Policijski glasnik

БРОЈ 14.

је лагала; ио својој навици она је п(>ичала једну историју, немисле}>и на последице своје измишљотине. По несрећи, њена лаж, у принципу незнатна, окренула је р^аво, и имала озбиљних и непредвиђених последица. Заклоњен испитом сведоџбе, која је потицала од једне несвесне лажљивице, прави злочинац, покривен лажним личним описом псеудо-злочинца, могао је пркосити властима, и избећи, чак и до данас, некажњивост. Али оно, што је нарочито чудновато у овој а®ери, то никако није лажно и бесмислено брбљање ДелФине Дисар, већ она крајња лакоћа с којом су власти њену сведоџбу примиле, без анализе и контроле, дајући овим сраман доказ о потпуном одсуству разума и расуђивања. (наставиће се)

ПОУКЕ И УПУТИ

Питање о томе, да ли чиновник, који је, на основу § 76. закоиа о чинозницима грађанског реда, отлуштен из државне службе, с тим, да му се ка име помоћи издаје 30% годишње од његове ллате, ла се примања те помоћи одрекао, може то одрицање помоћи порицати, спорно је, и за расправу истога надлежан је суд. В. П,, као судија првостепеног суда на расположењу, указом од 10. децембра 1903 год. отпуштен је, на основу § 76. закона о чиновницима грађанског реда, из државне службе с тим, да му се у име милости издаје 30°/ о годишње од његове плате. У акту од 20. децембра 1903 год., који је упутио Министру Правде, В. 11. изјавио је, да се дате му помоћи горњим указом одриче. Министар Нравде нашао је, да се В. П. може одрећи ове помоћи зато, што закон ово не забрањује, а и с погледом на интерпретационо правило : да се закон, који садржи неко доброчинство 'бенеФицијум) за извесно лице, не може тумачити у томе смислу, да он у место на корист буде на штету тога лица. С тога је решењем од 20. децембра 1903 годиие №15741, одлучио, да се ово одрицање помоћи од стране В. П. уважи. Молбом од П.новембра 1909. год. В. П, обратио се Министру Финансија и тражио, да Министар нареди Главној државној Благајници, да му се од 3. новембра исте године издаје помоћ у 30°/ о °Д његове систематичне плате у 4000 дин., која му помоћ припада по указу од 10. децембра 1903 год. Расмотривши акта по овом предмету, Министар је нашао, да се молилац В. П. актом од 20. децембра 1903. год. дате му помоћи одрекао, и да му је ово одрицање помоћи уважено решењем МинистраПравде № 15741, 1903 год. С гога га је решењем од 1 (ј. новембра 1909г.ДРБр. 18415, известио, да му по горњој молби не може дати задовољења. По изјављеној жалби, Државни Савет нашао је, да се предмет ове жалбе пе тиче административног спора у смислу

тач. 2. чл. 48. закона о пословном реду у Државном Савету, јер као што се из жалбеног решења Мииистровог види, Министар није ни решавао о праву жалиочевом, већ га је само известио, да му по тражењу не може дати задовољења зато, што се дате помоћи одрекао. Па како је питање о праву жалиочевом на помоћ од 30°/ о о његове бивше систематичне плате спорно, јер има да се утврди, да ли своје одрицање на помоћ може аорицати, а за расправу тога, по чл. 146. Устава, надлежан је суд, коме жалитељ може са тражењем и да се обрати, ако хоће и успеху се нада, — то је Државни Савет одлуком од 2. марта 1910 године № 1855, одбацио жалбу као ненадлежној власти поднесену.

