Policijski glasnik

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 115

Као што омо напред рекли, до допуне § 481. грађ. суд. пост. од 14. јула 1878. године, ова одговорност била је неоспорна, и значај § 484. био је само тај, да се купчево имање може продати за штету разлику — која се појави услед иове продаје. Такво схватање, рекос.мо, остало је све до измена ове одредбе од 14. јула 1898. године, а тек после овпх измена настало је друкчије схватап.е § 481. Ако би узроке овој промени у охватању потражили у овим повим изменама, онда их ту не можемо оправдано иаћи, јер их у истини пема, пошто и она ранија донуна и ова доцнија измена, само другим речима, везују кауцију за штету о којој говори § 484. нигде не условљавајуКи да само она стоји као гаранција за ову штету, нити сужавају значај § 484. ма у коме погледу. И данас, као и пре ових допуна и изменр, § 484. ставља куицу на терет целу накнаду штете, узимајућп у првом реду кауцију као предмет наплате штете, а за овим и осталу имовину. Да је законодавац имао намеру, да за накнаду штете служи само положена кауција, он би то изречно рекао у § 481. или би у томе смислу изменио досадашњу редакцију § 484. Кад он, међутим, од тога свега Иије ништа хтео учинити, онда значи да је § 484. одржао онај истн значај, који је имао и до допуна од 14. јула 1878, год. и до измена од 14. јула 1898. године. Шта више, законодавац чак не би могао више одржати у важности ни тачку (5. § 465. поменутог закона, јер ако би за накнаду штете служила само положена кауција, онда у опште не би могло ни бити речи о продаји купчевог имања, ге би и даље постојање ове тачке 6. било беспредметно. А да она није укинута онаквом редакцијом садашњег другог става § 481. више је него извесно. На послетку, тачност нашега гледишта потврђује се и тиме, што се зна, да кауција није ни уотановљена први пут у тој намери, да само служи као гаранција за накнаду штете, нсго је главни циљ имала у томе, да сузбије навалу несолидних лицитаната, јер се зна, да је до њене установе млгао лицитирати сваки који се на продају наврати, те су на тај начин као купци нодметани и они, што иемају нигде ништа, и тако осујећавано извршење. Да би се осујетило ово изигравање продаја и извршења у опште, морао је Министар Унутрашњих Дела издати чак и један распис под 28. августа 1865 године ПВр. 6206, којим је наредио да се за обману казни сваки онај, који би лнцитирао имање, а међутим нема нигде ништа од имања, које би служило као гаранција за накнаду штете. Наравно да је кауција ову навалу сузбила, нарочито док су процене савесно вршене, јер је требало прво имати кауцију, па доћи на лицитацију. Ирема свему овоме, ми понављамо, налазимо, да су оне одлуке судске, које само кауцију узимају као објекат наплате штоте, у сукобу са законом, и да би Ка-

сациони Суд требао да донесе начелну одлуку у смислу т. 2. §16. свога устројства ради једиообразности. Како уз ову ствар, иде као нераздвојно и питање: да ли се може продати за накнаду штете, која дође из примене § 484. и имање земљоделца, које му служи као не.главица и стоји под заштитом § 471. т. 4. грађ. суд. поступка, ми сматрамо за потребно да нагласимо, да овај случај не сиада у ред оних, које набраја тачка 16. § 471. и да према томе, земљоделчево имање, које је под заштитом поменуте закопске одродбе, не може бити предмет продаје у случајевима о којима је реч. Дим. €. Балајџић

