Policijski glasnik

СТРАНА 28

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 3. и 4.

Пјервил је скептички вртео главом. — Реците ми, да лП сте употребили сав прашак, да бисте се отарасили тих мишева ? — А не, господине судија; остало ми је готово више од половине. Чекајте, сад ћу га потражити. Она се брзо попе горе, потом се још брже врати, машући руком у којој је држала један празан Фишек. Она викаше промуклим гласом ? — Господине господине судија... украли су ми га!! Пјервил се смешкаше: — То сам и очекивао. Не разумевајући, запита га: — Шта мислите ? — Мислим —- изговори он лагано да сте ви тровачица. Ана се трже. Страшне речи, које падаху на њ, учинише да јој крв узавре. Она дрхташе: — Ви се шалите, господине, је л' те?... То је шала... само шала? — Доста, не играјте дуже комедију... Признајте, то ће вам служити као олакшица. — Комедија?... Признање ?... ПГга то значи? И наједан мах се освести. — Дакле, истина је ? Ви ме држите за тровачицу? Али зашто бих ја отровала своју госпођицу, коју сам толико волела ? — III та ја знам !... Завист или лакомство... али ви ћете то већ објаснити иоротном суду. Порота ће ценити... Ана хтеде да умакне. Судија даде знак; два полицајца зграбише јадну собарицу... Судије не осудише строго ову несрећницу, која из свег гласа доказиваше своју невиност. Она би осуђена на неколико година затвора. Процес је направио сензацију. Дуго је био предмет по салонима, и док једни осуђиваху Ану, други је сажаљеваху. Затим се говорило о другим стварима.. А идућег маја, када се указа цвеће на Мартином гробу, Шорж Пјервил венча се са Лусијеном Лерикар. Они се љубљаху страсно, да је цео свет завидео њиховој срећи. Три године тако прођоше у лепој и бескрајној идили. Они имађаху једно дете, које беше Ишчекивано као Месија и дочекано као принц. Њихова миловања се не умножаваху — то беше немогуће али овај малишан би за њих чист извор нових радости. Једно вече Пјервил, враћајући се из суда раније но обично, нађе дојкињу једну велику, пуну сељанку — иоред колевке бебине, задубљену у књигу, бесумње врло интересанту. Он узе свеску, прелиста је, и у мало што је не испусти, тако му рука дрхташе: приметио је да књизи недостаје један лист, лист који је ишчупан. Он однесе књигу, која је била Лусијенина, у свој кабинет. Ту нађе он међу старим актима лист у који беше увијен арсеник. То беше лист који је ишчупан из те књиге. Једна му сумња, ужасна Сумња, проструја кроз главу. Он покуша да је одагна, али не успеде.

У томе тренутку отворише се врата и Лусијена се појави. Она му пружи усне да их пољуби, али је он одгурну сурово. Исправљен пред њом у судијској пози, он је запита: — Ово је твоја књига, Лусијено ? Она погледа књигу. и рече: — Па да, пријатељу. — Дакле, ти си ишчупала овај лист? И како она, бледа у лицу, не одговараше, он навали, такође страшно блед: — Дакле, ти си украла арсеник оној јадној Ани, ти си га завила у ову хартију ? Ти си отровала своју сестру? Она покуша да слаже, али је он гледао тако оштро, тако проницљиво, да она признаде, гушећи се: — Јест, ја сам скривила, ја сам убила моју сестру... Ох ! опрости... опрости! Ја сам те волела, волела до лудила. Кад сам видела да ти њу више волиш, и да мени, презреној, остаје да живим животом пуним суза и мука, учинило ми се да је то неправо... да ми је Марта отела мој део земаљског раја... Тада, ја не знам шта се догодило у мени. Једна жеља, јача. од мене, стави ми отров у руке.. . ја га изручих у шољу теја... једанпут... двапут... Ја сам погрешила... скривила!.. Он јој добаци оштро: — Одлазите, одлазите !... Ви ме ужасавате! Она изађе, очију унезверених, покрета непрестано преклињућих. Кад остаде сам, Пјервил мету лист који је кривца проказао у свежањ акта, потом хитну књигу у камин где она изгоре. Свршивши ову неопходност, он дохвати са стола слику свога чеда и хтеде да је пољуби; али је одмах одбаци далеко од себе: то бешо плод једне неваљале креатуре, то гадно дете. Из једне Фијоке извади револвер, па без оне слабости која чини да у таквом часу и најхрабрији оклевају, просвира куршум себи кроз слепо око. С Француског.

