Policijski glasnik

СТРАНА 410

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 51 и 52

Сећам се, било је пред Ускрс, у првој половини априла. Дунав се разлио и преплавио недогледне банатске равнице. Из даљине беласају сићушни кућерци поплављених села; снажан, али пријатан ветар подухује на мачове из даљине, Незнана безимена чежња за даљином унедрила ми се у душу. Поља тек што су превучена свиленим травним зеленилом. Одмах по ручку пошао сам сестри у посету. Предамном се дизала висока зграда, жуто обојена, са чвтавим низом оџака на крову. Улази се на широку, разваљену капију. Слевестране, до уласкаје капела, где се остављају покојници без родбине; ту се опевају, а одатле их носе на гробље. На своју несрећу, баш сам наишао у тренутку, кад су у једним колима износили неког сиротана без рода и имена. То још више појача моју тугу. Право предамном пружало се огромно двоспратно здање са великим вратницама на средини и пространим округлим басамацима. То је болница. Ту лежи моја сестра. Чим се отворе вратнице осети се задах као у анотеци. У ходнику, иза спољашњих врата доста измешана света све је то дошло да се види са својим милим и драгима. Ходник се завршује двојим стакленим вратима од којих једна воде у мушко одељење, а друга у женско, Лица ова, брижна изгледа., махом ћуте, очекују да их позову у одају болеонику, коме долазе у посету. Послужитељ, са качкетом на глави, има урањено, равнодушно лице и он једини у ходнику пуши. Он пропушта посетиоце болесницима и преко реда, само кад му се приближи руци. Моја сестра лежала је у соби број 4. Моја јадна сестра једва је издржала операцију. У току саме операције срце умало што није престало куцати. Увијали су је у неке влажне чаршаве и трљали док се није повратила из заноса у коме није за навек остала. Ја сам је сидно волео. Њој сам све поверавао. Она је и ако много млађа од мене умела тако лепо да ме теши и храбри. Болничар један спроведе ме до њене собе. Срце ми је необично задрхтало. Страх и радост су ми наизменично испуњавали душу. Једва сам је угледао. По челу, кроз ситне поре, избиле капљице зноја и овлажиле цело лице. Осетио сам да овде у близини лебди дах оне ледене прилике, од које људска рука хоће да отргне ове јаднике. Пошто лагано превукох шаком преко њена чела, сестра отвори очи. — Спаваш ли ? Она се насмеши. Хтела је нешто рећи, али није могла. По очима сам јој познао да се воома обрадовала мојој посети. Преко од ње тако исто женска прилика увијена, дише дубоко и брзо. Почнем разгледати собу и друштво моје сестре. Сусетка њена учипи ми се необично лепа. Али је имала лице изнурено, како имају људи, који су у животу много пропатили. Болничарка ме на брзу руку и укратко упозна са сусетком моје сестре.

— Туђинка... странкиња, рече ми п&казујући очима на њу. Наставила ми је причаги о њеном пореклу и судбини, која је доведе довде. Ја сам је пажљиво слушао. — Знате, није она пала у порок, него су је људи гурнули намерно, па су после трговали с њом, као с каквом робом. Првих дана нисмо могли да сазнамо ни која је, ни од откуда је, ни ко су јој родитељи, управо нисмо могли ништа да сазнамо. Чим смо иоменули оца или мајку, дрхтала је као у грозници. Неколико дана прошло је у узалудном тражењу и распитивању. Управа болнична питала је у заводу где је била; ни газда, нити иједна другарица знађаше ма шта да кажу о њој. Шта више нису јој знали ни право име. Знате како је, девојка чим посрне и раскине са светом и породицом, промени често и име своје. У једном заводу звале су је другарице Јованка, у другом Стефанија. Како се пре тога звала Вог један зна!... Кад је пре неколико дана доктор поменуо да морамо писати њеној кући страшно се преплашила. Бојала се да јо1 не дођу отац или мати, а овамо нх у бунцању непрестано помиње и тражи. Намамљена и преварена оставила је и дом и родптеље; управо одведена, као што то често бива.... Признала нам је да би радије умрла, него да је овде и у оваком стању видн отац или мајка. Сама се стиди онога што је јадница препатила. — Па сад ку.ко је ? залитам ја. — Може бити да њени родитељи још жале за њом или мисле да је негде у свету пропала. — Зар им се није јављала? — Никада, тако сама каже. Болесница је неко време непокретно гледала у болпичарку нежним, изразитим очима; али их убрзо склоии и паде у лак занос. Болничарка јој приђе да јој намести узглавље, па се окрете мени, тихо говорећи. Спава ... можда сања своју мајку. Погледајте, како је лепа... Да знате само колико се каје и како је тишти рођена ирошлост. По томе сс види да је из неке боље куће. II После четири дана послови су ми допуштали те сам понова отигиао у болницу да посетим сестру. Било јој је много боље, почела је рана да зарашћује те сам и ја поред ње мало живахнуо и веселије гледао око себе. Преко пута постеље сестрине још лежп лепа туђинка. Дисање јој је брже и теже — приметно се стање њене болести погоршало. Кад сам је после поздрава запитао како јој је, она је, у место одговора благо се насмејала; али су у дубини оних светлих и великих очију осетило да над њеним животом лебди сен смрти. Говорљива болничарка, којајенаишла у овај мах, као да је мало час завршила разговор са мном настави своју ономадашњу причу. — Јуче смо писали њеној кући. — Зар сте сазнали одакле је?

