Policijski glasnik

БРОЈГ-24

ПОЛИЦИЈСКИ ГДАСНИК

СТРАНА 189

— То није немогуће. — Иначе нико није био код вас? — Нико — Да ли је могао знати когод, да је отисак у вашој соби ? — Нико живи сем штампара. — Познаје ли он вашега слугу ? — Не, сигурно непознаје. Нико иначе није могао знати. — Где је сада Банистер ? — Кад сам ја одлазио, он се, бедник налазио у јадном стању. Са свимје саломљен седео у столици, али ја се више нисам бринуо о њему; морао сам много да журим, да бих што пре дошао до вас, господине Холмсе. — Ви сте и сада оставили отворена врата од своје собе? — Пошто сам прво закључао своје хартије. — Ако Индијанац није приметио приликом посете, да се код вас налазио штампани отисак задатка, онда је човек, који га је преписивао, са свим случајно прошао и унутра ушао, не знајући у опште што о тим вашим важним харијама. — И ја у то верујем. Холмс се смешио на свој загонетни начин — Него, рече он, хоћемо ли сад да идемо ? Холмс узе шешир, а и ја учиним то исто. —- Ништа за тебе, Ватсоне. Али кад је приметио моје збуњено лице, рече ми доброћудно смешећи се: — Добро, ходи с нама, кад хоћеш, Господине проФесоре ; стојимо вам на расположењу. * * * Из маховином обраслог дворишта куће, у којој је био колеж, улазак у готском стилу водио је ка једним каменим степеницама. Соба нашега клијента била је на приземном спрату и имала је велики прозор са гвозденим решеткама; изнад ње су становали на првом, другом и трећем спрату по један студент. Био је већ са свим мрак, кад смо стигли. Холмс застаде и погледа према прозору у приземљу. За тим приђе бтиже, подиже се на прсте, испружи врат и погледа у собу професорову. Морао је проћи кроз врата. рече нам вођа, јер другог прозора нема, сем тога са решеткама. — Кад већ не можемо овде ништа видети, рече Холмс, смешећи се на свој начин, онда хајдемо унутра. Ућосмо у један ходник. ПроФесор откључа спољашња врата своје собе и уведе нас унутра. Холмс отпоче одмах тачно испитивање простирача, а ја и проФесор остадосмо у једном углу, да га не би узнемиравали. — На жалост, овде нема никаквих трагова рече он по том. Прп овако сувом времену ретко се може тако што и очекивати. А ваш се слуга, изгледа, већ са свим опоравио. Ви рекосте, да сте га оставили у једној столици; у којој то ? (наставиће се) Превео с немачког Д. В. Бакић.

ИЗ СТРАНОГ СВЕТА Казнени заводи у Румунији. — До половине XVIII века осуђеници у Румунији лежали су по пространим подрумима, без икаквог реда и без обзира на доба старост и пол, а храну су могли очекивати само од милосрдних пролазника. Принц Маврогени био је први, који је наредио да се мушки осуђеници одвоје од женских. У год. 1831. промулгован је органски реглеман, који је нредвиђао подизање специјалних зграда за казнене заводе. Још и у овом времену осуђени на затвор живе заједничким животом и раде на подизању државних путева, а осуђени на робију живе у окнима рудника соли и раде за рачун државе. Год. 1862. учињен је први покушај за организацију казнених завода; осуђени на затвор премештени су у манастире. ДеФинитивна реорганизација казнених завода извршена је законом од 26. јануара 1874. год.. који и данас важи. Сви казнени заводи, према овом закону, подељени су на ове четири категорије: а) заводи за аоиравку; б) заводи Келијски ; в) заводи за робиЈаше, и г) заводи за иовратнике. Поред ових, постоје још два специјална завода: један за малолетнике а други за женске. Затвор » Дофтана" једини је, чија зграда одговара прописима закона; остали казнени заводи смештени су у некадашњим манастирима и старим зградама. Као год у Француској тако и у Румунији казнени заводи стоје под министром унутрашњих дела. Њихова администрација поверена је генералном директору, који води надзор и врши потребну инспекцију уз припомоћ вицедиректора. Сваки казнени завод има свога управника, писара, рачуновођу и т. д. и потребан број чувара (5 на 100 осуђеника). Женским казненим заводом управља управница, а за чуваре употребљују се такође женска лица. Одело осуђеника боје је кестењавозагасите и ишарано белим штраФтама, а састоји се из: блузе, прслука панталона и капе. Од постељних ствари добијају вунени покривач и јастук за кревет. Понедеоником, средом и петком живе о биљној храни, а осталих дана добијају месо. Ову храну осуђеник може побољшати из своје уштеде; алкохолна пића допуштена су само у случају болести и о великим празницима. И ако закон од 1874. год. говори о ћелијеком систему, у централним заводима, изузев „ДоФтане", режим је заједнички. Осуђеници живе, спавају и раде заједнички, али су приморани на ћутање. Осуђеницима је допуштено да читају религиозне књиге, а неписмени могуучити азбуку. Свештеник је обвезан, да их једанпут недељно морално поучава, и да служи службу сваке недеље и о свима празничним данима. Рад пољски или индустријски, према месту или врсти завода. обавезан је.

