Policijski glasnik

СТРАНА8

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 1. и 2.

тају осумњичена лица, те да на овај начин дођу до позитивних и неоумњивих доказа, власти су из бојавни за свој монопол, а увређене у својим кастинским осећајима поноса, сујете и непогрешности сматрале мој акт као непозвано мешање у њихове важне Функције. Један истражни чиновник чак је инспирисао, ми смо вољни да верујемо да је то било несвесно један напис у коме је нагаа акција таксирана као »бесомучно лудило." Ово неваљалство није нас много узбудило нити изненадило. Противу сличних напада ми смо се већ одавно осигурали сигурним оклопом. Познато је у осталом, да се људи који се уздижу нешто мало више изнад обичног нивоа живота, појављују увек као помало ненормални у тупим и тамним очима масе и елите кретена. Скоро је очигледно, да се оштроумност сматра често као штетна; понекад је чак сравњују са злочином. Пошто је мароконско царство данас предмет више међународне политике, то ћемо у њему потражити једну интересантну историју, веома згодну за ову прилику, која показује да се човек може изложитивеликој опасностиако види боље и даље но један шеф полиције. Ми учтиво молимо наше правнике, пслицајце и лекаре за душевне болести да пажљиво прочитају ову лепу мароканску историју о Јеврејину Абнеру који није ништа. видео. јер ће она послужити као најбољи увод систему наших истраживања. * * * Јеврејин Абнер шетао се једног дана у околини Феца, кад се одједном изненада појави главни султанов коњушар, у пратњи једне групе коњушара, и рече му: Јеси ли, Филистињанине, видео једног царског коња, оседлашн 1 и заузданог, који је побегао ? (< Абнер одговори; »Без сумње, најбољи коњ тркач који може постојати, са копитама лепим и малим, уздом од најбољег сребра, длаком златном која сија као велики полелеј у синагози, стасом од 15 шака, репом дугачким 3'/ 2 стопе и златним ђемовима од 23 карата*. »То је тачно тај коњ! сс , повика главни коњушар. »То је он! с< , додаде хор коњушара. »То је наш Емир! сс , повика један стари витез. Бар десет пута казао сам приццу Абдалаху, да Емира не јаше без трензле; ја познајем Емира, ја сам предсказивао да Ке збацити свог јахача, и да ћу ја морати пдатити главом болове принчеве; понављам, да сам све то предсказао. Али, реци брзо, на коју је страну коњ отишао ? Са злобним осмехом Абнер одговори: »Како вам могу казати на коју је страну побегао царски коњ кад га никако нисам ни видео®. 15 1 Изненађени овом контрадикЦијом, господа царски коњушари хтедоше продужити испитивање Абнера, кад се деси један нов дођај. Чудноватим случајем, као што се то у животу често дешава, у истом тренутку кад и коњ, побегло је и псето царичино, и једна груна црних робова дотрча вичући: »Јесте ли видели мало и омиљено псето царичино?"

„То није псето, већ, кучка, господо, рече Абнер. „Да, да повика одушевљено ирви ушкопљеник, али где је Алина?® »Једна мала кучка, продужи Абттер, која се скоро оштенила, са дугачком длаком и репом у виду четке, икојанарамЛзује на предњу десну шапу сс . »То је она, повика хор црнаца; то је Алина; Њено Величанство Царица, добије грчеве чим јој нестане Алине. Алина, где си ти? Шта ће бити од нас ако се вратимо у харем без тебе ? Реци одмах, на коју*је страну отрчала ? »Јанисамвидео псето, одговара Абнер, нити сам знао да моја Царица, Бог нека је чува, има такво псето". Царски људ.и из коњушнице и харема побеснеше од љутине на ову, по њиховом мишљењу, безобзирност Абнерову, који тереше шегу са царском сопотвеношћу и, поред очигледне невероватноће, носумњаше да је он крадљивац псета и коња. И док остали л^уди одоше да продуже истраживање, главни коњушар и први роб ухапсише Јеврејина, који се у нолу страху нолу-злобно смешио, и одведоше га пред Цара. Султан Исмаил Мулеј, сраховито разљућен кад је сазнао шта се догодило, сазвао је дворски савет, и то нод својим иредседништвом, с обзиром на важност ствари. Дебата је почела наредбом султановом да се окривљеном удари 50 штапова по табанама. Узалудје Абнер викао, плакао, тврдио да је невин, обећавао да објасни како се све догодило, и цитирао стихове из Библије и Талмуда, а нарочито овај: »Нека твоја рука не удари, ако су ти очи и уши затворене®. — Исмајил Мулеј клео се пророковом брадом, да ће Филисгињанин платити својом главом болове принца Абдалаха и грчеве Царичине, ако одбегле животиње не буду ухваћене. Царски марокански двор одјекиваше од запомагања јадног Абнера, кад стиже глас да су и коњ и псето нађени. Тада Мулеј Иомаил позва Абнера да објасни своје понашање. Сиромах Јеврејин најзад доби, и ако мало доцкан, прилику да се оправда. Он то и учини овим речима, пошто је претходно три пут додирнуо земљу челом: »Моћни Царе, Краљу Краљева, Господару Истока, Звездо Правосуђа, Огледало Истине, Бездану Мудрости, Ти који сјајиш и одсеваш као злато, Ти који си блистав као дијамант а јак као гвожђе, изволи ме саслушати, пошто је Твоме робу дато, да подигне свој немоћни глас пред Твојим сјајним лицем. Кунем се Богом мојих Очева, Мојсијем и Пророцима, да моје очи нису виделе ни Твог поште достојног коња, ни љубезно псето моје милостиве Царице, већ слушај како је било : »Да бих се одморио од брига и посла, шетао сам се, немислећи ни нашто, по малој шуми, у којој сам имао част, да се сусретнем са Њ. В. Главним Коњушарем и Твојим Коњушарима, и са Узвишеним и Обазривим Чуварем твога благословеног Харема. Шетајући се, опазио сам у