— Казала нам, све нам је рекла. Мени се исповедила. Ономад јој било рђаво, на ме звала и испричала ми је. Словакиња... Мало се издигла у иостељи, прележала тако пуна два сата са сузама у очима и уздишући. Ја сам седила поред ње и тешила је. Она ми је, љубећи ми обе руке, све испричала. Мене је дирнула судба овог чеда једног братоког и неорећног народа и умолим болничарку да мени укратко исприча њену исповест. Болничарка продужи равнодушно. — Шта ми је рекла? Цело њено житије. Она је кћи неког вишег чиновника у Сан Мартину. Словакиња... Један мађарски оФицир намами је у свој стан. Уплашила се да јој родитељи не сазнаду шта је с њом било није се смела враћати кући... Исти оФицир је одведе сасобом у Пешту. Ту је код њега провела неколико недеља. Једва да јој је било четрнаест или петнаест година. Родитељи су је извесно тражили по вароши и околини; али нигде ни трага ни гласа од ње. Тај је оФицир продаде другом неком оФициру. а иосле краткога времена паде у руке некаком агенту или трговцу који с њом брзо сврши рачун. И после, наравно... и тако даље... Он је прода за три стотине круна... из Пеште у Сегедин, из Сегедпна у Суботицу, па онда Нови Сад, а одатле Београд и ето, сад је ту. Овде се зауставила. Да је није задржала болест, њу би и даље продавали у Трнову или Софији , у Цариград или Смирну би била одведена и Бог зна где би завршила своју судбину. Осам пуних година, она није ништа чула о кући и родитељима, а ни они о њој, нити им се кадгод јавила. Сад ево, завршује своју гужну историју. Ваљада има наде ? рекох. Болничарка слеже раменима и баци на болесницу један поглед. — Видите и сами како је... јуче је доктор Божа писао њеној кући, па сад чекамо одговор. Мени дође жао несрећне девојка. — А она ? — Знате, после тога се са свим изменула, Са свим је другача постала. Завртеше ми се сузе у очима а болничарка настави тишим гласом, — Мени се чини — ту је, још кој дан. Сломила се, ни налик на ону болесницу. Смеши се, не говори ништа, не једе ништа и све као да је у заносу, а кад се присвести пита: хоће ли скоро доћи мајка њена. — А шта јој ви кажете ? — Кажем јој да ће јој мајка сутра доћи. Данас, цело јутро ни тренула није и десет пута питала је за мајку. При опраштању пољуби своју сеју и сузних очију изађем лагано напоље, Еа не реметим сан ове божје .грешнице и мученице, жалећи у њој судбину читавог њеног мученичког народа. Сутра дан ми је било могућно те сам опет отишао у посету својој сестри. Затекао сам је расположену и већ мало исправљену на узглављу своје постеље. Њена сусетка стално је у заносу, као у неком летаргичном сну и стално је тихим глаоом звала мајку. Видио сам да ју је