КРИМИНАЛ.НА П0Л.ИЦИЈА (НАСТАВАК) Зажључаи. За тумачење и могућпост оведоцбе Де Конинкове и Дисарове, могуће су ове три хипотезе: Прва хиаотеза. — Оба сведока лажу. Ова је хипотеза немогућна. Приликом анализе Де Конинкове сведоџбе није се појавио ни један сумњив, бесмислен и невероватан елеменат. Друга хиаогеаа. Оба сведока говоре исгину. Овој хипотези нема места, пошто је сведоџба г-ђице ДелФине Дисар, један сплет неверотноћа, бесмислица, коптрадикција и немогућности. Све доказује немогућност и одсуство искреноси ове сведоџбе. Сведок је пеовесан, нервозан и лажљив те је, према овоме, и његова реч без вредности. Трепа хииотеза. — Сведоџбе: Де Конинкова и ДелФинине у противречности оу, и не могу се измирити. Једина ова хппотеза могућиа је, а и оверена је. Вило је доиста, немогућно, да оу две личнооти, које су долазиле са противних праваца, оставиле један исти пакет, на иотом месту и у исто време, а још је немогућније да се два сведока, који оу констатовали идентичне Факте у истој улици и у исто доба, нису срели ии видели. На први ноглед види се, да се један од сведокавара, или измишља н лаже. Сведоџба у којој пема ни нелогичности, ни противречнооти, ни невероватноће, гш материјалне или моралне немогућиости, израз је истнне. Сведоџба Де Конинкова притежага све ове услове, и с тога треба да је примимо. Друга сведоџба препуна је невероватноће, бесмислица, материјалних и моралних немогућности, и о тога треба да јо одбацимо. Закључак: Де Конинк говори истину, и с тога му сз мора веровати; ДелФииа Дисар измишљ и лаже, па о тога не треба иоклонити вере њеном казивању. Сведоџбе које се одноое на проналавак пакета са ногама и ципелама. У погледу трећег акта злочина — одбацивање ногу и ципела Шане Ван Галк, власт је дошла само до једне сведоџбе.

Сведоџба Диедоне Векман. Диедоне Векман, стар 53 год., по занимању молерски радник и вртар, пружио је власти читаву серију обавештења, која је за нас изволео прецизирати. »У четвртак 15 Фебруара, на 8 дана после злочина, око 4 чаоа по подне, сведок је бавећи ое својим молерским послом у улици »Заекеп,« опазио иа пресеку улице »Ггапдтаи« са новом улицом »С1оШ-е« једну личност сумњивог хода, која јо пзгледала норвозна, збуњена и узиемирепа. Ова личност носила је дугачак горњи капут са вертикалним џеповима унапред, у којима је држала руке; у џеповима са стране капута налазио се по један пакет, а један дугуљаст и двострук пакет индивидуа је прикривала испод горњег капута, пребацивши му крајеве преко рамена. Векман је овог непознатог човека видео с проФила, који је био оличан његовом. У оном моменту кад га је Векман опазио, непознати је улицом ,,С1оМ;ге (< пресецао улицу Ргапдтап« За овим је окренуо лево и ударио булеваром Емила Вокстола до његове крајње тачке, где се један треиутак зауставио према цркви Хајзел испитајући околину, а затим је ударио косо и у десно, и журно пошао улицом »МеАоп.« Терен овог дела новог кварта у епоси злочина био је ненасељен. Налазећи сс на згодном месту, Векман је могао посматрати покрете сумњиве личности. Неколпко минута доцније ова се личност, која се извесно време није могла видети због једне шумице, појавила со поново, али се сада враћала натраг, и то без пакета. Пошто је изишла из улице »М'ес1оп, с< прешла је Вокотелов булевар и десном страном цркве прошла поред улице »Кере§-Угеуеп, (< одакле је морала ударити лево у улицу »Ргапдтап« којом је отишла Нрислу источним правцом. Векман је још једном, после 20 минута, видео овог човека, али издалека. Носилац пакета, кога је видео Векман, овако је изгледао: Стар 24 до 26 год., висок отприлике 1м.70, развијености слабе,, лица дугуљаста и бледог, јагодица црвенкстих, бркова малих, црних и мало подигнутих, косе црне; од одела нмао је: горњи капут на један ред дугмета, панталоне џрие и узане, око врата угасито — плаву мараму, на глави црн шешир, а на ногама једноставне ципеле.® Шта треба мислити о овој сведоџби ? Ево наших опсервација: 1. Векман је честит човек, вредан радник, у сваком погледу умерен, добар оупруг, отац и примеран муж, који не посећује каФане и не излази никуд по повратку с рада. Жена му је врло добра и изврсна домаћица, која је у кући завела ред достојан сваке хвале. Афера Ван Галкове узбудила је, по несрећи, дух Векманов. Довољно је да га човек ма и најмање упита о овом злочину, па да увиди како он бесмислено говори. Он уображава да му је у овој ствари додељена нека виша мнснја. »Још они не познају Векмана, али ће га доцније познати. Он ће срушити и власт ако треба. <( Извесио је, дакле, да је ова афера имала врло великог утицаја па оведока, п да