фином песку, изме^у палми, отиско од ногу једне животиње. Ја, који познајем отиске животиња, видео са одмах да су то отисци једног малог псета. Између отисака шапа, у пеоковитој земљи налажаху се и други фини , вијугави отисци: то су отисци сиса кучке која се скоро оштенила, закључих у себи: Поред отисака предњих шапа несак је био мало очишћен, из чега закључих, да је животиња имала лепе н висеће уши. Још сам опазио, да је у дужим интервалама несак био очишћен у јачој мери, што значи да је животиња имала леп реп, обрастао дугачком длаком, који је личио на једну врсту метле, и помоћу кога је животиња ударала по песку овде онде. Шта више, мојој пажњи није измакло ни то, да отисак једно предње шапе у пееку иије био тако дубок као остали, због чега нисам могао сакрити, да псето моје милостиве Царице, ако је допуштено рећи, храмаше по мало. »Што се тиче, коња Твојег Величанства, знај да сам, шетајући се по алејама шуме, опазио отиске од коњоких копита. Тек што сам видео малу и племениту копиту, рекао сам у себи: овуда је прошао један коњнајплеменитије расе. Пошто суотисци копита били правилни и у равномером и великом одстојању, закључио сам да је животиња благородно галопирала, и да је једини наш цар достојан да има таквог коња. Још сам се сетио на бојног коња за кога сеуЈововој књизивели: »Његов врат је покривен густом и великом гривом ; он скаче као скакавац ; његово охоло рзање производи страх и трепет ; он копа земљу и ужива у својој снази; он се устремљује пред оружје, пркоси страху и не узмиче пред ножем. На њему одјекује тоболац за стреле и сјаје копл.е и џида, У жестини он прождире земљу, а на звук трубе јури напред. Још издалека он назире битку, громки глас поглавица и ратне узвике сс . »Видећи, да се наземљи нешто светли, сагнем се по обичају и опазим један комад мермера, на коме је потковица Твога летећег коња урезала једну линију. Пошто познајем трагове свију племенитих и неплеменитих метала, то сам констатовао де је Твој коњ имао потковице од најбељег сребра. Алеја, у којој сам се шетао, била је широка седам стопа, а овде онде прашина са палми беше скинута, што значи, даје коњ нијао репом, који је морао бити дугачак најмање три и по стопе да би могао очистити лишће од прашине. По дрвима, чија је круна почињала од прилике на пет метара изнад земље, опазио сам скоро откинуто лишће, које је коњ у великој брзини својим леђима по откидао; ево, рекох, једнога коња који је висок 15 шака. Под овим истим дрвима нашао сам мале праменове длака, који су се сијали као сунце; то је, дакле један златан алат. Излазећи из шуме, паде ми у очи један златан траг ; ти мораш, рекох, знати откуда је овај траг и шта ово значи ? На једном камену, који беше углављен у стену, налажаше се веома фини и деликатан златан траг, који је морао произићи од златног ђема на узди Твога плаховитог коња, који је у своме