Policijski glasnik

БРОЈ 44.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 347

Или. лице грађански одговорно једино јо криво јер је виновник штете доказао да је он радио само по његовој заповести и нод његовом управом? У овоме случају никакав рекурс није могућан, лице које је грађански одговорно једино је обвезано, бар у својим одношајнма са виновником штетног Факта, за који оно може бити обавезно ирема повређеној страни. Или, виновник је штоте једино крир, или бар не може да се утврди никакво саучешће у његовој кривици лица, које је ме^утим грађанскн одговорно. У овоме случају, лице које је грађаноки одговорно и обавезно према другима, ступило је у сва права лица које је оно измирило у штети и следствено добпја, ако томе име места солидарну акцију. Ово се јасно види из § 804. грађ. зак.: »ако није крнвица »једнога него више њих, оттда су дужни »сви заједнички један за све н свп за »једног штету накнадити. А они међу »собом нек се равњају и по мери кривице »исправљају колико на кога да спадне.« Или: аутор штете и лице грађански одговорно, обојпца су криви? У овоме случају, — или су судови утврдили део одговорности који пада на сваког од њих и лице грађански одговорно пма рекурс за део дуга који прелази његов део који подноси, — или судови нису учинили ову поделу у осуди, п лице грађански одговорно има рекурс за половину. Накнада гитете учињене нарушењем. Питање о томе која су најбоља средства да се добије накнада на коју има право жртва каквог нарушења једно је од оних питања, која су највише занимала модерну криминалну школу. 1 ) Прво, што су акцептирала сва законодавства то је постављање разлике између дуга, који води своје порекло из уговора, у коме су странке могло да предвиде неизвршење обавезе и да сачувају себп одговарајуће гаранције, и дуга који произлази из јсдног дела које није само повредило погодбе закључене између два лица, него један закон општег интересз. Ако припада грађанском праву да регулише први, кривичном праву требало би да припадне регулисање другог дуга. Али док у системи примитивног римског ирава, казна и накнада не представљају две различне институције, јер су то била два лица једне исте идеје, модерно право потпуно ј е оделило казну од накнаде, примењују^и на једну принципе кривичног права а на другу принципе приватног права. Из ове разлике која се ширила све више постала су два правила која су много оспоравана. Прво правило састоји се у томе да се не прави никаква разлика, са гледишга грађанског између намерне и ненамерне штете. По модерним законима, злочинац, који је причинио штету хтејући то, и поштен човек који је исту учинио само небрежењем , несмотреношћу , иепажњом, обавезни с.у на исту накнаду и треба да буду приморани на плаћање истим средствима. Разлика у поступку коју треба

Саггаис1. ТгаНе Шеоп^ие е1 рга^ие <1и с1г<н1 реаа! Ггапса18.

