Policijski glasnik

ВРОЈ 42

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 331

Примена т. 4, а, § 471. грађ, суд. пост. и т. 11. правила Министра правде од 4. фебруара 1874. год. Бр. 354. — Тумачење опште седнице Касационог Суда »Претписом господина Министра правде тражено је мишљење опште седнице Касационог Суда, а по потреби и начелна одлука у смислу тач. 1. § 16. зак. о устројству Касационог Суда, о томе: „да ли се прп стављању обезбеђења на непокретна добра дужнику земљораднику мора поднети доказ о остатку земље дужнику, који му зако'' штити у смислутач. 4. а. § 471. грађ. суд. пост. и тач. 11 правила Министра правде од 4. Фебруара 1874. год. Вр. 354., или је, на против, такав доказ потребан само у случају отуђења непокретног ииања?« Ово је тражено поводом тога, што је у конкретним случајевима неједнако о томе решавано у одељењима Касационог Суда. Налазећи да има места доношењу начелне одлуке по овој ствари, Касациони Суд у данашњој својој општој седници проучиоје оло питање и законске прописе који се на то односе, па је нашао: Тачком 4. а. § 471. грађ. суд. пост. прописано је, да се земљораднику за извршење пресуде не може узети у попис, као и да ни сам не може продати или ма којим начином отуђити, порел осталога, пет дана земље на сваку пореску или од пореза ослобођену главу, и кућу са зградама и плацем до једнога дана; но, изузетно од тога, да земљорадник, ако би се у нужди налазио због елементарног случаја, може задужити своје имање тако, да му остану незадужена само два дана земље и кућа с плацем. Залагање сваког добра у ствари већ је отуђеп е његово, јер је последица сваке залоге да се прода, ако се дуг, за којн је заложено, не плати, па то вреди и за хипотековање, за залогу у непокретном добру. Према томе, могло би се мислити да је доказ о остатку земље земљорадникове потребан не само код продаје или ма ког начина дефинитивног отуђења него и код сваког хипотековања земље земљорадникове. Али пада у очи, да закон у поменутом пропису своме прави у овом случају разлику између отуђења и задужења према томе да ли је поверилац земљораднпков какво приватно лице илијавна каса у горенаведеном случају, па, у првом случају, не говори о задужењу него о отуђењу земљорадниковог имања, дакле говори о ономе што се одмах јавља као отуђење, а не чега ће тек последица бити отуђење, а у другом случају, дакле кад је поверилац земљорадников јавна каса, не говори о отуђењу него о задужењу, чија последица тек може бити отуђење. Законодавац је за ово имао разлога у томе, што се од приватног повериоца, кад хипотекује добра свога дужника, био овај земљорадник или не, у опште не тражи доказ ни да је то добро својина дужникова, пошто хипотека на туђем, а не дужниковом, добру и нема вредности по § 314. гра1). законика, те се оставља повериоцу да сам пази да је хипотековано добро

заиста дужниково. Према томе, законодавац је тако исто могао оставити, па је и оставио, приватиом повериоцу да се, кад хипотекује ч добраземљорадникова, сам уверава и да пази да заиста хипотекује оно што му се према закону може продати, р ако дуг не плати, т. ј. да ће земљораднику и после те продаје остати по закону довољно земље, јер, ако тако није, хипотека ће бити без вредности, ееће имати никаква дејства, хипотековано добро неће се моћи продати, а то значи: сматраће се као да је на туђем, а не дужниковом добру. И онда излази, да законодавац одступа од тога само у случају оног изузетног задужења код јавних каса. кад се земљорадник задужује из нужде због каквог елементарног случаја, чему је разлог несумњиво тај, да каса, која такав зајам чини у јавном интересу, за наплату буде потнуно осигурана још у самом тренутку задужења. Правилност овога посматрања утврђује се и познатим правилима Министра правде од 4. Фебруара 1874. год. Бр. 354., прописаним за извршење закона од 24. децембра 1873. год. којим је први пут дата јача заштита земљорадничком имању, пошто је то правило из времена ступања на снагу самога овог закона, када се најбоље могла знати сврха и смисао законског прописа о заштити земљорадничке имовине (в. т. 12. тога правила). Са тих р&злога, а на осиови тач. 1. § 16. зак. о своме устројству, Касациони Суд у својој општој седннци, донео је ову начелну одлуку: Да се ари хиаотековању земљорадникових доб ара не тражи доказ да земљораднику остаје још довољно земље ирема тач. 4. а. § 474. грађ. суд. аост., него да се доказ о томе тражи само ири отуђивању земљорадникова имања, као и ари узимању у иопис од стране власти у циљу јавне ародаје, а изузетно и ари задужењу земљорадника код јавних каса у нужди због каквог елементарног случаја. Бр. 7613. Из опште седнице Касационог Суда. 22. септембра 1908. г.. у Београду".

