Policijski glasnik

СТРАНА 2

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 1. и 2.

органа — евентуално: да констатује болесне или (насилно) отровом пропзведене промене у њима (нарочито у желуцу и цревима), па да онда према одредби закона (§ 64. судског поступка у кривичним делима) 1 ) а по нарочитом правилнику 2 ) сНреми потребне делове лешине и друге сумњиве објекте, како би се могли упутити хемичару ради хемијске анализе. Хемичару (аналитичару) је опет задаћа, да савесном и тачном анализом упућених му објеката утврди, има ли у њима отрова — па ако га има: које је врсте (евентуално: у каком једињењу), и у ројој је количини. Тек кад се све то прописно изврши, завршује лекар свој провизорно закључен секцијони протокол и даје своје дефинитивно мишљење о томе: постоји ли тровање или не — евентуално: тиче ли се тровања као злочина, самоубијстваили несрећног случаја. Према томе тежишт.в иилицијског и судског ислеђења таких случајева лежи уираво у стручном ра.ду лекара и хемичара. Од њих највише зависи, хоће ли то ислеђење те врло често тако тамне, заплетенеи загонетне спорове брзо и правилно решити, или ће они (и поред свих напора власти, да дође до објективне истине) остати вечита тајна. Без њих би и највештији и најсавеснпји иследник и судија био спутан и немоћан — много немоћнији, него ма у ком другом спорном питању, а без њих би и приватне партаје и њихови заступници имали тежак положај. То је, у усталом, већ и у природи самог спорног предмета, па је зато и законодавац о томе водио нарочита рачуна. Као што смо видели, одредба § 64. суд. пост. у крив. дел. издваја тровање од свих других злочина и нормира за њега нарочити, строжији поступак. Не задовољава се само са једним лекаром као вештаком ни с једним хемичаром, него тражи за решење таких спорова — по могућству •— одмах њих 4 т. ј. поред два лекара још и два хемичара — а то је јасан доказ, колика се важност приписује раду тих вештака у ислеђењу таквих спорова, У нашој полицијској и судсвој пракси одступа се, истина, од те строгс законске одредбе, т.ј. махом се не траже она два лекара и хемичара, што их закон у таким приликамв предвиђа: али се ипак зато надлежни органи власти — у главноме —■ доста тачно (по гдекада и сувише тачно !) нридржавају начела, да се опорови о тровању могу правилно решити само уз саучешће лекара и хемичара као вештака 1 ) § 64. судског иостуака у кривичним делима гласи: »При подозрењу тровања имају се, ако је могуће, поред два лекара и два хемика употребити. Иетраживање самог отрова може се чинити и од самих хемива у месту за то подесном. 2 ) »Правилиик за оршење судских секциј а и издавање лекарских уверења — са једним прилогом о издаваљу лекарских сведоџаба за душевно болесне*. — Одељак: ,Правила и упуства у сдучајевима тровања и како ср отправл.ају органи на хемијско испитивање и микроскопски преглед 4 , — Министарство унутрашњих дела; Санитетоко Одељење; — Београд 1898. — Тај правнлник је упућен и објашњен министарвким расписима од 24. Фебруара 1899. СБр. 2035. и од 6. априла 1899, СБр. 3533. Сем тога види: ^Како се отправљају органи на хемијско ис.питивање* — од д-ра Д. М. К. Милојкови& а. — »Срп. Арх. за целок. Лекаретво®; год. 1896., стр. 284.

