње кривци по правилу могу добити мању казну него што им по закону принада. С тога треба већ једном кидати с овом штетном праксом, која је противпа закону, противна логици и достојанству судије. Судије никако не сме.ју бити службени аутомати за нравосуђе, јер би правосу!)в онда било једна ругоба. На против од судија ое с иравом трмжи и интелигенција и пажљивост при оцени свакога кривичног случаја, а ту спада и пажљива оцена олакшавајућих околности и њихове интензивности. Пије оно олакшавајућа околност. што се по Форми може иодвести вод коју од тачака цродви1)ених законом, већ олакшавну околност може чинити само онај Факг, који судији'даје могућноети да ирозре у душу кривчеву и увери се да у њој још им.а моралиих елемената. М. С. ЂуричиЋ, 4.1,-ш касац. оуда ШТ ЗА П0Ј1ИЦИЈСКЕ И ОПШТИНСКЕ ВЛАСТИ ириредио Ћ>ур. Ј. Ђор"ђеви1! окружни начелник. Већ сам тај Факт, што је књига г. Ђорђевића иод ис.писаним насловом изазвала две, у истини сгручне оцене: г.г. Димитрија Калајџића и Душана Николића, које се у извесним стварима у основи неслажу, довољан је разлог да се о њој још говори, те да се овом нриликом што боље објасне извесна сиорна питања из области полицијске праксе, у којима се оцењивачи не слажу ни међу собом ни с иисцем г. Ђорђевићем. Ограђујући се од мишљења г. Калајцићевог о разумевању § 30. полицијске уредбе — о коме ће доцније бити говора — обећали смо, да ћемо нарочито говорити како о његовој и г. Николићевој оцени, тако и о самој г. Ђорђевићевој књизи, и ево нас да искупимо реч. Пре него што бисмо прешли на саму ствар, сматрамо за дужност да одмах изјавимо, да су и г. Калајџић и г. Николић, користећи се нашим одсуством од дужносги уредника »Полицијског Глнсника", употребљавали у својим оценама према пиоцу и такве изразе, који се, бар по нашем мишљењу, не могу никако сложити ни са озбиљношћу листа у коме су штамнани, ни са стручношћу њихових оцена. Ми смо у начелу нротивни оваквом начину критиковања, и то, ево, јавно изјављујемо. Оцене г.г. Калајџића и Николића, с којима се у многоме и ми слажемо, не би ништа изгубиле од своје вредности и стручности — на против још би добиле — и без израза: »старији 1 ће му се смејати," »без његовог разлагања," »смешно је кад г. Ђорђевић," »где су марвени лекари по некој необјашњивој пишчевој жељи помешани са бабицама," „физиолошки ироналазак г. Ђорђевића" и т. п., и т. п., којима су се г. г. оцењивачи тако обилно служили, а којима никако није било места у једној озбиљној ствари и у једном службеном листу,