усвојити између ииновника просто грађанске штете и виновника злочина или деликта ирва јо реФорма, коју захтева правичност као и социјални интерес. Друго правило састоји се у непризнавању утицаја, са казненог гледишта, Факта накпаде штете, пре или после осуде. Ну, у деликтима против својине, кад је кривац накнадио штету коју је учинио, могло би се скоро рећн да са гледишта социјалног нема штете. И у деликтима против лица, ако социјална штета постоји и покиај накнаде, она је неоопорно ублажена. Васпостављање стања ствари пре деликта од стране кривца троба увек сматрати као легални елеменат ублажења саме казнене одговорности. Остварење приватне накнаде штете сукобљава се скоро увек, у ствари, са инсолвентношћу деликвента. Много начина за наплату накнаде штете предлагано је и покушавано. Следеће три институције заслужују да пређу из области науке у област позитивног законодавства. Билс> би пре свега природно да интерос појединаца, исто тако као и интерес државе уступи пред интересом повређеног, како с тога што држава ннје умела да спречи злочин који је био учињен, тако и за то што је појединац био несмотрен те је уговарао са лицем коме није требао да се повери. Исто тако, повређено лице требало би да има на свима добрима осуђеног општу хипотеку, којој би се ранг одредио у односу са другим привилегисаним тражбинама. У случају инсолвентности злочинца, било би природно учинити да његов рад послужи за накиаду штете коју је причинио. Деликвент би требао да буде осуђен да плати у натури накнаду коју није могао платити у новцу. Најпосле, ако је рад недовољан или ако деликвент не може да ради, накнаду би жртва требала да добије из Фонда који би се оснивао од новчаних казии наплаћених од осуђених. Заиста је крајње неморално видети да се држава обогаћава, услед самих деликта које она има за миспју да спречава и узима новчане казне за свој сопствепи рачун и употребљује их на своје сопствене потребе. Зар не би било правичније приморагикривично друштво на давање колективне накнаде поштеном друштву, стварајући једну јавну касу која би се образовала од новчаних казни осуђених и из које би се црпеле накнаде жртвама за деликте чији су виновници били инсолвентни? Ма како да је са овим разним питањима, накнада штете било материјална, било морална, причињена нарушењем, претвара се у једну накнаду, обично новчану која је могућа као ово троје главно: рестчтуције, накнада штете и трошкови. Реституције на које моЈке бити обвезан виновник каквог нарушења, састоје се у васпостављању стања ствари пре деликта: на пример, у враћању сопственику ствари која је била украдена или утајена; у разорењу сађења учињених на земљишту другога; у уништају, отетих или изнуђених аката; у уништају или преображајуаката који су декларирани као лажни. Али, обично, реституције, којима се закон

бави, и којо он иставља на супрот накнади штоте имају за једини продмет право сиојине или државине којеје призпато повређеној страни на стварима које су јој биле украдене, тада кад су ове ствари на1)вне у натури п налазе се у рукама власти. Ову врсту реституције предвиђа у нас јасно § 300. кр. поот.: »ако оште»ћени тражи, да му се ствар поврати, »која се налази код кога од оптужених, »или код трећег кога, комо су јо онп на »оставу дали, суд ће наредити повраћај »ствари кад иресуда' постане пзвршна.® (нЛСТАВИКЕ Се) -е-:;С<ЈКРИМИНАЛНА АНТРОПОЛОГИЈА 1)г. Маријо Карара, проФесор судске медицине иа туринском универзитету Криминална антроиологија, која со данас сматра као глава или део судске медицине о душевно оболелим, може се у будуће сматрати као засебна дисциплина, обновл>ена и појачана срећним стицајем Факата из евију делова судске медицине. Дух нове доктрине дао је живот и значај извесним, на први поглед, далеким маниФестацијама, било на пољу душевног обољења, било у целој криминалној биологији, у психопатологији као и у троматологији. Опшга антропологија изучава нормалног човека, акриминална човека злочинца. Као год и прва, тако и криминална антропологија не посматра само Физичке и нормалне Феномене, већ и Феномене фонкциоеалне, психичке и социјалне, једном речи све маниФестацнје које су у односу са организмом злочинца. У науци, као и у животу, не познају се Феномени стварања, већ само Фономени трансФормације и прерађивања. Према овоме, и почеци криминалне антропологије налазе се у усамљеним опсервацијама научника, уметника и народа, који су на злочинцима запазили Физичке или психичке аномалије. Без обзира на важност ових усамљених и емпиричких забележака, то је Цезар Ломброзо коме припада заглуга што је својим личним радом створио нову научну доктрину која је, упркос многим тешкоћаманакоје у интелектуалном свету наилази свака нова и смела идеја, имала до данас толико уснаха и створила нарочиту школу. Њен утицај, шта више, продро је и у законодавства многих земаља, која сваком приликом примају и санкционишу њене основне принципе. Циљ је криминалне антропологије да докаже, да је злочин, као Феномен, у врло тесној вези са ненормалном органском структуром и да од ње почиње, као год што свака Функција зависи од органа који је извршује. Потврду за своју идеју криминална антропологија нашла је, на првом месту, код аналогих Факата који се посматрају код осталих.живих бића, нарочито код животиња, који Факти имају врло велику важност и двогуби значај: за објашњење облика људског злочина и за документо-