Примена поменутог законског прописа врло је честа код извршних власги. Као што се из ове одлуке види, њена је најглавнија примена при узимању имања у иоиис, а та је радња у надлежности полицијских органа. Како општинске и полицијске власти издају земљорадницима и уверења о остатку земаља ири иреносу, то се ово тумачење има применити и на те случајеве. Доносећи у целини одлуку опште седнице Касацпоног Суда скрећемо пажњу и полицијским и општинским властима, да се ова примена у будуће врши овако, како је и највиши суд разуме Ч. РЕОРГАНИЗАЦИЈА ПОЛИЦИЈЕ У ФРАНЦУСКОЈ (пАСТАВАк) 3. У организацији судске иолиције морА владати јединство; огромна полицијска мрежа, која је бачена ио целој земљи, мора бити хомогена и без бреша, кроз

које би се злочинци могли провлачити. Акција разних група, које сачињавају судску полицију, мора бити комбинована; потребно је да се оне узајамно потпомажу; да су образоване у истом проФесијалном духу и способне за службу; потребна је национална судска иолиција. Овакав карактер полиције већ налазимо код жандармерије, а тако исто и код покретних бригада. Остаје само да се даље продужи и допуни. Ово у толико активније, у колико сваки покушај од стране државе, у циљу побољшања данашње полицијске организације, ризикује да умањи ревност општинских власти, у место да је појача. Шта онда остаје да се ради? Постоје два мишљења о овоме. По једном треба потпуно одвојити судску полицију од административне и придати је судској организацији. У овом случају једине би судске власти биле надлежне за контролу, дирекцију и дисциплину судско-полицијских органа. По другом мишљењу јединство полиције извршило би се простом заменом општинске полиције државом и довођењем у што тешњу везу жандармерије са општом организацијом јавне сигурности. И ако прво мишљење деле личности са великим ауторитетом, нарочито оудски чиновници; и ако оно има многобројних присталица и у Француској и у иностранству, ипак је реФерент за друго мишљење. Службе судске и административне полиције толико су у тесној вези да би, по његовом мишљењу, било веома опасно стварати један дуалпзам, који никако не би одговарао појму и задатку | полиције. Сједињење двеју особина у једном истом лицу даје судској полицији, у неку руку, много ширу основу, јер јој ставља на расположење већи број агената. Поред овога, полиција админинистративна претходи увек судској полицији и утире јој пут, остајући при том увек у границама своје дужности: да путем надзора спречи злочин. Зна се тачно, да судска полиција ступа у акцију тек пошто је повреда закона извршена. Али ко ће, и како ову повреду констатовати ? На првом месту они, који су имали дужност да ову повреду спрече. Каква је онда потреба поверивати, мимо њих , другима истраживање злочина и преступа? Данас се нико не жали што многи злочини и преступи нису констатовани, већ што нису пронађени њихови извршиоци. У овом погледу нема се, дакле, шта модиФИковати у данашњој полицијсној организацији. Што се тиче другог мишљења, јединство полиције по њему имало би да се изврши на основи данашње полицијске организације, али са појачањем државних права, т. ј. доводећи у што тешњу везу све полицијске службе и службенике са дирекцпјом опште сигурности. Пут за ово већ је утрвен стварањем покретних бригада; реФорма жандармерије и општинске полиције још ће више допринети остварењу ове идеје. И ако је жандармерија у довољној мери народна, војне власти располажу с њом, у погледу командовања, у толи-