ПОУКЕ И УПУТИ

I Одлука опште седнице каеац, суда Увреда нанета неком лицу у ириватној купи на слави јавнаје увреда кажњива ио § 213. казн. зак., а не ироста увреда кажњива ио § 357. г. 2. казн. зак. Л. С. био је оптужен првостеи. суду за округ београдски, што је на слави у кући В. М. нанео увреду разним погрдним изразима М. жени Ш. А. Првостепени је суд но свршеном ислеђењу овога предмета нашао: да у томе, што је оптужени изговорио погрдне речи за тужитељицу у кући В. М. стоји дело увреде из тачке 2. § 357. казненог закона, јер место, на коме је оптужени изговорио увредљиве речи, нема карактер јавнога места по II. одел). § 210. казн. зак., те да би увреда била јавна и казнима по § 213. крив. закона. Према томе налазећи да је ово дело, као проста увреда, застарило, првосте-

пени суд је оптуженога решењем својим од 27. октобра 1909. год. Бр. 38065, пустио испод суђења. Но по жалби заступника приватне тужитељице, касациони суд је у I. одељењу свом решењем од 23. новембра 1909. год. Вр. 13068, поништио решење првостепеног суда за округ београдски а са разлога: »Кад је и сам суд нашао, да је сведоџбом сведока у смислу § 229. крив. суд. поступка утврђено, да је оптужени Л. говорио тужитељици такве речи, које се као увреда части појављују, и кад је то, по сведоџби сведока, било на слави у кући В. М., онда је суд погрешио, кад је узео, да ово није било на јавном месту, те да по томе не иостоји јавна увреда из § 213. већ увреда- иступне природе из тач. 2. § 357. казн. зак, <( „Опште је познат обичај, да се о славн скупља код свечара впше света, па како је ислеђењем утврђено, што и суд конI ста-тује помен. решењем својим, да је тужителЈИЦи увреда нанесена у таквој прилици о слави и пред гостима, то се мора узети, да је увреда нанесена на месту тада отвореном и сваком госту слободном, а то значи да је дакле јавно учињена, јер на славу може доћн сваки ко припада реду свечаревом, и онда кад се овде увек скупља више света, јавност се у томе састоји, што су сви они, који на славу долазе, могли чути инкриминоване погрдне изразе, па су и чули они који су се тада ту десили, те је тако тужитељица тада пред њима била предмет грдње исмевања и вређања®. Првостепени суд за окр. београдски није усвојио иомен. примедбе касационог суда, већ је са повраћајем акта дао следеће противразлога: „Разлози са којих првостепени суд остаје на гледишту, да у радњи оптуженог стоји кривично дело из тач. § 357. крив. зак., а не дело из § 213. крив. зак. поред оних изнетих у решењу Бр. 38065 следећи су: 1< »1.) Што §§ 213. и 357. тач. 2. подједнако квалиФикују дело увреде, само што казну опредељују с обзиром на то: да ли је дело учињено на јавном сваком иристуиачном месту или на ком другом месту. <( По § 210 крив. зак. под јавним местима разумеју се само она места, која су свима приступачна, као и јавне скупштине у која се ни у ком случају не могу убројати приватни домови појединих грађана. <( »Кад је Уставом чл. 15. стан проглашен за неповредим, онда се он има сматрати у најстрожијем смислу речи за нриватно место у који никоме непозваноме није пристул слободан. Кад то стоји, онда тиме што се у стан приватног лица скупи више људи не може се стан прогласити за јавно место." »Према овоме не стоји разлог касационог суда, да је опште познат обичај, да се скуиља код свечара више света, и да је тада кућа свечарева отворена и сваком госту слободна, јер на славу може доКи сваки ко ирииада реду свечаровом. На против опште је позната ствар, да