Policijski glasnik

СТРАНА 20

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 3.

ПАРЛАМЕНТАРНИ ИМУНИТЕТ

(НАОТАВАК) Овлашћење од Скупштине тражи се зато, да би Скупштина видела, да оптужба није лажна, да је стварна, основана, нетенденциозна: да ли је посланик крив или не, то Скупштина нема да исиитује. Према томе, иследник, тражећи од Народне Скупштине овлашћење, треба у своме захтеву да изложи све, што је потребно за одлучивање скупштинско, а да јој не шаље и акта истраге. Скуптнтина је дужна, да према принетим јој подацима реши питање без акта. Она није надзорна власт над судском и иследничком влашћу. Она нема ни право анкете у тим питањима, јер то нису ни изборни ничисто административни послови. Стога, скупштина не може ни да тражи акта ислеђења кривице посланикове. Та акта су у извесним моментима тајна за свакога, па и за Народну Скупштину и окривљеног посланика, сем за иследника и њ^ гову надзорну власт. Кад та акта дођу у скупштину, она су дошла међу ненадлежна лица; ако заинтересовани посланик не треба да употреби право гласа у својим предметима. он има право, да се упозна са стањем ствари и са актима, која су у Скупштини и на основу којих, претенциозно, Скупштина одлуку доноси, — а целокупним овим поступком иде се на штету истраге. Позивати се на демократизам за супротно гледиште, није много смишљено. Пошто се посланик без скупштинског овлашћења не може узети на одговор нити притварати, рађа се питање: да ли је после добивеног овлашћења за узимање на кривични испит потребно засебно одобрење накнадно и за притвор? Може се сматрати, да је Скупштина давањем одобрења за кривични испит решила у основи начелно питање, да оптужење посланика није тенденциозно, и да је бесмислено узимати то питање понова у оцену по тражењу одобрења за притвор. Ми налазимо, да то мишљење трпи лрекор у томе, што је Устав рекао, да се одобрење од Народне Скупштине тражи и за притвор, и што се о притвору није могло у Скупштини у први мах одлучивати, кад дотле није ни било услова за притвор; кад скупштина буде накнадно одлучивала о притвору, цениће и одговор окривљеног, поводом кога може да се ствари са свим други правац д&, па и оптужба покаже тенденциозна, јер се тек од узимања на одговор, тако рећи о другој страни, окривљеној, води непосреднијег рачуна. Овом другом мишљењу иде у прилог ово: кад је неко окривљен и узимат на одговор, па по томе буде изабрат за посланика народног, мора се тражити одобрење на основу члана 124. Устава, да би био притворен, ма да не постоји сумња, да се он гања као посланик, јер је иследник свој рад обавио пре избора; према томе постоји разлог тражења одобрења за притвор после издатог одобрења за кривични испит, јер се хтело, да Скупштина цени, не само да ли има основа, да се окривљени по-