Полицијска власт дужна је претходно да извиди и оцени све околности из времена задужења дужниковог, које утину на определење његовог статуса, ла тек онда да приступи доношењу своје одлуке. Стојиљко Ш., трговац из Смедерева, обратио се начелству округа смедеревског и поднео на извршење решеље смедеревског првоетепеног суда од 24. јануара 1901 год. № 2327, тражећи, да му начелство од његовог дужника Петра Н., из Михаиловца, наплати 600 дин. дуга са интересом и трошковима продајом његовог плаца и куће у Смедереву, наводећи, да је дужник Петар у времену задужења упражњавао опанчарски занат. Кад је начелство приступило наплати овога дуга, суд општине михаиловачке уверењем својим од 18. децембра 1908 год. № 3212. утврдио је, да дужник Петар живи у селу Михаиловцу на имању женином од пре 25 год. и да не ради занат опанчарски нити Другу какву радњу, већ да живи од земљоделства. Начелство окружно, налазећи да се земљоделцу, у смислу § 471. грађаноког судског поступка, не могу нродати пет плугова земље и плац са кућом, а дужник, сем плаца и куће, другог имања нема, решењем од 8. јануара 1909 год. № 12584, известило је молиоца Стојиљка о немогућности наплате дуга. Решење ово оснажио је и Министар унутрашњих дела својим решењем од 30. јануара 1909 год. П№ 1626, с том допуном, што је жалитељу, пошто оспорава статус дужников у времену задужења, оставио право, да путем спора код надлежног суда докаже, да дужника не штити пропис § 471. тач. 4. грађ. суд. поступка. По изјављеној жалби, Државни Савет нашао је да ожалбено решење Министрово не одговара закону, јер је противно § 176. грађ. суд. пост. на недовољном извиђању донесено, са ових разлога: По тач. 4. § 471. грађ. суд. пост. односно алинеје 1. код ове тачке правила Министра Правде од 4. Фебруара 1874 г. № 345. (Зборник XXVI. стр. 14.) под имеиом земљоделца разуме се не само онај који у селу живи, већ и онај, који у вароши живи, али би му ииак земљоделство било главна радња, којом себе и породицу издржава. Овде нарочито долазе они, који живећи у вароши какав занат

раде, но тај цм без земљоделства не доноси такав мриход да себе и породицу издржавати могу; такови су поглавито лончари, ужари, покровџије (мутавџије) крпачи разних заната, одвећ незнатни бакали, бербери, рабаџије и т. д. Из уверења, суда општине михаиловачке од 18. децембра 1908 год. Бр. 3212., у акту Бр. 12584. види се само, да дужник Петар не ради опанчарски нити ма какан други занат, већ да живи на имању своје жене, Али, како жалитељ Стојиљко наводи, да је дужник Петар био опанчар — мајстор у времену задужења, и како се из уверења суда општине смедеревске од 2. марта 1907 год. ј \» 1203, не види тачно, шта је дужник у времену задужења био, јер оно потврђује само то, да је дужник заиста радио опанчарску радњу на своје име у вароши Смедереву, то је начелство погрешило, што је, нре него је извидело: је ли се дужник Петар занимао опанчарским занатом у Смедереву као мајстор у времену задужења своме поверитељу и жалитељу Стојиљку, и, је ли се Петар тада занимао И земљоделством, као и да ли му је ово била главна радња, којом је себе и породицу издржавао, донело решсње, којим је жалитеља, и без извиђаја и оцене ових важних околности, унутило, да се за определење статуса дужниковог обрати суду. Писмом од 20. Фебруара 1910 године Ш» 2937. Министар је известио Државни Савет, да се са предњим посматрањем слаже, и да ће жалиоцу према томе дати друго решење. Одлука Државног Савета од 23. фобруара 1910 год. № 1662.

Кад се при убаштинењу појави спорно питање освојини земљишта између општине и онога који на њ хоће да се убаштини, општински суд је дужаи, по саслушању општинског пуномоћника и оцени доказа, упутити слабију страну на парницу за доказивање својине спорног имања. Р. II. Д., овд. адвокат, као пуномоћник Л. Л. овд., обратио се суду општине града Београда и молио, да његовог властодавца убаштини на један део земљишта, који сеналази под улицом »Косанчићев венац" испред његове куће и плаца, а који је остао на улици услед извршене регулације, наводећи, да по таиији од 13. септембра 1893 год. № 11801, и ово земљиште њему припада. Суд општине вароши Београда нашао је, да је молиоцу потврђено убаштинење на онај део плаца, који је у његовој државини. На онај део земл>ишта, који се под улицом налази, не можо му се издати тапија, пошто тај део служи јавном саобраћају и у државини је општине. Према § 1. закона о експропријацији и §§ 20. и 217. грађанског закона, ни општина ни држава не могу приватно имање заузети, докле сопственику претходно не даду одговарајућу накнаду за исто. И како је молиочево имање, на које жели да се убаштини, већ давно у државини општине, то се има узети, да је оно прешло у општинске руке и да је општина сопственик истог.