дакле у главноме: извршеном секцијом сумњива леша и хемијском анализом неких његових делова и других сумњивих објеката. 1 ) Али и ако је сасвим оправдано, што се и по законској одредби и по уобичајеној полицијској и судској пракси при ислеђењу таких спориих питања даје најве&а важност доказном материјалу од стране лекара и хемичара, ипак ваља имати на уму, да и тај материјал у неким извесним ириликама губи од своје доказне снаге, и ако су вештаци свој посао ексактно извели. То би се могло десити у толико пре, у колико се доказни материјал једнога од тих вештака (н. пр. лекара) не би ослањао на онај оиог другог (н. пр. хемичара), или на друге (ислеђењем тачно утврђене) чињенице; у колико се с њима не би поклапао; или најпосле: у колико би се с њима баш коеио. Аисолутне доказне вредности тај материјал, дакле, нити иманити у оиште може имати, а релативне само у толико, у колнко се не слаби или не потире другим несумњено утврђеним чињеницама. На жалост против тога принципа се неко време и у науци и у пракси много грешило, а греши се по гдекада још и данас. Било би много примера из прошлости полицијског и судског ислеђења, на којима би се то могло очигледно видети, али ја нисам имао намере, да то питање у такој опширности расправљам. Хтео сам само да истакнем оне случајеве, где се при решавању спора о тровању може замашна иогрешка учинити, ако се једнострано и безобзирно иресуђује само ио резултату хемијске анализе. Као што ће бити познато, вештаци старијега времена оснивали су свој деФинитиван суд у питањима о тровању поглавито на резултату хемијске (односно хемијско-микроскопске) анализе. ПГта више, било их је, који су хемијску анализу ценили као једини иоуздан доказ тровања. Тако нпр. стари ГЈленк (Р1епк) изрично вели: » 1Јтсит агдпит сег1ит с1аУ уепет ез1; поИМа ћо1;атса туепИ уепет уе§-е1аМНа, е1; апа1у818 сћегтса туепН уепепј т1пегаНв". Према такој оцени доказног материјала тровање је, дакле, могло бити само онда објективно утврђено, ако је хемичар хемијском или хемијско-микроскопском анализом отров доиста нашао и одредио. Где се то — ма из кога узрока — није постигло, ту није могло бити речи о тровању, ма све друге прилике јасно доказивале, да га је несумњиво морало бити. Ласно је увидети, да је тако схватање вредности хемијске анализе у споровима о тровању иретерано, дакле погрепшо, и да је тога ради морало убрзо пасти. И доиста, већ у почетку прошлога Века наступио је знатан обрт у томе правцу. И научници и практични радници у тој

') При сумњи на тровање ушао је у праксу овај поступак. Полицијска или друга иследна власт одређује лекара (или лекаре) за преглед и обдукцију (евентуално ексхумацију) сумњивог леша — ако од стране партаја нема нарочитих захтева. Она шаље 1 и летнинске делове (или друге сумњиве објекте) ради хемијске анализе — било неиосредно Држ. Хем. Лабораторији у Београд, било иосредно преко Министарства унутрашњих дела (Санитетско Одељсње).

области спорова почињу се одлучно противити том сувереном положају хемичара у питањима о тровању; том апсолутном дигнитету хемијске аналазе у доказивању тровања. Ексактним опитима и појединим случајевима из ираксе иочеше утврђивати, да има прилика, где се дело (злонамерног, намерног или случајног) тровања може несумњиво и објективно доказати и самим лекарским ирегледом или секцијом леша, а без хемијске анализе. Исто тако је необориво доказано, да се и поред позитивног резултата хемијске анализе не мора саисолутном сигурношћу закључивати, да доиста дело тровања и постоји. Најпосле утврђено је и то, да ни негативни резултати хемијске анализе нису увек апсолутан доказ, да тровања доиста и није било. Нарочито је то почео бранити и утврђивати Мерцдорф (Мег1;2с1ог^) почетком прошлог века, па онда за њим и многи други научници и ирактичари нпр. Христисон (СћивЉоп), Тејлор (ТауЈог), Соненшајн (8оппепвсћет), Тардије (ТагЉеи) и др. С напредовањем и усавршавањем хемијских и других метода множили су се, наравно, све више примери, којима се та истина све јаче утврђивала, и ми данас већ имамо читав низ разноврсних, тачно посматраних и потребним научним доказима поткрепљених случајева, где је нпр. хемијска анализа сумњивих објеката позитивно испала тј. где је отров несумњиво константован — и ако у ствари није могло бити речи о тровању у иравом смислу тога иојма. Исто тако има веома много (и сасвим екзактио изведених) научних опита, а поред тога и практичних (полицијских или судских) случајева, где је хемијска анализа врло вештих и поузданих аналитичара дала негатив резултат, а овамо се на други, исто тако екзактан начин (по гдекада баш и онет хемијском анализом) могло објективно доказити, да је тровање иостојало. Нема сумње, да је тај напредак у оцени резултата хемијске анализе у случајевима тровањаимао снажна утицаја и на полицијску и на судску праксу. И тога начела држе се сада не само иследници и судије, него и заступници странака (приватни тужиоци и браниоци), па баш и саме странке. Гдегод је и најмање повода, да се ко од њих на то начело може позвати, он то и чини. По себи се разуме, да и у томе правцу има често и неоправданих захтева и претеривања — нарочито од стране нриватних тужиоца и бранилаца — али је и то по правосуђе од мање штете, него да преко неке основане сумње муком пређе. Боље је да се ислеђење и продужи, па баш и коначна расправа одложи, него да се што пропусти, што би било у стању, да и последњу сумњу уклони и спорно нитање са свих страна објасни. Ако се запитамо, како стоји код нас са ироценом сиорова те врсте, мораћемо признати, да се начело о правом дигнитету хемијске анализе као доказа у случајевима тровања слабо примењују. И у | полицијској и у судској пракси врло често иаилазимо на случајеве, где стручњак у таким литањима мора доћи до убеђења, да се на пола пута стало — само за то,