слаиик на одговор узима, него и да ли има осиова и да се он притвара. Пракса код нас као да иде на руку првом мишљењу; с тога би ваљало, у цељи што скрупулознијег тумачења односног Уставног иаређења, увек актом о тражењц одобрења за узимање на одговор тражити и одобрење за евентцални иритвор, ако по природи дела притвор може произаћи као законска последица. Следује.као последица природе имунитета и уставних термина, да се аосланик, узет на одговор и притворен ире него је изабран за иосланика, у иритвору задржава без тражења одобрења за иритвор, а да се истрага у потпуности може обавити, и посланик осудити, без одобрења, ако је он узет на одговор док још посланик није био, и ако дело не повлачи притвор. За сировођење иосланика суду не треба одобрење. За с\/ђење аосланика ма код које власти такође не треба скуиштинско овлаилћење. Кад иследник тражи одобрење за притвор посланика, треба претходно да је донео решење о притвору. ТТоступање при случају, кад је аосланик ухваКен на делу, и право скупштине да истакне имунитет посланика и ,у тој прилици, прецизно је одређено Уставом. Ради тога права скупштинског стоји дужност на иследнику, да скуиштину о тој кривици иосланиковој извести а рад настави очекујући одлуку скупштине и држеКи иосланика у иритвору, кад дело исти повлачи; ако скуиштина одрече овлашКење, иследник ирекида узимање аосланика на одговор или његов иритвор и то само за време сесије, а даљи рад, независно од личности посланикове, може и тада као и увек обавити. Имунитет посланички никада се не иростире на извршење кривичних иресуда. Да је посланик крив и да треба над њиме казну извршити, доказ је сама извршна пресуда; ту нема сумње о каквом гањању и ограничавању слободе и савесности чланова скупштинских. Како у нашем законодавству постоји и привремени притвор дужника у циљу испуњења његових грађанских обавеза §. 411. и др. грађанског судског поступка — то је наређено Уставом^да се иосланик ни за дугове у иритвор не може ставити. Односно §. 130. и 131. стецишног поступка, који предвиђају затвор стецишног дужника, учинимо само ту примедбу, да посланик, кад падне под стечај нрестаје бити послаником, и да по томе, као без мандата посланичког, може бити стављен у затвор. Власти траже овлагаћење од Народне Скупштине не непосредно већ ареко свога ресорног Министра, пошто Народна Скупштина општи непосредно само се Министрима а не са другим властима. Много пута се дешава, да Скупштина не донесе одлуку по траженом овлашћењу, ма да је и акта истраге добавила, а сесија скупштинска се закључи; тада сва несвршена акта остају у скупштинској архиви, јер закључењем сесије рад скупштине ,престаје; с тога је потребно, да иследник

своја акта у своје време потражи и Скупштини (ако је дотични још посланик) ионовни захтев за одобрење учини, пошто скупштина без поновних иредлога никад не решава иредмете из ранијих сесија. Са имунитетом посланичким стоји у вези и нитање о личним војним обавезама посланиковим. Код нас то питање није законом регулисано. На основу члана 87. закона о устројству војске министар војни је прописао под Ф. Ђ. Бр. 1353. од 17. Фебруара 1897. године »Правило за ослобођење чиновника и отправникајавних служби од позива на војну вежбу у миру и рату (( , а у том правилу под IV. 2. стоји, да су пооланици Народне Скупштине само за време док је скупштина на окупу ослобођени од вежбе — што не важи за резервне офкцире, нареднике и поднареднике, воднике народне војске, и старије од водника. При грађанским сиорним и вансиорним иословима ариватно и јавно иравне ирироде, као и у кривичним иредм.етима иосле евентуално иотребно? одобрења Пародне Скуаштине, власти добављају иосланике и са њима иостуаају као и са другим грађанима и вршиоцима јавних дужности. Нозивање народног посланика као сведока, вештака, окривљеног, сходно § §. 96. и 130. кривичног судског поступка, бива преко Народне Скупштине само онда, кад је тај посланик на раду скупштинском у времену позивања или престанка власти; ако је посланик у то време на одсуству, искључењу, илијесесија скупштинска закључена, или седнице њене одложене а посланик није при раду у коме делу скупштинском, може се позивати неносредним путем. Пошто је закон прописао дужности за свакога па и за посланике, то се и према њима нриступа по потреби принудном — егзекутивном извршењу као и према осталима равнима. Према посланику се могу без нарочите процедуре употребити принудне и превентивне мере за поштовање закона и законитих наредаба, јер законе морају поштовати сви грађани подједнако — на пр.: може се посланик и насилно уклонити са извесног места, где је слободан приступ грађанима забрањен; скинути са жељезничког воза, трамваја, ако је у ненормалном стању или без путне билете (нормалне или изузетне); уклонити са јавног места, ако прави неред, и т. п, дакле, могу се у опште предузети мере, данародни посланик туђе право не вређа и да извесно намеравано недозвољено дело не учини или учињено не продужи, као што се посланик може, такође без одобрења скупкптинског, интернирати на случај душевног оболења. Власти пак не треба да смећу с ума, да послове треба обављати са што је могуће мање досаде не само нрема посланицима него и^према свима грађанима. ' (СВРШИЋЕ СЕ) Алекс. Јов. КузмановиЂ.