До сада добивени резултати у погледу моралне поправке осуђеника, по признању управника казненог завода у Фокшани, Др. Јонела Наума-Инау, ништавни су, чему је поглавити узрок што ни до данас нису остварени прописи закона од 1874. год. а индивидуалном затвору. Убиство из сујеверја. ~ Прошле године десио се овај интересантан случај у северо-америчкој вароши Циону. Старицу Летилију Гренхолг мучили су њен син, њена кћи и још три личности све дотле, док није умрла. Сво петоро мучитеља припадало је секти паромитена, а дело су извршили у са свим доброј намери, бар по њиховом убеђењу. Стара је Летилија боловала од гихта. Лудилом обузети, да пацијенткиња има у себи зао дух, кога треба истерати, ових пет личности клекоше поред њеног кревета, помолише се Богу и почеше да ишчашују и черече удове болесничине (да ли са њеним пристанком или не није познатој. Узвике од бола несрећнице поздрављали су са узвицима тријумФа, уверепи, да су то узвици потераног, преплашеног ђавола. Најзад сломише врат старици и објавише, да је ђаво престао да стење. По том су лудаци приредили церемонију, којој је био задатак да поврати старицу у живот, што им, разуме се, није пошло за руком. Лист, којп саопштава ову ствар (»Тад 1 «), додаје, да су ове ексорцисте стављене под истрагу за дело убиства. Тим поводом Др. X. Рајхел, приватни доценат у Лајпцигу, тврди, да ови злочинци ни у ком случају не могу одговарати за дело убиства с предумишљајем, пошто злочинцп не само смрт њену нису хтели, већ је нису ни предвиђали. Тим поводом подсећа он на случај, који је изнео X. Грос у своме »Архиву за криминалну антропологију и криминалистику", у коме је један румунски војник, по упуту из једне чаробне књиге одсекао главу једноме своме другу, и то са његовим пристанком, у најтврђем убеђењу, да ће му глава неком чаробном силом опет зарасти, чим буде исколао неко сакривено благо. Оно, што би се овде могло узети да је учпњено са предумишљајем, т. ј. намерно или бар у најмању руку свесно последица, то је повреда тела, те би према томе могло бити говора само о повреди тела која је изазвала смрт. Учиниоци у горњем случају све су друго хтели, сем изазивање болова код старице и поремећење њених удова; све то што су они хтели и веровали није ништа друго него енергичан напад противу ђавола, демона. Сва је њихова намера била управљена противу ових. Овим поводом износи Рајхел мишљење, да за оваква дела, извршена из чистог сујеверја, треба прописати специјалне казне. Један злочинац особите врсте. — Један млад, елегантан човек бавио се подуже времена по Аустрији, издавајућп се под разним племићским именима као човек који је сопственик огромних имања у